Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Добар дан, кнегињо Љубице. Велика је част што ми је пружена прилика да вас упознам.
Добар дан и вама, дивно је знати да и даље постоје дивни млади људи који желе да сазнају нешто о својој земљи, о историји овог напаћеног рода. Изволите, уђите. Уз каву и рахатлук казиваћу вам о свему.
Потичете од Вукмановића, из Срезојеваца. Можете ли нам поближе рећи о својој породици?
Свакако, мој отац Радосав имао је два брака и једанаесторо деце. Мати Марија је преминула у тридесет петој години. Како не би остао сам с нама сирочићима, отац се ожени по други пут. Таква су то времена била. Други по рођењу, брат ми Јован, био је најпознатији иако је сирот најкраће живео. Господару Обреновићу служио је као писар, а потом је у бици за Пожаревац носио барјак. Али у једном османлијском налету мог брата Јова стрефи зла коб те погибе.
Постоји занимљива прича у вези с вама и два белега на леђима, можете ли нам је испричати?
Ах, те Османлије са својим враџбинама, прорицањима, гледањем у пасуљ, листове дувана. Све је то ђавоља работа. То празноверје оставише нам у аманет. Ономад ми рекоше неки млади што су долазили да још увек има тога негде по забитима Србије. А та два црна белега носим још од рођења. Једном приликом у нашој породичној кући Вукмановића боравио је неки Турчин Османлија, те је од мајке тражио да ме потурчи. Не успе у намери. Ал’ кад ме виде, рече ми: „Некад ћеш знати за главара земље.” То сам добро упамтила, а остало су ми причали.
Како сте се упознали с кнезом Милошем? Како је изгледао ваш први сусрет?
Тада Милош беше наочит младић, тек ће касније постати кнез. Сретосмо се на реци, мајка и ја белисмо платно. Кад смо га опазиле, изађосмо из воде и спустисмо скуте. А Милош прегази воду и на другом брегу седе, поче се обувати, све испод ока погледајући на ме. Испроси ме Милошев брат, војвода Милан, те се узесмо на пролеће давне 1804. године. Карађорђе нам је кумовао.
Како вам је било у браку? Какав је Милош био?
Милош је био наочит младић, али без иметка, те смо сви скупа живели у Брусници, у заједничкој кући Обреновића. У то време бејаше у Милановој сенци, у стопу га је пратио у ратним походима. Године 1807. вожд Карађорђе окити га војводским знамењем. Након смрти девера, 1810. године, Милош постаде најзначајнија личност у Рудничкој нахији, а и шире. Тих година чекала сам га у туђој кући да се врати с војевања. Али ретко је долазио, мало пута смо боравили скупа, као уосталом и друге жене и мајке које су чекале своје господаре да им се врате. Ако су били те среће да се врате живи.
У народу сте познати као одважна жена-хајдук, кнегиња која је за појасом носила две напуњене кубуре?
Да, истина је, шћери моја. На то су ме натерале прилике, тежачки живот у планинским збеговима, скривање у рату и миру, непрестани страх од Османлија. Не дао Бог то никоме.
Одбили сте кнежева наговарања да пребегнете негде где ћете живети лагодније и безбедније.
Да прихватим лагоднији живот за себе, а да оставим народ кукавни. Рекох му тада: „Ако устреба, обућу и хајдучке опанке и узети кубуру у руке и ако треба до смрти од Турака се бранити, каконо јунацима пристоји!”
Како сте реаговали на вест да ће Милош постати кнез, а самим тим и ви кнегиња?
То се збило давне 1815. године, нешто мало пре Таковског устанка. Дошао ми је једне вечери и рекô да ће постати кнез. Ох, била сам срећна и поносна, ал’ сам истовремено и стрепела хоћу ли умети да будем велика госпођа. Ипак је то грдан терет и обавеза, одговорност. Храбра јесам, истина је, али неписмена сам сељанка. Хоћу ли бити дорасла ономе што ме чека?!
Испунили сте очекивања, то је очигледно.
Хвала, дете драго.
Од 1818. године престоница Обреновића био је Крагујевац. Какав је био живот на двору?
