Издавачка кућа Порталибрис у својој значајној едицији Отргнуто од заборава труди се да читалачкој публици представи писце и дела који су, из различитих разлога, остали скрајнути и занемарени, те нису добили заслужено место у српској књижевној традицији. Атанасије Стојковић, аутор првог српског романа, прави је такав пример.
Атанасије Стојковић (1773–1832) био је просветитељ, један од најобразованијих Срба свог времена, доктор физике и утемељивач природних наука код нас. Докториравши физику на немачком универзитету у Гетингену, био је члан бројних учених друштава у Немачкој, као и професор физике и ректор универзитета у Харкову у два мандата, велики Доситејев пријатељ и поклоник његових просветитељских идеја. Разлог што је име Атанасија Стојковића данас потпуно непознато лежи у његовом великом противљењу и отпору Вуковој реформи српског језика. Један од првих српских научника, аутор прве српске енциклопедије природних наука, тротомног дела Физика (1801–1803), филозофско-литерарног дела Кандор или откровеније египетских таин (1800) и првог српског романа Аристид и Наталија (1801), у српском памћењу сведен је на карикатуру џангризавог филозофа, злонамерног критичара свега прогресивног, а пре свега – Вукових идеја.
Због сукоба са Вуком и агресивне пропаганде Вукових присталица, Атанасије Стојковић дели судбину Јована Стерије Поповића. Упркос својим високим квалификацијама није могао да нађе посао у Србији, омаловажаван и прогањан, на крају је морао да побегне из Србије. За разлику од Стерије, који је већи део живота провео у некој врсти самопрогонства, изолован и сам, Стојковић се није предао. Отишао је у Русију, где је остварио завидну професорску каријеру, успео да се обогати и постане спахија и наставио своју борбу против Вука са једне завидне ауторитативне позиције. Године 1824. добија превод Вуковог Новог завјета на преглед и, уз коментар да је „превод толико слаб да га он исправљати не може”, спречава његово штампање и сам припрема превод Новог завета. Прво издање Стојковићевог превода Новог завета на славеносербски језик је уништено, али је друго објављено у Лајпцигу 1830. године, а тада, као и дан-данас, овај превод се сматра плагијатом Вуковог дела.
Стојковићеву биографију прате многе контроверзе и афере, које погоршавају сведочанства савременика о лошем карактеру и разноврсним малверзацијама. Био је оптуживан за ново поробљавање Срба који су се селили у Русију, а које је Стојковић покушавао да насели на свом бесарабијском спахилуку, а афера о кријумчарењу вина, свиле, драгог камења и уметничких дела из Аустроугарске у Русију коштала га је места ректора универзитета у Харкову, иако за то недело никада није осуђен. „Тешко свјакому оному који род свој просвјећивати почне, тешко њему од сујеверних, неразумних и злобних неких својега рода људи”, писао је Атанасије Стојковић, који данас у Србији нема нити један споменик или улицу која би понела његово име.
Аристид и Наталија
Атанасије Стојковић је утемељивач српског романа, и до појаве Аристида и Наталије 1801. године у српској књижевности постоје само два превода страних романа: Велизар француског писца Мармонтела (1776) и Робинзон Крусо Данијела Дефоа (1799). Атанасије Стојковић утире пут не само српском сентименталном роману, какав ће, десетак година касније, прославити Милован Видаковић већ уопште овој књижевној врсти код нас. Аристид и Наталија је дидактичко-сентиментални роман у коме аутор износи и развија просветитељске идеје, чији је највећи носилац Доситеј Обрадовић. Знајући да се просветитељске идеје најлакше преносе кроз литерарну форму, занимљиву садржину и пријемчиве ликове, Доситеј Обрадовић је посебно истицао значај романа у образовању. Стојковић, и сам велики просветитељ, пише ово дело управо по моделу романа који су веома популарни у Европи крајем XVIII века. Роман прати животни пут главног јунака Аристида, његову и Наталијину љубав и брачни живот. Овај роман представља репрезентативно дело сентиментализма, општеевропског књижевног правца, и у себи сабира не само његове типичне теме: пријатељство и љубав, идиличан породични живот, супротстављање сеоског живота градском већ и наглашену осећајност у описима, лирска расположења и патетичан тон „слатког стила”. Посебну књижевну вредност роману дају танана и интимна запажања о психологији ликова, онаква каква се у српској књижевности неће појавити све до приповедака Лазе Лазаревића. У складу са просветитељским идејама овај роман представља и практичан приручник за испуњен, задовољан и срећан живот, са волтеровском поруком да „треба да обрађујемо свој врт”.
Порталибрис први српски роман, Аристид и Наталија Атанасија Стојковића, даје у преводу са славеносербског на савремени српски језик. Овај превод у потпуности преноси уметнички доживљај оригиналног текста, пре свега задржавањем старијег облика синтаксе а осавремењеном лексиком, због чега се роман веома лако чита. Преводилац Владислав М. Тодоровић нам доноси домишљат и виспрен превод задржавајући дух језика и богату метафорику времена у ком је роман настао.
Подсећамо са су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати романописци као што су: Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Тодор Љ. Поповић (Гила), Љубица Радоичић (Једноспратне куће, прва и друга књига, Крв се буди, Дана Рачић), Стојан Живадиновић (До последњег даха), Вељко Милићевић (Опсене, Беспуће). Си наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.