Иво Војновић (1857–1929) био је познати дубровачки књижевник и драматург, који је у својим делима и писао, са изузетном љубављу о свом родном приморском крају. По струци је био правник, а припадао је скупини Срба католика са тог простора. Његова породица води порекло од српских средњовековних великаша Војновића, па је и у Дубровнику носила грофовску титулу, потврђену од стране Венеције. Младост је провео у Сплиту и Дубровнику, и био толико емотивно везан за тај крај, срастао са културом и духом људи да је читаво његово дело својеврсна ода дубровачком приморју
У књижевност Иво Војновић улази 1800. са приповетком Гераниум, писао је и песме, а најпознатији је по драми Еквиноциј и Дубровачка трилогија.
О Ивовом формирању као песника најпрецизније говори његов брат, Лујо Војновић, који посебно истиче чињеницу да су се они породично преселили у Загреб када је Иво имао шеснаест година, али да је то само ојачало везу и потпирило жудњу Ива Војновића према родним морским хридима, вресовим шумама, као што Лујо и каже:
„Осамнаестогодишњи Иво бјеше најтеже погођен, јер је из гимназије са талијанским наставним језиком (гдје бјеше добио прву награду за сонет поводом смрти великог Далматинца Николе Томазеа) требао сада да осми гимназијски разред и испит зрелости учини на хрватском језику, који му je са чисто књижевнога гледишта био туђ. (Иако се у нашој породици вазда говорило ’нашки’, у дубровачком дијалекту.)
При крају, у његовом животу знамените, школске године 1874/75. он се није надао да ће опет видјети град (par excellence ’град’ ког модерни писци вријеђају називом ’варош’) и ово је први његов поетски уздах, бачен на ’артију 13. јула 1875. у хрватско-загребачком жаргону онога времена:
’Дакле те нећу видјет више? Вајмех! Срце ми кида ота мисô биесна. Плакат ми сузе неће, стењем јадан под тешком боли.
Збогом, наде моје, збогом! Не дођите више мутит душу, ка љуби, oj, жарко ваше варне очи.
О хриди! море… Госпо моја… Пиле, Страдун, граде мог рођења, видјет нећу вас више!
Ој, проклета судбо, зашто си кивна што ja љубим мјесто младости моје. Од бога нијеси худа, јер све трујеш незаситним црвом. Ипак… Ти блажа можеш бити… јоште врати ми наду, вај! обистини санке. Љуби ме… Нећеш!… Помоз ти, о боже!’”
Иако је јавности пре свега познат као драмски писац, Иво Војновић почео је да ствара у области прозе, о чему Лујо Војновић бележи следеће:
„Иву су тридесет и четири године! Он je већ написао Гераниум (1880), чисто флоберовску ствар, ситне и мало растегнуте опсервације са ванредно сугестивним. (…) Написао је и приповијести Пером и оловком, које је издала Матица хрватска, као што је Гераниум публиковао Аугуст Шеноа у Вијенцу.”
Писао је Иво Војновић приче инспирисане стварношћу и митовима из приморја, као и оне о догађајима у животу више класе. Али у свима њима он говори о унутрашњој човековој бури, о страстима и идеалима којима тежи и којих се тешком муком одриче у суочењу са стварношћу.
Занимљиво је да је Иво Војновић све време радио административне послове, а у слободно време писао. Баш поводом настанка Дубровачке трилогије његов брат наводи:
„И васкрсну Трилогија, рађена ноћу, у кревету, при једном крајичку свијеће (Иво је себе нацртао овако) или за вријеме канцеларијских до самрти досадних часова, између два ц. кр. декрета, у старој задарској палачи генералних провидура млетачке републике у Далмацији и Албанији.”
Треба речи да је Иво Војновић и у прози и у драму уносио елементе поезије, а конкретно његове песме су песме стрепње, тананих емоција, страсти…
Услед политичких историјских преврата Иво Војновић био је ухапшен и четири године провео је у затвору, током којих је вредно писао своје мемоаре. Након тога боравио је са братом и мајком у Паризу и Ници, а након мајчине смрти вратио се у Дубровник, где је уместо славе и прихваћености наишао на игнорисање и непријатељство. Па ипак, како се ситуација мењала и Иво је добијао заслужене почасти, те му је Дубровник ипак приредио једну прославу на којој говори и о историјском контексту догађаја и о својој судбини:
„Браћо моја! Годишта расту, a успомене с њима. Шездесету годишњицу своју прославио сам yочи слома туђе власти y дивноме нашему Загребу, када све што је било младо, заносно и ведро у народу нашему сабрало се да у нади ослобођења части пјесника, вјесника његових давних слободарских чезнућа.
Десет година прошло је од тада, а окруњени побједник, херојски Београд, стресавши и са себе успомене крвавих днева и маглу јалових повратних борба, подигао је на своја горда плећа остарјелог пјесника прије него сиви плашт суморности покрије пламен што му у души још тиња.
А ето сада донапокон и драгог, родног Дубровника да тјеши пјесника Трилогије посљедњим ведринама чаробне наше јесени у хар сутона његове младости.”
Па ипак, он је у својој суштини био Србин и песник дубровачког приморја. И када је преминуо, по речима Луја Војновића, од Хрватске није добио прави испраћај.
„Мој се брат престави, јаох, у мом случајном одсуству, 30. августа 1929. у Београду. Престоница указа му скоро краљевске почасти. Загреб, који је, како рекох, у заносу прославио био његову шездесету годишњицу, и чији је позоришни глас он био подигао на европску висину, Загреб, у својој политичкој хипнози, ућута.”
Без обзира на све, Иво Војновић ужива данас своје важно место у књижевности као један од ретких аутора који су чаролију дубровачког приморја учинили митском.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао и многе друге заборављене ауторе, међу којима су Војислав Ј. Илић Млађи, Зарија Р. Поповић, Милан Савић итд.