Jelena Dimitrijević (1862-1945) bila je srpska pesnikinja, autorka romana, pripovedaka, putopisa, borac za ženska prava, svetski putnik, dugo je bila u senci svojih savremenika (takođe poznatih putopisaca) kao što su: Ljubomir Nenadović, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović.
Neobična životna priča Jelene Dimitrijević počinje 1862. godine u Kruševcu, gde se rodila u trgovačkoj porodici, kao unuka poznatog aleksinačkog kneza Milojka, koji je svojevremeno pomagao Karađorđevim ustanicima. U 19. godini Jelena se udala za potporučnika Jovana Dimitrijevića, s kojim se preselila u Niš.
U Nišu Jelena razvija svoje poliglotske sklonosti i strast ka obrazovanju, pa uči francuski, engleski, ruski, italijanski i grčki jezik. Jelenu Dimitrijević ubrzo počinje da interesuje život turskih žena u Nišu, te uči turski jezik i turske običaje, zahvaljujući muftiji Ibrahim-efendiji. Turkinje su se divile Jeleninoj iskrenosti, poštovanju koje ukazuje njihovom svetu i običajima, te su je puštale u svoje hareme, gde Jelena upoznaje život turskih žena iz nove perspektive. Kako bi podrobnije upoznala život muslimanki, putuje u Skoplje, Solun, Carigrad, i dalje na istok, a to iskustvo kasnije koristi u svojim delima.
Jelenin muž, Jovan Dimitrijević, poginuo je na frontu 1915, kada ona i počinje većinu svojih putovanja. Putovala je širom sveta: Francuska, Španija, Engleska, Amerika, zatim Indija, Japan, Himalaji, Egipat, Palestina, Sirija, Liban, Jerusalim, Kairo, Damask… Zamislite ženu od 65 godina koja putuje svetom, bez straha, za nju je ceo svet njena kuća. Svoj kosmopolitski duh i, s druge strane, patriotizam Jelena Dimitrijević projektuje i u svoja dela.
„Putnik po sudbini i nagonu”, tako je opisuje Isidora Sekulić u kritici Jeleninog putopisa po Americi (Novi svet). To podrazumeva da Jelena Dimitrijević ima potrebu da zapiše ono što sazna, da se ne zaboravi jedno novo iskustvo, da iznova ispituje druge kulture. Ispitivala je Orijent, ulazila u hareme, pokušavala da razume muslimanske žene i da sagleda stvarnost Istoka, kao i predrasude o drugim narodima.
Jelenu Dimitrijević je najviše pogađala obespravljenost žena i, još više, pomirenost žena sa tim stanjem. Ona u delima brani ženu koja nema prava, koja je unižena u „svetu ljudi”. O Turkinjama je pisala s puno deminutiva, kitnjasto, koristeći dosta orijentalizama, smatrajući da je najlogičnije da o tim ženama govori na njihov način. Slikoviti prikaz nepravde nad ženama, eksplicitno izražene, čitamo u njenim Pismima iz Misira: „Na magarcima jašu ljudi, a žene idu peške… Kroz jednu nozdrvu presvučena je karika, srebrna, a možda i zlatna, tek utisak je jedan isti. Jedne su tetovirane po čelu i bradi – obeležene kao koze i ovce da se zna iz čijeg su tora.”
Kada je reč o društvenom angažovanju, Jelene Dimitrijević, o zalaganju za ženska prava i slobodnom, javnom pisanju i pričanju o tome, Jelena je bila ispred svog vremena, kao i njena prijateljica Nadežda Petrović. Jelenin feminizam se iskazivao pre svega u radu ženskih društava dobrotvornog i prosvetiteljskog programa. Bila je najmlađi član Ženskog društva, kome se priključila 1881. godine. Za vreme balkanskih ratova bila je bolničarka, a kasnije upravni član Kola srpskih sestara.
Imala je čast da se upozna sa egipatskom feministkinjom, Hodom Hanem Šaravi pašom, i da razgovara s njom o reformisanju položaja žena u Egiptu. Tom susretu posvetila je poglavlje u svom putopisu Sedam mora i tri okeana.
Iz Egipta je putovala u Bombaj, gde je razgovarala sa indijskom feministkinjom Tate, i bila gost u kući Radbindranata Tagorea. Uživala je da upoznaje nove kulture, verovala je da je sve čovečanstvo jedan rod, da je „zemlja jedno isto telo kome su ljudi dali pet imena. Ljudi, ne Bog.” Jelena Dimitrijević je govorila kako je mnogo zanimljivije lutati po gradovima i razgovarati s ljudima nego samo čitati o tome.
