Да ли знате ко је Чедомиљ Мијатовић

Чедомиљ Мијатовић је био српски дипломата, политичар, економиста, историчар, публициста и књижевник. Био је члан и председник Српске краљевске академије, и први Србин изабран за почасног члана Краљевског историјског друштва у Лондону.

Чедомиљ Мијатовић је рођен 17. октобра 1842. године у Београду у угледној војвођанској породици. Отац Милан био је професор историје и географије, прво у Крагујевцу, а затим и у Београду, у Првој гимназији. Чедомиљ је следио очев професионални пут и после завршених студија на Лицеју 1862. године наставља школовање на универзитетима у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

По повратку у Србију постаје професор народне економије на Великој школи, предмета који се бавио политичким аспектима економије, са чиме почиње и његова богата политичка и чиновничка каријера. Према својим политичким убеђењима био је либeрал, близак Јовану Ристићу. Веома рано у својој каријери постаје привржен кнезу, касније краљу Милану Обреновићу и биће одан Обреновићима све до краја њихове владавине.

Први пут министар финансија постаје 1872. године, други пут 1875, а трећи пут 1880, када постаје и министар иностраних дела. Као министар финансија заслужан је за увођење динара као новчане јединице Србије, оснивање Народне банке Србије, као и за увођење модерног система мера, односно метричког система. Такође је дао значајан допринос и изградњи либерално-демократских институција по узору на западне земље. 1880. године постао је и оснивач Напредне странке, и први човек српске дипломатије. У том домену Чедомиљ Мијатовић је најпознатији као потписник чувене Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. године. Заслужан је и за уређење спољнотрговинских односа са западним земљама, склапање капиталних уговора и изградњу првих железница у Србији. До 1889. године још два пута је био министар финансија и још једном министар спољних послова. Те године постао је и председник Српске краљевске академије.

Као резултат дворске афере, и династичке кризе Чедомиљ Мијатовић проводи четири године у емиграцији у Лондону. Тек 1894. године јавља се својим пријатељима Стојану Новаковићу и Илији Гарашанину. Те године ће се и накратко вратити у Србију, где ће опет преузети ресор финансија, и једнако брзо доћи у конфликт са Александром Обреновићем, након чега заувек напушта Србију и трајно се настањује у Лондону. Све до 1903. године, односно до Мајског преврата био је српски амбасадор у Енглеској. Без обзира на Мијатовићеву лојалност династији Обреновића, он је био велики родољуб и покушавао је да побољша углед нове српске династије и владе својим дипломатским везама код британске владе. Током Првог светског рата прикупљао је новчана средства за српску војску.

Чедомиљ Мијатовић је умро 14. маја 1932. године у Лондону.

 

Научно дело Чедомиља Мијатовића

Будући да је Чедомиљ Мијатовић био професор и државни чиновник на значајним позицијама, допринео је и развоју наука којима се бавио – економији, финансијама, привреди, и у том смислу посебно се истичу његови радови у области привредне историје средњевековне Србије, који представљају прве научне осврте на ову тему. Међу његова најважнија дела данашњи прегледи историје могли би да уброје: Избор из политичке економике, Науку о државном газдинству или науку о финанцији, Историју трговине, Финанције српског краљевства.

Као припадник прве генерације српске интелектуалне елите, осећао је посебну обавезу према историјским темама, сматрајући да је просвећење простог српског народа први задатак сваког образованог човека. Као резултат овог интересовања, настале су две у своје време веома цењене студије: Деспот Ђурађ Бранковић (1880) и Пад Цариграда (1877).

Током свог дугог боравка у Лондону објављивао је и на енглеском језику, где се као најважније дело истичу мемоари Успомене балканског дипломате (The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917) први пут преведени на српски језик 2008. године. Друга занимљива књига је A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (1906), која до данас није доживела своје српско издање.

 

Књижевни рад Чедомиља Мијатовића

Просветитељска мисија Чедомиља Мијатовића се из данашње перспективе најбоље сагледава кроз његов књижевни рад. Његове приповетке и романи обојени су романтичарским идејама и родољубивим заносом, и у време када су објављивани имали су доста успеха код читалачке публике. Главна особина његових прича је средњевековни амбијент, теме из херојске епике, сукоби са Турцима као историјским непријатељем и поучно величање хришћанских и општих људских врлина. Главна књижевна дела Чедомиља Мијатовића су Зека капетан (1862), Краљичина Анђелија (1928), Иконија, везирова мајка (1891), Рајко од Расине и Кнез Градоје од Орлова Града.

Иако доста популарна, његова дела никада нису побрала похвале критике, чак ни када су добијала нека књижевна признања; дело је у целини препознато као превазиђено и донекле анахроно, а модерна српска критика није имала нимало разумевања према околностима настанка дела. Сва дела процењивана су са веома високих естетских и етичких критеријума које су успоставили Богдан Поповић и Јован Скерлић током првих деценија двадесетог века. Стога не треба да нас зачуди што романтични романи окренути српским средњевековним дворовима нису могли да одговоре модерном укусу, и што је Чедомиљ Мијатовић напросто одбачен и презрен. У последње време његово дело почиње да завређује пажњу у првом реду српских историчара књижевности, који покушавају да његовом, али и делима других скрајнутих српских аутора, дају њихово заслужено место у историјским прегледима српске књижевности.

У едицији Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис у припреми је целокупно издање дела Чедомиља Мијатовића.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *