Богобој Атанацковић (1826–1858)
Богобој Атанацковић је српски књижевник и приповедач, романтичар и велики присталица Вука Караџића и његових реформи. Право име било му је Тимотије, које ће касније посрбити и назвати себе Богобој. Рођен је у Баји, у Аустријском царству, 22. јуна 1826. године. Његов отац, Гавре Атанацковић, био је угледни српски трговац, породица је била добростојећа, па је Богобој имао прилике да се школује и стекне завидно формално образовање. У Баји је завршио основну школу, као и нижу гимназију, да би 1844. године уписао права у Пожуну (Братислави). Након завршене прве две, такозване почетне или припремне, године студија, уписује Правну академију у Пешти, а потом и у Бечу. Касније ће се Богобој Атанацковић успешно бавити адвокатуром у свом родном месту.
Богобој Атанацковић ће живети у време буђења либерализма и идеја револуција 1848. године. Одрастао је читајући српске народне песме, Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. На студијама у Бечу приступа кругу српских младих романтичара, упознаје се са Ђуром Даничићем и Бранком Радичевићем. Са само двадесет две године Богобој Атанацковић је учествовао у бурним догађајима 1848. године, током којих су Срби у Хабзбуршкој монархији захтевали одбрану стечених Привилегија, угрожених пробуђеним мађарским национализмом, који се огледа у стварању Мађарске републике 1849. године. Привилегије које су Срби имали још од Сеобе Срба 1690. године подразумевале су црквену аутономију и слободу језика. Поред одбране Привилегија Срби су, на Мајској скупштини 1848. године, поново захтевали стварање Српске Војводине, сопствене територије у јужној Угарској. Овоме су се жестоко успротивили Мађари, те су почели да врше насилну мађаризацију, која се огледала у потпуном поништавању Привилегија, односно у наметању мађарског језика као јединог званично признатог на територији Угарске. То је одлазило толико далеко да су Србима мађаризована имена. Због тога је сукоб био неизбежан. У рату против Мађара Срби су одбранили Војводину код места Сентомаш, које од тада носи име Србобран. Револуција 1848. у Хабзбуршкој монархији је угушена интервенцијом Руса, чиме је сачуван хабзбуршки престо младог цара Фрање Јосифа, а Мађарска република и Српска Војводина су укинуте поновним увођењем апсолутизма, такозваног Баховог апсолутизма. Српски устанак у Мађарској Богобој Атанацковић описаће у свом најзначајнијем роману – Два идола.
Због активног учешћа у раду Мајске скупштине, Богобоја Атанацковића мађарски преки суд намерава да осуди на смрт, па он бежи у Беч, а потом и у Париз. Када се вратио у домовину, 1851. године ради у Новом Саду као секретар бачког владике Платона Атанацковића. У родну Бају враћа се 1852. године и започиње адвокатску каријеру. Умире од туберкулозе 9. септембра 1858. године.
Књижевни рад Богобоја Атанацковића
Богобој Атанацковић сматра се оснивачем српске романтичарске приповетке и у српској историји књижевности остаће упамћен због значајног доприноса развоју српског романа. Он је приповедач који ће спајати сентиментални роман Милована Видаковића са друштвеним романом раног реализма Јакова Игњатовића. Свакако најпознатије и најзначајније дело Богобоја Атанацковића је његов роман Два идола. Међутим, то никако није и једино његово дело.
У младости је писао поезију. Прве песме које је објавио су Посестрими (1844) и Звезди Даници (1844). Његова поезија је сентиментална, жанровски се може означити као љубавна и патриотска. Љубав према жени и љубав према домовини су доминантне теме целокупног стваралаштва Богобоја Атанацковића.
Прве новеле које је објавио биле су написане под великим утицајем Милована Видаковића. Крваву освету (1844), Ефросину (1844) и Две сестре (1844) одликује романтизовано мешање историјских и измаштаних догађаја. Најзначајнији део Атанацковићеве приповедне књижевности налази се у двема свескама његових новела Дарак Српкињи (1845, 1846): Љубезник и удварач, Убица, Мати и кћи, Крвава освета, Нанка, Хајдуци и друге. Новеле написане после повратка у домовину, 1851. године, биће штампане новим, Вуковим правописом и њих ће одликовати извесна реалистичност приповедања: Рукавица (1852), Три зелене шибљике (1852) и Буњевка (1852). Због успеле композиције и чистог народног језика Буњевка се сматра његовом најбољом новелом.
Богобој Атанацковић био је и значајан српски путописац. Са својих путовања по Европи 1850. године, по Немачкој, Швајцарској, Француској, Холандији и Италији, оставио је низ веома занимљивих путописа.
Два идола су свакако најзначајније дело Богобоја Атанацковића. У овом роману аутор описује терор који над српским становништвом спроводе мађарске власти: мађаризацију, насилно покатоличавање и вођење матичних књига на мађарском језику, те давање мађарских имена новорођеној српској деци. Описује се и српски устанак и борбе које се воде, а посебно место у роману заузима битка за Сентомаш, односно Србобран. Домовина и породица су две највеће животне вредности, два апсолута, два идола.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских писаца као што су: Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Јаков Игњатовић (Милан Наранџић, Чудан свет, Вечити младожења, Васа Решпект), Драгутин Илић (Хаџи Ђера, Хаџи Диша, Светле слике, Госпођа Марија), Јован Грчић Миленко (Сремска ружа) и други.
Дела Богобоја Атанацковића можете видети ОВДЕ.