Наше приморје један је од путописа Марка Цара, српског књижевног критичара и књижевника. Рођени Херцегновљанин, Цар воли да путује и не чини га задовољним маловарошка чамотиња и стално виђање истих људи. Приморје и приморци буде у њему посебне осећаје мира, среће, али и носталгије када дуже време не посети свој завичај. Он истиче да ово није случај само код њега, већ каже да сваки приморац, где год да оде, са собом носи део отаџбине и да за морем „чезне и уздише као за милим чедом”.
Поред овог путописа, Марко Цар написао је још путописе Од Јадрана до Балкана, Венеција и У Латинима. Он је био очаран Јадраном и Италијом, те отуда и не чуди чињеница да је као путописац о томе и писао.
Путопис Наше приморје Цар пише са успоменом на Љубомира Ненадовића, који је такође у Писмима помињао Херцег Нови: „Кад дођете у Херцег Нови, нијесте дошли у туђу варош; чини вам се да сте дошли својој кући, међ своје сроднике, познанике и пријатеље.”
Прво издање ове књиге изашло је 1910. године у Дубровнику као прва свеска Библиотеке Матице српске. То први пут објављено издање зове се Низ родно приморје. Наше приморје је друго издање и оно је допуњено. Објављено је 1923. године у Београду. Поглавље Далмација, којим почиње ова друга књига, није постојало у књизи Низ родно приморје, као ни део о ком пише о Макарској. Неке делове је Марко Цар допунио, прерадио, па тако наглашава одмах на почетку другог издања да се ранији назив из прве књиге Јадрански интермецо у другој зове Утисци с Корчуле. Уколико и читалац сам узме да прочита оба издања и упореди, приметиће да је текст у Нашем приморју на екавици, док је у књизи Низ родно приморје написан на ијекавици, што аутор каже у напомени да је „цела књига пренета са јужног на источни говор”.
Путопис Наше приморје води нас на пут од Хвара, преко Корчуле, Дубровника, све до Боке которске, Херцег Новог и Котора, па и назад. Ово је једно путовање од 15. јула 1896. године и траје све почетка августа. То је време када је клима на мору добра и када може, без ветрова, погдона за уживање у свим природним благодетима. Марко Цар пише уверљиво, сугестивно, указује нам на детаље, пределе описује толико живописно да имамо осећај, док читамо, као да смо ми на броду заједно с њим и удишемо тај морски ваздух. Он не пропушта прилику да сликовито дочара видике на отворено море и вртлоге пене док лађа плови, веселе игре делфина и галебова, што изгледа грандиозно.
„Величанствена природа подржава и надаље свој живописни карактер све до Дубровника, тако да је путнику тешко изрећи који је крај од којега љепши.”
Дубровник је и у том времену, као и данас, окупљао много туриста. Старим градом, архитектуром и самом историјом и културом мами посетиоце. Марко Цар у путопису Наше приморје посвећује знатну пажњу овој увек актуелној туристичкој атракцији. Подсећа нас на стилове дубровачке архитектуре и рађање ренесансе, на споменике и уметничке драгоцености. Говорећи о свему овоме и о историјским занимљивостима, он помиње цара Душана и место на ком је била библиотека коју је Душан Силни поклонио Дубровнику, крст краља Уроша у доминиканском манастиру, собе у којима су боравили цар Душан и деспот Ђурађ… Наравно, Марко Цар говори и о развоју дубровачке књижевности, која је била под италијанским утицајем. Међу највећим писцима издваја Гундулића и Палмотића. „Највиши дубровачки пјесници, Гундулић и Палмотић, одојчад су талијанског укуса, а у Осману – нашем највећем умјетном епу – имитован је, у духу и склопу свом, један велики образац класичне литературе талијанске.”
У путопису Наше приморје Цар доста пажње посвећује Бококоторском заливу, и те слике су јединствене, посебно погледи са дубровачке пучине и сам улазак у Оштри рт, како аутор каже, „тријумфални улаз Боке которске”.
