Ivo Ćipiko (1869–1923) je srpski pisac koji je imao vrlo neobično poreklo, životni put, i nažalost nije dobio mesto u književnosti koje zaslužuje. Razlog tome možda leži u činjenici da je bio Srbin katolik. Potiče iz ugledne latinske porodice Cippico, koja je zapravo iz Rima, i čiji su članovi od davnina pripadali svetu književnosti i humanističkih nauka. Među precima imao je istaknute ličnosti – jedan od njih je čuveni Koriolan Ćipiko (latinski: Coriolanus Ceppio), humanista i novolatinski pisac 15. veka. U porodičnoj kući ovog pisca, u „Ćipikovoj palati” u Trogiru pronađena je sredinom 16. veka Trimalhionova gozba, jedini sačuvani deo iz romana Satirikon rimskog pisca Petronija. Nažalost, s padom Mletačke republike porodica Ćipiko počela je da propada i osiromašuje – da se približava običnom narodu, pučanstvu.
Rođen u primorju, Ivo Ćipiko provodio je vreme u prirodi i zavoleo slobodan život bez stega, koji je bio i u skladu sa primorskim mentalitetom. Međutim, kada je u pošao fratarsku gimnaziju, nije mogao da podnese strogost, pobegao je i odlučio da bude šumar. Taj poziv omogućio mu je život sa naraodom i u prirodi.
Zbog porekla pred Ćipikom je bila dilema vezana za identitet, ali se naposletku opredelio za srpsku knjižvnost i prešao da živi u Srbiji. Bavio se ratnim dopisništvom, učestvovao u balkanskim ratovima, za vreme Prvog svetskog rata išao sa vojskom u izgnanstvo. Jedan deo uzroka ove odluke leži i u činjenici da je bio razočaran u zapadnjačku kulturu i evropsku civilizaciju. Spas i nadu tražio je u srpskom iskonskom, prirodnom i jednostavnom životu. Postoji i legenda da ga je jedan Srbin u fratarskom učilištu upućivao na srpske knjige, narodne pesme i kako sam autor kaže – zaneo se i postao Srbin i sam…
Zanimljiv je i stvaralački put Iva Ćipika. Nakon prvih pesama koje nisu skrenule naročitu pažnju nije pisao deset godina. A onda kao da je pronašao zlatni ključ ka srcima čitalaca. Kada se s pričom Pogibe ko od šale predstavio kao zreo pripovedač, mnogi su prepoznali u njemu uticaj Janka Veselinovića.
Iako se Ćipiko već definisao kao sledbenik srpskih realista prvu knjigu, zbirku pripovedaka Primorske duše (1899) objavio je u Zagrebu. Kad je hrvatska kritika videla u njemu novu zvezdu hrvatske književnosti, on je dao izjavu da nije hrvatski, nego srpski pisac. I od tada njegova dela izlazila su u srpskim kulturnim centrima, i to ćirilicom. Objavio je dva romana: Za kruhom i Pauci, četiri knjige pripovedaka, dva dramska pokušaja, koja nisu imala pozitivan odjek kritike, ratnu prozu koja je nastala iz njegovih ličnih sećanja i utisaka iz Balkanskog i Prvog svetskog rata, gde ima dosta dokumentarnih podataka.
I dok su drugi srpski pisci počeli da se okreću socijalnim temama, Ćipiko je u tome prednjačio. U nizu pripovedaka i u oba romana on je prikazao surovu borbu seljaka za hleb i goli život, prikazao je poslodavce koji iskorišćavaju seljačku radnu snagu kao životinjsku i njihovu ravnodušnost pred težačkim patnjama. Time se bavi i u romanu Pauci, gde se, u stvari, nadovezuje na Lazarevićevu priču o zelenašima. Detaljno razrađuje pitanje problematike odnosa između zelenaša, bogatih, gazdi sa jedne i ubogih seljaka sa druge strane. On iznosi i svoj lični odabir – preferenciju seoskog mirnog života ispred gradskog, odakle je i krenulo svo zlo. Zato su Ćipikova dela i danas aktuelna.
U ediciji Otrgnuto od zaborava su i dela srpskih zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J. Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži Diša, Posle milijon godina) itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.
Dela ovog autora možet pronaći OVDE.