Književna delatnost Jelene Dimitrijević počinje pisanjem pesama, koje je objavljivala u časopisima Otadžbina i Vila. Osim poezije, pisala je i putopise, romane, pripovetke. Pisala je krajem 19. i početkom 20. veka. U istoriji srpske književnosti Jelena Dimitrijević se smatra prvom ženom koja je objavila putopisno prozno delo, Pisma iz Niša (o haremima) iz 1894. godine. Ona je, takođe, i prva pesnikinja koja je pisala u dijalektu, objavivši pesmu Baba Krasa: U moj zeman i sg u božićnom broju beogradskog časopisa Videlo. Jelena Dimitrijević objavljuje svoju prvu zbirku poezije Pesme I (Jelenine pesme) 1894. u Nišu, a nakon objavljivanja nagađalo se ko je autor, mislili su da je u pitanju odbegla Turkinja iz harema, što dodatno svedoči o tome koliko je Jelena verno prikazivala život turskih žena u haremu. Erotizam u njenim pesmama, nesvojstven ženskom peru, samo je dodatno povećavao enigmu ko je autor ovih pesmama. Zbog lirskih pesama i otvorene erotičnosti, nazivali su je i srpska Sapfo (slavna grčka pesnikinja), a zbog tema kojima se bavila nazivali su je srpskim Mirzom Šafijem i Jovanom Ilićem, koji su takođe u svojim delima opisivali mistični orijentalni svet.
Opisi u njenim delima su slikoviti, jasni, naracija dinamična. U delima Jelene Dimitrijević odjekuje neprekidna pobuna žene da pobedi sujeverje, predrasude orijentalnog nasleđa, ali i balkanski patrijarhalizam, u kojem žena vredi koliko i njen rod, gde je ona samo stvar, gde je često neobrazovana, neprosvetljena u odnosu na evropske narode.
Istaknuta dela Jelene Dimitrijević su: zbirka pesama Jelenine pesme (1894), putopisna proza Pisma iz Niša (o haremima), roman Nove, koji objavljuje Srpska književna zadruga po preporuci srpskog književnog kritičara Pavla Popovića (1912), Amerikanka (1918), Pisma iz Soluna (1908), Pisma iz Indije (1928), Pisma iz Misira (1929), Novi svet ili U Americi godinu dana (1934), Une vision (1936), Sedam mora i tri okeana (1940), pripovetke iz 1901. i 1907. godine, i druga.
Neka od njenih dela prevedena su na češki, nemački i ruski. Pisala je i objavljivala i u Francuskoj, gde su njene stihove cenili više nego u Srbiji. Posle njene smrti, 1945. godine, ova srpska književnica, dobrotvorka i aktivistkinja bila je potpuno zaboravljena.
Godine 1898. Jelena Dimitrijević se seli u Beograd, gde kasnije i umire. Čak i njena smrt je neobična. Naime, u novinama je čas u kom će se održati sahrana objavljen u jedno vreme, a Jelena je sahranjena dva sata ranije, te se na njenom pogrebu skoro niko nije pojavio. Da li je to pošalica koju je sama Jelena smislila u dogovoru sa novinarkom, inače njenom bliskom prijateljicom, ili se pak umešala politika i tadašnja ideologija, i inače negativno nastrojena prema Jeleni, i dalje je misterija.
U Nišu je u sećanje na Jelenu podignuta spomen-bista na Niškoj tvrđavi, a ulice u Aleksincu i Nišu nose ime ove srpske književnice. Jelenina kuća u Beogradu nalazi se u Francuskoj 29, i u svom testamentu Jelena je ostavila SANU kako bi mladim studentkinjama Srbije od prihoda kuće omogućili usavršavanje u Engleskoj. Njena volja je poštovana nekoliko godina, a zatim SANU odustaje od saradnje. Kasnije je bila pod vlasništvom jedne banke, a danas se ne zna ko je njen vlasnik. Sve što je bilo u vezi sa Jelenom Dimitrijević, njen rad, zaborav njenog stvaralaštva, pogreb, imovina, pokriveni su velom misterije.
Jelena je zanimljiva i u umetničkom smislu, pa je tako postala književna junakinja romana Ivanke Kosanić Moja draga Jelena (dva izdanja 2007. i 2011. godine). Pokrenuta je internet stranica posvećena njenom liku i delu, gde možete pronaći: bibliografiju radova o njoj, blog Jelena danas, aktuelnosti u vezi s reizdanjima Jeleninih dela, i drugo.
Osim toga, Radio-televizija Srbije emitovala je dokumentarnu emisiju o Jeleni J. Dimitrijević pod nazivom Pravo sunca, u okviru serijala One su pomerale granice.
Većina dela Jelene Dimitrijević je digitalizovana i dostupna na sajtu Narodne biblioteke u Kruševcu, a u Narodnoj biblioteci Srbije čuva se Jelenina zaostavština: rukopisi, beleške, sve što je Jelena oštrim okom primećivala.
„Čitati i putovati” bio je Jelenin moto, borila se za pravo obrazovanja i glasa žena, poigravala se sa svojom ženstvenošću noseći štap i cilindar, koračala smelo, putovala širom sveta, objavljivala svoje smele ideje… Kako je ovakva žena potisnuta iz istorije srpske književnosti i većine antologija srpske poezije?
Zbog takvih sudbina Portalibrisova edicija Otrgnuto od zaborava i postoji. Uživajte u našem reizdanju Jeleninog romana Nove! Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela drugih zaboravljenih srpskih pisaca kao što su: Milovan Vidaković (Velimir i Bosiljka), Bogoboj Atanacković (Dva idola), Jakov Ignjatović (Milan Narandžić, Čudan svet, Večiti mladoženja, Vasa Rešpekt), Dragutin Ilić (Hadži Đera, Hadži Diša, Svetle slike, Gospođa Marija) i drugi.