Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Katarina Jovanović
Bilo jednom u Leskovcu, noću
Nikada u životu nije osetio ovoliki strah. U ovom trenutku mu stvarno nije bilo jasno zbog čega je uopšte pristao ovo da uradi. Zbog zadirkivanja svojih drugova? Da se dokaže? Da može da vrati vreme, stvari bi bile drugačije, ali sada je mogao samo da trči, da trči koliko ga noge nose. Bežao je, a da li ga je taj stvor još uvek pratio, nije znao. Nije se usuđivao da pogleda. U ovo gluvo doba noći mladi momci ne bi trebalo da su van svoje kuće, a on je izašao. Morao je da proveri da li su priče tačne. Šta mu je to trebalo, pomislio je kada je s poslednjom mrvicom snage otvorio vrata i ušao u svoju sobu. Zaključao je vrata, zatvorio prozor, spustio roletne, uzeo je ćebe i sakrio se ispod kreveta. Tako uplašen i sakriven, dočekao je jutro.
Hteo je, stvarno je hteo sve da ispriča svojoj majci, svome ocu, ali reči jednostavno nisu izlazile iz njegovih usta. Da li je bio previše uplašen ili je onaj stvor bacio neke čini na njega, to nije znao. Skoro da i nije doručkovao, uzeo je svoj ranac i krenuo u školu, pažljivo obilazeći onaj put, ono ukleto mesto. Sada kada je udisao svež vazduh i kada je sunce obasjavalo njegovo bledo lice, strah je pomalo popuštao. Nije više osećao drhtanje u nogama, niti teret na plućima, čak mu se i osmeh vratio na lice. Da nije on samo umislio ono sinoć? Bio je uplašen i hteo je da priče budu tačne. Možda je sve to bilo samo u njegovoj glavi? Da, sigurno je tako.
Prošao je ceo školski dan, a da David uopšte nije mislio na sinoćne događaje. Samo, nešto u njemu mu nije davalo mira. Možda bi trebalo ponovo da ode tamo? Da proveri? Da bude siguran u to da tamo ničeg nema? Samo, ovaj put nikako neće ići sam. To sigurno. Morao je da ubedi svoje drugove da tamo nema ničega. Da se oni sami uvere u to. Pozvao je svoje drugare da pođu s njim i začudo nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja. Jednom kada su čuli da tamo nema ničega i da odrasli samo žele da oni tuda ne idu i da su verovatno zbog toga izmislili te priče, hteli su da pođu da vide kakvo je to mesto noću.
U ponoć David je s punim rancem na leđima izašao kroz prozor. Ovog puta bio je spreman na sve. Nije bio sam, njegovi drugovi bili su s njim, a poneo je i oružje. Spakovao je malu bocu svete vode koju je njegova majka donela iz crkve, veliki nož koji su koristili za sečenje mesa, manju sekiru koju je umeo da koristi i što više baterijskih lampi koje je mogao da nađe. Ovoga puta hteo je da bude siguran da li je stvarno ili nije, i ako jeste, da ga dobro pogleda, da utvrdi šta je.
Sreo se sa drugarima na raskrsnici i laganim, ali brzim koracima krenuli su put groblja. Bili su ushićeni, previše radoznali da vide kako je to na groblju noću. Sada kada su znali da tamo nema ničega, nisu osećali strah. Hteli su da dođu do vrha brda, tamo gde je bio najveći broj grobnica i jedna mala crkva. Mnogo puta su odlazili u tu crkvu za praznike, ali to je bilo danju. Uzbuđenje koje je davala noć bilo je previše primamljivo, a sada bi imali još jednu priču o svojoj hrabrosti. Zaboga, pa oni su otišli na strašno mesto, i to noću. Svako bi im zavideo na hrabrosti.
Išli su strmim puteljkom koji je vodio pravo do male crkve. Idući tako jedan za drugim, razgledali su spomenike. Bilo je tu raznih imena, nekih smešnih, nekih poznatih, a nekih i ne tako lakih za izgovaranje. Došli su do onog jednog groba. Malo urušenog, od imena samo se videlo početno slovo D i ništa više. Ni slike ni godine života. Videlo se da je grob vrlo star. David pogleda unaokolo i tamo ne beše ničeg, ni traga od onog stvora. Pa da, umislio je. Ovde stvarno nema ničega. Bojao se bez razloga. Krenuli su dalje, ka crkvi, kad začuše muziku. Tiho, jedva čujno, ali sigurno su čuli muziku. Otkud sad to? Pošli su par koraka napred, da bi mogli bolje da čuju. Crvena haljina, izgužvana, bila je na putu. Nešto se sijalo u tami, neka narukvica ili možda lančić. Da nije ono čudo ipak bilo stvarno, pomisli David. Da nije to bila haljina njegove večerašnje žrtve? Utom se začu nešto, kao da neko kroz san pokušava nešto da kaže. Nisu se pomerali, bilo ih je previše strah. Umirujući svoj dah, pokušavali su da još nešto čuju. Čula se ona ista muzika, sada malo glasnije, i koraci. Spori, teški, kao da neko s mukom pokušava da dođe do njih. Usta im se širom otvoriše, kad videše šta se stvorilo ispred njih.
