Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Дарко Симић
Чичина прича
Знаш ли ти, синовче, да се ономад Тимок накратко уливао у Саву? Земљопис си учио, кажеш, Тимок у Саву да се улива – не бива, полудео чича! Тако је било и никако друкче.
Крајем августа 1914. одбацимо ми Швабу са Цера преко Дрине, уђемо у Шабац онако каљави и окрвављени, ни обојке нисмо честито стигли да оперемо. Бубне опне још бриде од грмљавине топова, а крв запекла бајонете у каније. Сместе нас по лепим мачванским кућама где су домаћини били на фронту уз нас, а нејач са стоком до јуче у збеговима. Ама нисмо се ни два дана одморили, стигне наређење да се маршује на Митровицу.
У рану зору стижемо на обалу Саве, измаглица се још није дигла, али Шваба нас чује. Одаје нас рзање коња и звекет опреме, на нама све клеца и клапара као у сватове да смо кренули. Додај ми, де, један дуван и припали, благо чичи… Где сам оно стао?
Куршум не чујеш поред воде, он не пуца, само звижди или се чује кад зрно удари у стабло или у земљу крај тебе, само шиштање и звиждук тај и стра’, кô лед кад пада, е тако се чује, само овај лед убива. Туче пешадија, туку и митраљези, не видиш их лепо, да узвратиш ватру, напред не смемо, нема нас довољно, назад не може, иза је вода.
Моја батерија са свега три топа и још један пешадијски батаљон понтоном се пребацимо на леву обалу Саве, све под непријатељском ватром и, миц по миц, ми их одбацимо једно четири-пет стотина метра од обале. План је био да се направи мостобран за целу Прву армију с војводом Степом на челу да се пребаце у Срем и наставе гоњење непријатеља на север, то би било први пут у историји да српска војска напада северно од Саве и Дунава, то су од нас тражили наши савезници, Французи, да им растеретимо западно бојиште. План је био добар, али преварише нас две ствари.
На железничкој станици у Митровици била је једна композиција пуна швапске војске за фронт у Галицији, они су њи’ ту искрцали и послали на нас, а ми смо се, брате, споро пребацивали преко Саве, цела Тимочка дивизија на један понтон, па кад је загрмело као у паклу, лево и десно коњи, кола, топови, људи, све се измешало, пада у воду, дави се или гине од гелера. Цела генерација Неготинаца, Зајечараца, Књажевчана, Борана, претвара се у месо, гвожђе, црева, дим, крв и капи воде. Зато кажем да се тога дана Тимок улио у Саву, синовац мој!
Највећи српски пораз о ком се ћути.