Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Dobar dan, kneginjo Ljubice. Velika je čast što mi je pružena prilika da vas upoznam.
Dobar dan i vama, divno je znati da i dalje postoje divni mladi ljudi koji žele da saznaju nešto o svojoj zemlji, o istoriji ovog napaćenog roda. Izvolite, uđite. Uz kavu i rahatluk kazivaću vam o svemu.
Potičete od Vukmanovića, iz Srezojevaca. Možete li nam pobliže reći o svojoj porodici?
Svakako, moj otac Radosav imao je dva braka i jedanaestoro dece. Mati Marija je preminula u trideset petoj godini. Kako ne bi ostao sam s nama siročićima, otac se oženi po drugi put. Takva su to vremena bila. Drugi po rođenju, brat mi Jovan, bio je najpoznatiji iako je sirot najkraće živeo. Gospodaru Obrenoviću služio je kao pisar, a potom je u bici za Požarevac nosio barjak. Ali u jednom osmanlijskom naletu mog brata Jova strefi zla kob te pogibe.
Postoji zanimljiva priča u vezi s vama i dva belega na leđima, možete li nam je ispričati?
Ah, te Osmanlije sa svojim vradžbinama, proricanjima, gledanjem u pasulj, listove duvana. Sve je to đavolja rabota. To praznoverje ostaviše nam u amanet. Onomad mi rekoše neki mladi što su dolazili da još uvek ima toga negde po zabitima Srbije. A ta dva crna belega nosim još od rođenja. Jednom prilikom u našoj porodičnoj kući Vukmanovića boravio je neki Turčin Osmanlija, te je od majke tražio da me poturči. Ne uspe u nameri. Al’ kad me vide, reče mi: „Nekad ćeš znati za glavara zemlje.” To sam dobro upamtila, a ostalo su mi pričali.
Kako ste se upoznali s knezom Milošem? Kako je izgledao vaš prvi susret?
Tada Miloš beše naočit mladić, tek će kasnije postati knez. Sretosmo se na reci, majka i ja belismo platno. Kad smo ga opazile, izađosmo iz vode i spustismo skute. A Miloš pregazi vodu i na drugom bregu sede, poče se obuvati, sve ispod oka pogledajući na me. Isprosi me Milošev brat, vojvoda Milan, te se uzesmo na proleće davne 1804. godine. Karađorđe nam je kumovao.
Kako vam je bilo u braku? Kakav je Miloš bio?
Miloš je bio naočit mladić, ali bez imetka, te smo svi skupa živeli u Brusnici, u zajedničkoj kući Obrenovića. U to vreme bejaše u Milanovoj senci, u stopu ga je pratio u ratnim pohodima. Godine 1807. vožd Karađorđe okiti ga vojvodskim znamenjem. Nakon smrti devera, 1810. godine, Miloš postade najznačajnija ličnost u Rudničkoj nahiji, a i šire. Tih godina čekala sam ga u tuđoj kući da se vrati s vojevanja. Ali retko je dolazio, malo puta smo boravili skupa, kao uostalom i druge žene i majke koje su čekale svoje gospodare da im se vrate. Ako su bili te sreće da se vrate živi.
U narodu ste poznati kao odvažna žena-hajduk, kneginja koja je za pojasom nosila dve napunjene kubure?
Da, istina je, šćeri moja. Na to su me naterale prilike, težački život u planinskim zbegovima, skrivanje u ratu i miru, neprestani strah od Osmanlija. Ne dao Bog to nikome.
Odbili ste kneževa nagovaranja da prebegnete negde gde ćete živeti lagodnije i bezbednije.
Da prihvatim lagodniji život za sebe, a da ostavim narod kukavni. Rekoh mu tada: „Ako ustreba, obuću i hajdučke opanke i uzeti kuburu u ruke i ako treba do smrti od Turaka se braniti, kakono junacima pristoji!”
Kako ste reagovali na vest da će Miloš postati knez, a samim tim i vi kneginja?
To se zbilo davne 1815. godine, nešto malo pre Takovskog ustanka. Došao mi je jedne večeri i rekô da će postati knez. Oh, bila sam srećna i ponosna, al’ sam istovremeno i strepela hoću li umeti da budem velika gospođa. Ipak je to grdan teret i obaveza, odgovornost. Hrabra jesam, istina je, ali nepismena sam seljanka. Hoću li biti dorasla onome što me čeka?!
Ispunili ste očekivanja, to je očigledno.
Hvala, dete drago.
Od 1818. godine prestonica Obrenovića bio je Kragujevac. Kakav je bio život na dvoru?
Miloš je dao da se tamo podigne konak za nas; bio je tako kitnjast da je s pravom nazvan Šarenim konakom. Živeli smo skromno i jednostavno, ustajali smo rano i legali rano. I hrana je bila jednostavna.
