Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Катарина Јовановић
Било једном у Лесковцу, ноћу
Никада у животу није осетио оволики страх. У овом тренутку му стварно није било јасно због чега је уопште пристао ово да уради. Због задиркивања својих другова? Да се докаже? Да може да врати време, ствари би биле другачије, али сада је могао само да трчи, да трчи колико га ноге носе. Бежао је, а да ли га је тај створ још увек пратио, није знао. Није се усуђивао да погледа. У ово глуво доба ноћи млади момци не би требало да су ван своје куће, а он је изашао. Морао је да провери да ли су приче тачне. Шта му је то требало, помислио је када је с последњом мрвицом снаге отворио врата и ушао у своју собу. Закључао је врата, затворио прозор, спустио ролетне, узео је ћебе и сакрио се испод кревета. Тако уплашен и сакривен, дочекао је јутро.
Хтео је, стварно је хтео све да исприча својој мајци, своме оцу, али речи једноставно нису излазиле из његових уста. Да ли је био превише уплашен или је онај створ бацио неке чини на њега, то није знао. Скоро да и није доручковао, узео је свој ранац и кренуо у школу, пажљиво обилазећи онај пут, оно уклето место. Сада када је удисао свеж ваздух и када је сунце обасјавало његово бледо лице, страх је помало попуштао. Није више осећао дрхтање у ногама, нити терет на плућима, чак му се и осмех вратио на лице. Да није он само умислио оно синоћ? Био је уплашен и хтео је да приче буду тачне. Можда је све то било само у његовој глави? Да, сигурно је тако.
Прошао је цео школски дан, а да Давид уопште није мислио на синоћне догађаје. Само, нешто у њему му није давало мира. Можда би требало поново да оде тамо? Да провери? Да буде сигуран у то да тамо ничег нема? Само, овај пут никако неће ићи сам. То сигурно. Морао је да убеди своје другове да тамо нема ничега. Да се они сами увере у то. Позвао је своје другаре да пођу с њим и зачудо није било потребно много убеђивања. Једном када су чули да тамо нема ничега и да одрасли само желе да они туда не иду и да су вероватно због тога измислили те приче, хтели су да пођу да виде какво је то место ноћу.
У поноћ Давид је с пуним ранцем на леђима изашао кроз прозор. Овог пута био је спреман на све. Није био сам, његови другови били су с њим, а понео је и оружје. Спаковао је малу боцу свете воде коју је његова мајка донела из цркве, велики нож који су користили за сечење меса, мању секиру коју је умео да користи и што више батеријских лампи које је могао да нађе. Овога пута хтео је да буде сигуран да ли је стварно или није, и ако јесте, да га добро погледа, да утврди шта је.
Срео се са другарима на раскрсници и лаганим, али брзим корацима кренули су пут гробља. Били су усхићени, превише радознали да виде како је то на гробљу ноћу. Сада када су знали да тамо нема ничега, нису осећали страх. Хтели су да дођу до врха брда, тамо где је био највећи број гробница и једна мала црква. Много пута су одлазили у ту цркву за празнике, али то је било дању. Узбуђење које је давала ноћ било је превише примамљиво, а сада би имали још једну причу о својој храбрости. Забога, па они су отишли на страшно место, и то ноћу. Свако би им завидео на храбрости.
Ишли су стрмим путељком који је водио право до мале цркве. Идући тако један за другим, разгледали су споменике. Било је ту разних имена, неких смешних, неких познатих, а неких и не тако лаких за изговарање. Дошли су до оног једног гроба. Мало урушеног, од имена само се видело почетно слово Д и ништа више. Ни слике ни године живота. Видело се да је гроб врло стар. Давид погледа унаоколо и тамо не беше ничег, ни трага од оног створа. Па да, умислио је. Овде стварно нема ничега. Бојао се без разлога. Кренули су даље, ка цркви, кад зачуше музику. Тихо, једва чујно, али сигурно су чули музику. Откуд сад то? Пошли су пар корака напред, да би могли боље да чују. Црвена хаљина, изгужвана, била је на путу. Нешто се сијало у тами, нека наруквица или можда ланчић. Да није оно чудо ипак било стварно, помисли Давид. Да није то била хаљина његове вечерашње жртве? Утом се зачу нешто, као да неко кроз сан покушава нешто да каже. Нису се померали, било их је превише страх. Умирујући свој дах, покушавали су да још нешто чују. Чула се она иста музика, сада мало гласније, и кораци. Спори, тешки, као да неко с муком покушава да дође до њих. Уста им се широм отворише, кад видеше шта се створило испред њих.
