Иво Ћипико (1869–1923) је српски писац који је имао врло необично порекло, животни пут, и нажалост није добио место у књижевности које заслужује. Разлог томе можда лежи у чињеници да је био Србин католик. Потиче из угледне латинске породице Cippico, која је заправо из Рима, и чији су чланови од давнина припадали свету књижевности и хуманистичких наука. Међу прецима имао је истакнуте личности – један од њих је чувени Кориолан Ћипико (латински: Coriolanus Ceppio), хуманиста и новолатински писац 15. века. У породичној кући овог писца, у „Ћипиковој палати” у Трогиру пронађена је средином 16. века Трималхионова гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. Нажалост, с падом Млетачке републике породица Ћипико почела је да пропада и осиромашује – да се приближава обичном народу, пучанству.
Рођен у приморју, Иво Ћипико проводио је време у природи и заволео слободан живот без стега, који је био и у складу са приморским менталитетом. Међутим, када је у пошао фратарску гимназију, није могао да поднесе строгост, побегао је и одлучио да буде шумар. Тај позив омогућио му је живот са нараодом и у природи.
Због порекла пред Ћипиком је била дилема везана за идентитет, али се напослетку определио за српску књижвност и прешао да живи у Србији. Бавио се ратним дописништвом, учествовао у балканским ратовима, за време Првог светског рата ишао са војском у изгнанство. Један део узрока ове одлуке лежи и у чињеници да је био разочаран у западњачку културу и европску цивилизацију. Спас и наду тражио је у српском исконском, природном и једноставном животу. Постоји и легенда да га је један Србин у фратарском училишту упућивао на српске књиге, народне песме и како сам аутор каже – занео се и постао Србин и сам…
Занимљив је и стваралачки пут Ива Ћипика. Након првих песама које нису скренуле нарочиту пажњу није писао десет година. А онда као да је пронашао златни кључ ка срцима читалаца. Када се с причом Погибе ко од шале представио као зрео приповедач, многи су препознали у њему утицај Јанка Веселиновића.
Иако се Ћипико већ дефинисао као следбеник српских реалиста прву књигу, збирку приповедака Приморске душе (1899) објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика видела у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац. И од тада његова дела излазила су у српским културним центрима, и то ћирилицом. Објавио је два романа: За крухом и Пауци, четири књиге приповедака, два драмска покушаја, која нису имала позитиван одјек критике, ратну прозу која је настала из његових личних сећања и утисака из Балканског и Првог светског рата, где има доста документарних података.
И док су други српски писци почели да се окрећу социјалним темама, Ћипико је у томе предњачио. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску и њихову равнодушност пред тежачким патњама. Тиме се бави и у роману Пауци, где се, у ствари, надовезује на Лазаревићеву причу о зеленашима. Детаљно разрађује питање проблематике односа између зеленаша, богатих, газди са једне и убогих сељака са друге стране. Он износи и свој лични одабир – преференцију сеоског мирног живота испред градског, одакле је и кренуло сво зло. Зато су Ћипикова дела и данас актуелна.
У едицији Отргнуто од заборава су и дела српских заборављених писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела овог аутора может пронаћи ОВДЕ.