Ako nije suviše direktno, da li ste ubili Miloševu ljubavnicu, Petriju? Ne morate da odgovorite na ovo pitanje.
Miloš se povremeno vraćao na seosko imanje i tamo je održavao vezu sa sluškinjom po imenu Petrija Pljakić. Beštija je zatrudnela sa njim. Da, ubila sam je iz njegove kubure. Osuđena sam na smrt, ali Miloš je povukao presudu. Međutim, od tada nije više zanoćio sa mnom u istoj sobi. Možda bih danas postupila drugačije… ne znam. Jadnica, nije ona kriva, on i njegov „muški ponos” jedini su krivci. Ali šta ćeš, bilo pa prošlo. Grdna muka mi je bila njega nevernoga da služim.
Ako sam dobro razumela, morali ste da stojite pored stola i da poslužujete supruga?
Da, dete moje drago. Tako je to bilo. Kad bi on bio poslužen i podosta sit, dozvolio bi mi da sednem. Stari je to običaj u Srba.
Po zvaničnim izvorima, imali ste osmoro dece, zar ne?
Da, osmoro, četiri sina i četiri kćerke. Samo su nas dva deteta nadživela, a Jelisaveta mene. Tako je to nekad bilo. Rađalo se i umiralo. S verom u Boga živela sam s tim nekako, ali prežalila nisam, praznina je ostala u mome srcu.
Ipak ste svojoj deci pružili najbolje obrazovanje?
Da, trudila sam se da svojoj deci pružim najbolje školovanje koje je tadašnja Srbija mogla da ponudi. A s obzirom na to da se najbolje obrazovanje moglo steći u Beogradu, otud i potreba da Obrenovići sagrade konak u kojem se sad nalazimo. Konak se gradio od 1829. do 1831. godine. Znatan deo svog života provela sam u njemu.
Pomagali ste i Vuka Karadžića?
Da, uticala sam na Miloša da pomaže Vuka iako je on prema Vuku i pismenosti uopšte bio veoma podozriv. Vuk i ja vodili smo prepisku punu pažnje i poštovanja. Naše prijateljstvo ostalo je nepomućeno do kraja života.
Poznato je i da ste prišli opoziciji. Možete li nam nešto reći o tome?
Drago moje dete, politika je vrzino kolo. Prišla sam opoziciji, nezadovoljna Miloševom samovoljom. Eh, jedno vreme sam zaista cenila Tomu Vučića Perišića. Dala bih svoju desnicu za njega. Ali kad je dotični počeo otvoreno da radi na proterivanju kneza Miloša, a potom i kneza Mihaila, proglasila sam ga najvećim neprijateljem Obrenovića. U politici sam tada bila nedovoljno oprezna i mudra. Sad bih drugačije.
A šta mislite o položaju žena danas?
Ovo trusno područje brdovitog Balkana izrazito je patrijarhalno. To je nešto što nosimo u genima. Danas je drugačije, malo je bolje. Žene su izvojevale neku nazoviravnopravnost i sebi na grbaču natovrljale još, ko da im nije bilo dovoljno ono što su već nosile na plećima. Na ženu sa više „iskustva” gleda se podozrivo, dok je takav muškarac ogrnut epitetom muškarčine. Eto šta bi bilo da sam imala ljubavnika poput ovog mog nesretnog Miloša. Bila bih okačena da visim na stubu srama, a današnje žene svakako ne bi završile tako, ali ne bi dobile ni epitet koji „zaslužuju” muškarci. Pa i dalje postoji podela, ne tako jasno vidljiva, na muške i ženske poslove. Ta i sama sam onomad malo zaljuljala ovaj tipično muški svet, jašući konja i za pasom noseći dve napunjene kubure. Nije to bilo za žene. Ali opet bih uradila isto.
Da li imate neki savet za mlade ženske naraštaje?
Završavajte školu, deco, imajte svoj dinar, da vam se nađe, ako vam ne daj bože zatreba. Pronađite onog pravog, dobro promislite o udaji. A ne kô ja, zatreskala se na prvi pogled; neko će reći: „Pa šta joj je falilo, ta bila je kneginja, šta ćeš više!?” A ja sam se žuči najela više no svega. Trpela, grizući usne, nemali broj njegovih milosnica i ćutala s tugom u duši o tome. To vam je moj savet, pamet u glavu.
Bilo je zadovoljstvo razgovarati s vama, kneginjo Ljubice.
Zadovoljstvo je bilo moje. Dođite opet i recite drugima da dođu kod kneginje na kavu i rahatluk.
Svakako, još jednom hvala vam na svemu.