Милош је дао да се тамо подигне конак за нас; био је тако китњаст да је с правом назван Шареним конаком. Живели смо скромно и једноставно, устајали смо рано и легали рано. И храна је била једноставна.
Ако није сувише директно, да ли сте убили Милошеву љубавницу, Петрију? Не морате да одговорите на ово питање.
Милош се повремено враћао на сеоско имање и тамо је одржавао везу са слушкињом по имену Петрија Пљакић. Бештија је затруднела са њим. Да, убила сам је из његове кубуре. Осуђена сам на смрт, али Милош је повукао пресуду. Међутим, од тада није више заноћио са мном у истој соби. Можда бих данас поступила другачије… не знам. Јадница, није она крива, он и његов „мушки понос” једини су кривци. Али шта ћеш, било па прошло. Грдна мука ми је била њега невернога да служим.
Ако сам добро разумела, морали сте да стојите поред стола и да послужујете супруга?
Да, дете моје драго. Тако је то било. Кад би он био послужен и подоста сит, дозволио би ми да седнем. Стари је то обичај у Срба.
По званичним изворима, имали сте осморо деце, зар не?
Да, осморо, четири сина и четири кћерке. Само су нас два детета надживела, а Јелисавета мене. Тако је то некад било. Рађало се и умирало. С вером у Бога живела сам с тим некако, али прежалила нисам, празнина је остала у моме срцу.
Ипак сте својој деци пружили најбоље образовање?
Да, трудила сам се да својој деци пружим најбоље школовање које је тадашња Србија могла да понуди. А с обзиром на то да се најбоље образовање могло стећи у Београду, отуд и потреба да Обреновићи саграде конак у којем се сад налазимо. Конак се градио од 1829. до 1831. године. Знатан део свог живота провела сам у њему.
Помагали сте и Вука Караџића?
Да, утицала сам на Милоша да помаже Вука иако је он према Вуку и писмености уопште био веома подозрив. Вук и ја водили смо преписку пуну пажње и поштовања. Наше пријатељство остало је непомућено до краја живота.
Познато је и да сте пришли опозицији. Можете ли нам нешто рећи о томе?
Драго моје дете, политика је врзино коло. Пришла сам опозицији, незадовољна Милошевом самовољом. Ех, једно време сам заиста ценила Тому Вучића Перишића. Дала бих своју десницу за њега. Али кад је дотични почео отворено да ради на протеривању кнеза Милоша, а потом и кнеза Михаила, прогласила сам га највећим непријатељем Обреновића. У политици сам тада била недовољно опрезна и мудра. Сад бих другачије.
А шта мислите о положају жена данас?
Ово трусно подручје брдовитог Балкана изразито је патријархално. То је нешто што носимо у генима. Данас је другачије, мало је боље. Жене су извојевале неку назовиравноправност и себи на грбачу натоврљале још, ко да им није било довољно оно што су већ носиле на плећима. На жену са више „искуства” гледа се подозриво, док је такав мушкарац огрнут епитетом мушкарчине. Ето шта би било да сам имала љубавника попут овог мог несретног Милоша. Била бих окачена да висим на стубу срама, а данашње жене свакако не би завршиле тако, али не би добиле ни епитет који „заслужују” мушкарци. Па и даље постоји подела, не тако јасно видљива, на мушке и женске послове. Та и сама сам ономад мало заљуљала овај типично мушки свет, јашући коња и за пасом носећи две напуњене кубуре. Није то било за жене. Али опет бих урадила исто.
Да ли имате неки савет за младе женске нараштаје?
Завршавајте школу, децо, имајте свој динар, да вам се нађе, ако вам не дај боже затреба. Пронађите оног правог, добро промислите о удаји. А не кô ја, затрескала се на први поглед; неко ће рећи: „Па шта јој је фалило, та била је кнегиња, шта ћеш више!?” А ја сам се жучи најела више но свега. Трпела, гризући усне, немали број његових милосница и ћутала с тугом у души о томе. То вам је мој савет, памет у главу.
Било је задовољство разговарати с вама, кнегињо Љубице.
Задовољство је било моје. Дођите опет и реците другима да дођу код кнегиње на каву и рахатлук.
Свакако, још једном хвала вам на свему.