Ono čudo od sinoć bilo je vrlo, vrlo stvarno i gledalo je pravo u njih. Skroz u crnom, belog lica i usta okupanih krvlju. Zastalo je, spazivši ih. U čudu, tek da nešto izusti, a dečaci uzviknuše i potrčaše koliko su ih noge nosile. Bežali su. Jedan od njih se saplete i otkotrlja nizbrdo. Iza njih se čulo vikanje, prigušeno, kao kad dusi govore. Nisu se osvrtali dok nisu stigli do Davidove kuće. Uleteli su unutra, svi uzrujani. Vika je probudila Davidove roditelje. Dečaci su pokušavali da ispričaju šta se to dogodilo, ali su svi pričali uglas i Davidovi roditelji nisu mogli da ih razumeju. Prošlo je neko vreme dok se nisu smirili. Davidova majka im je spremila čaj. Dok su pili, ritam srca se polako smirivao i onda su mogli da ispričaju šta je desilo. Otac je opomenuo Davida da nije ni trebalo da se prave hrabri i da nikada nije trebalo da idu na groblje noću.
Sačekali su jutro i pozvali roditelje svih dečaka. Raspravljali su dugo o tome šta bi bilo najpametnije sada uraditi. Nekolicina njih je otišla da obavesti policiju o tome šta se dogodilo, da bi ovi mogli nešto da urade povodom vampira. Trebalo je uhvatiti vampira. David i ostali dečaci sa iščekivanjem su čekali da vide šta će se sada dogoditi.
Policajci nisu verovali u ovu priču, ali morali su nešto da urade da bi smirili ljude. Inspektor je poslao jednog od svojih ljudi da proveri grobove. I zaista, policajac je našao crvenu haljinu koju su dečaci pomenuli, zlatnu narukvicu, jednu izvučenu kasetu i mnogo toga još. Inspektor nije mogao da poveruje. Da li su vampiri stvarni?
Odlučio je da postavi zasedu. Poslao je deset policajaca, naoružanih svetom vodom, belim lukom, krstom i glogovim kocima, da sačekaju veče i ulove tog vampira. Ako su sve te priče bile tačne, neće on čekati da vampir ubije još bilo koga. Uhvatiće ga i ubiti ako treba. Odavno je slušao priče o takvim bićima, od svoje bake, majke, pa čak i starijih članova svoje porodice, pradede i ujaka. Setio se kako su govorili čime može da se brani protiv takvih, i sve naučio svoje ljude. Kako bi trebalo da probodu vampira u srce, jer drugačije neće moći da ga ubiju, i kako treba da budu brzi, jer će ih u suprotnom vampir dograbiti i ubiti.
Opremljeni policajci zauzeli su svoja mesta, sakriveni iza spomenika, tako da ih niko ne vidi ni po danu, a naročito ne noću. Sunce je zašlo, a noć se polako produbljavala. Policajci su sa nestrpljenjem iščekivali dolazak tog vampira. Sat otkucava ponoć, i kao da je to njen znak, muzika počinje. Tiho, ali sigurno, u daljini violina svira. Policajci se zbuniše na trenutak, ali odlučiše da prate zvuk violine. Hodali su polako, da ih vampiri ne bi primetili. Kako su se približavali maloj crkvi, muzika je postajala sve glasnija. Crkvena vrata se uz škripu otvoriše, ali unutra nije bilo nikog. Ni ljudi, a ni vampira. Izašli su kroz mala vrata koja vode u dvorište crkve, sa druge strane, tamo gde su podzemne grobnice. Muzika se sad čula još jače. Violina je svirala laganu muziku za ples. Tamne stepenice koje su vodile u podzemne grobnice, sada su bile zastrašujuće, kao da je svakog trenutka nešto moglo da ih uhvati i odvuče u ponor. Udahnuo je, progutao svoj strah i krenuo napred, a za njim i ostali. Poslednji stepenik, sada treba ući, treba pobediti zlo. Još jedan udah i idemo napred, sada više ne može nazad. Otvorili su širom vrata i u čudu ostali ukopani. Gomila vampira na jednom mestu. Neki obučeni u crno, belog lica, neke u crvenim haljinama, a neke u zlatnim, i svi su u rukama držali čaše sa tamnocrvenom krvlju. Na desnoj strani grobnice, na najvećem grobu, bio je stavljen radio-aparat i odatle se čula muzika. Vampiri?!, pomisli policajac i prasnu u smeh. Vampiri su shvatili šta se dešava, ali nisu mogli da pobegnu, kako je ulaz u grobnicu bio samo jedan, a kako su policajci bili na vratima, nije im bilo druge nego da prihvate svoju sudbinu. Svi su digli ruke uvis. Jedan se malo zateturao i navalio na policajca, a ovaj ga samo uspravi i stavi lisice na ruke. Policajac uze jednu čašu u ruke i pomirisa. Baš onako kako je i mislio, to nije bila krv, već vino. Ovo nisu bili vampiri, već pijanice. Policajci su i ostalim mladićima i devojkama stavili lisice na ruke i odveli ih u policiju.
Davidu i njegovim drugovima, kao i njihovim roditeljima, laknulo je kad su čuli da vampira nije bilo. Da su to samo mladi ljudi, malo čudni, prekršili zakon i pritom uplašili mnoge ljude. Naša mašta čini svašta, pomisli David.