„Которски залив спада, јамачно, међу најљепше крајеве што их је Творац под капу небеску смјестио; ни на ком другом крају није природа раскошније показала ћудљивост своје фантазије ни виднијег трага оставила о својим потајним силама што онда кад је ово своје мезимче ’на махове стварала’.”
Бити поново у родном Херцег Новом за Цара је неописив осећај. Премда, каже, овај град нема нарочиту археолошку важност, он је на добром гласу по свему другом. „Ја сам се – бокешко дијете – овдје родио и своје најмлађе, ако не најљепше дане провео; па ипак, кад сам данас, након једанаест година одсуства, опет угледао на зеленој хумској хрптици стари Твртков град (Херцег Нови), којему се испукле, брштаном обрасле зидине огледају у морској пучини, а с бокова стеру питома игала Топле и Мељина, док му за леђима стрше небу под облаке стравичне врлети кршне Херцеговине, мени се чинило као да те природне дивоте први пут гледам, те сам чисто у њих пиљио као у нека чуда. У души својој осјећао сам нешто налик на осјећај човјека који напрасно учини неко важно откровење.”
У путопис Наше приморје Марко Цар уноси анегдоте, представља нам сусрете са комшијама приморцима, који радо препричавају своје доживљаје. Аутор коментарише друштвени живот, историју, природна богатства, а кад упореди Боку са Босфором, тврди да је она ненадмашива по својој лепоти.
„Ја бих заклетијем хвалитељима Босфора једноставно препоручио да пођу у јужну Далмацију и обиђу Боку которску. То се може назвати заиста лијеп призор: пространи рукав мора заоквирен џиновскијем брдима, којима су подножја окићена зеленијем бокорима, из којих се бјеласају убаве варошице или романтичне рушевине старих млетачких дворова. По дну залива пењу се небу под облаке стравичне врлети кривошијске и црногорске. Ту се барем свјетлост може слободно да игра по онијем импозантнијем гредама и оним снијегом застртим планинским висовима. То је тек љепота!”
По повратку он долази поново у лековити Хвар и износи интересантан фактографски податак: од 1420. до 1797. године Хвар је живео свој највећи полет и тад је био свратиште свих бродова који долазе с Крфа. Одушевљен природом, Цар не заборавља да помене ни хварске вртове, у којима расту палме, смокве, маслине и винова лоза.
За разлику од књиге Низ родно приморје, која се завршава деловима о Сплиту и Хвару, Наше приморје на крају има поглавља Шибеник, Задар и Планински залив.
„Човек тако путује неколико километара, прелазећи непрестано из изненађења у изненађење. Понекад му се чини као да је ступио у камену котлину, из које неће никако бити излаза. Наједаред у даљини, на дну котлине, пукне нов теснац и слика се, као по чуду неком, напрасно предругојачи и бојом и обликом: до малопре црвенкасте, хриди и пећине постају тмасте, са погдекојим бусићем зелене шумарице. Не треба ни помињати да је игра светлости по тихој и орцаластој површини морској, кад је она уистини тиха, по својим ефектима јединствена. Огромне литице што нас окружују својим непомичним громадама у неком су чудном контрасту са житком, а каткад, богме, и непоузданом стихијом, у којој се вечито огледају. Оне стоје непомичне и гледају како се таласи по реци загоне, а понекад су те огромне пећине и мукли сведоци људске борбе и људских победа над суровом и немилостивом природом.”
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други путописи, међу којима су: Путне успомене Михаила Полит-Десанчића, Из Скандинавије Светомира Николајевића, Цариградске слике и прилике Чедомиља Мијатовића, Писма из Италије Љубомира Ненадовића, Из старога Дубровника и По разним крајевима Милана Савића и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Наше приморје погледајте ОВДЕ, а сва дела Марка Цара ОВДЕ.