Оно чудо од синоћ било је врло, врло стварно и гледало је право у њих. Скроз у црном, белог лица и уста окупаних крвљу. Застало је, спазивши их. У чуду, тек да нешто изусти, а дечаци узвикнуше и потрчаше колико су их ноге носиле. Бежали су. Један од њих се саплете и откотрља низбрдо. Иза њих се чуло викање, пригушено, као кад дуси говоре. Нису се освртали док нису стигли до Давидове куће. Улетели су унутра, сви узрујани. Вика је пробудила Давидове родитеље. Дечаци су покушавали да испричају шта се то догодило, али су сви причали углас и Давидови родитељи нису могли да их разумеју. Прошло је неко време док се нису смирили. Давидова мајка им је спремила чај. Док су пили, ритам срца се полако смиривао и онда су могли да испричају шта је десило. Отац је опоменуо Давида да није ни требало да се праве храбри и да никада није требало да иду на гробље ноћу.
Сачекали су јутро и позвали родитеље свих дечака. Расправљали су дуго о томе шта би било најпаметније сада урадити. Неколицина њих је отишла да обавести полицију о томе шта се догодило, да би ови могли нешто да ураде поводом вампира. Требало је ухватити вампира. Давид и остали дечаци са ишчекивањем су чекали да виде шта ће се сада догодити.
Полицајци нису веровали у ову причу, али морали су нешто да ураде да би смирили људе. Инспектор је послао једног од својих људи да провери гробове. И заиста, полицајац је нашао црвену хаљину коју су дечаци поменули, златну наруквицу, једну извучену касету и много тога још. Инспектор није могао да поверује. Да ли су вампири стварни?
Одлучио је да постави заседу. Послао је десет полицајаца, наоружаних светом водом, белим луком, крстом и глоговим коцима, да сачекају вече и улове тог вампира. Ако су све те приче биле тачне, неће он чекати да вампир убије још било кога. Ухватиће га и убити ако треба. Одавно је слушао приче о таквим бићима, од своје баке, мајке, па чак и старијих чланова своје породице, прадеде и ујака. Сетио се како су говорили чиме може да се брани против таквих, и све научио своје људе. Како би требало да прободу вампира у срце, јер другачије неће моћи да га убију, и како треба да буду брзи, јер ће их у супротном вампир дограбити и убити.
Опремљени полицајци заузели су своја места, сакривени иза споменика, тако да их нико не види ни по дану, а нарочито не ноћу. Сунце је зашло, а ноћ се полако продубљавала. Полицајци су са нестрпљењем ишчекивали долазак тог вампира. Сат откуцава поноћ, и као да је то њен знак, музика почиње. Тихо, али сигурно, у даљини виолина свира. Полицајци се збунише на тренутак, али одлучише да прате звук виолине. Ходали су полако, да их вампири не би приметили. Како су се приближавали малој цркви, музика је постајала све гласнија. Црквена врата се уз шкрипу отворише, али унутра није било никог. Ни људи, а ни вампира. Изашли су кроз мала врата која воде у двориште цркве, са друге стране, тамо где су подземне гробнице. Музика се сад чула још јаче. Виолина је свирала лагану музику за плес. Тамне степенице које су водиле у подземне гробнице, сада су биле застрашујуће, као да је сваког тренутка нешто могло да их ухвати и одвуче у понор. Удахнуо је, прогутао свој страх и кренуо напред, а за њим и остали. Последњи степеник, сада треба ући, треба победити зло. Још један удах и идемо напред, сада више не може назад. Отворили су широм врата и у чуду остали укопани. Гомила вампира на једном месту. Неки обучени у црно, белог лица, неке у црвеним хаљинама, а неке у златним, и сви су у рукама држали чаше са тамноцрвеном крвљу. На десној страни гробнице, на највећем гробу, био је стављен радио-апарат и одатле се чула музика. Вампири?!, помисли полицајац и прасну у смех. Вампири су схватили шта се дешава, али нису могли да побегну, како је улаз у гробницу био само један, а како су полицајци били на вратима, није им било друге него да прихвате своју судбину. Сви су дигли руке увис. Један се мало затетурао и навалио на полицајца, а овај га само усправи и стави лисице на руке. Полицајац узе једну чашу у руке и помириса. Баш онако како је и мислио, то није била крв, већ вино. Ово нису били вампири, већ пијанице. Полицајци су и осталим младићима и девојкама ставили лисице на руке и одвели их у полицију.
Давиду и његовим друговима, као и њиховим родитељима, лакнуло је кад су чули да вампира није било. Да су то само млади људи, мало чудни, прекршили закон и притом уплашили многе људе. Наша машта чини свашта, помисли Давид.