Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Darko Simić
Čičina priča
Znaš li ti, sinovče, da se onomad Timok nakratko ulivao u Savu? Zemljopis si učio, kažeš, Timok u Savu da se uliva – ne biva, poludeo čiča! Tako je bilo i nikako drukče.
Krajem avgusta 1914. odbacimo mi Švabu sa Cera preko Drine, uđemo u Šabac onako kaljavi i okrvavljeni, ni obojke nismo čestito stigli da operemo. Bubne opne još bride od grmljavine topova, a krv zapekla bajonete u kanije. Smeste nas po lepim mačvanskim kućama gde su domaćini bili na frontu uz nas, a nejač sa stokom do juče u zbegovima. Ama nismo se ni dva dana odmorili, stigne naređenje da se maršuje na Mitrovicu.
U ranu zoru stižemo na obalu Save, izmaglica se još nije digla, ali Švaba nas čuje. Odaje nas rzanje konja i zveket opreme, na nama sve kleca i klapara kao u svatove da smo krenuli. Dodaj mi, de, jedan duvan i pripali, blago čiči… Gde sam ono stao?
Kuršum ne čuješ pored vode, on ne puca, samo zviždi ili se čuje kad zrno udari u stablo ili u zemlju kraj tebe, samo šištanje i zvižduk taj i stra’, kô led kad pada, e tako se čuje, samo ovaj led ubiva. Tuče pešadija, tuku i mitraljezi, ne vidiš ih lepo, da uzvratiš vatru, napred ne smemo, nema nas dovoljno, nazad ne može, iza je voda.
Moja baterija sa svega tri topa i još jedan pešadijski bataljon pontonom se prebacimo na levu obalu Save, sve pod neprijateljskom vatrom i, mic po mic, mi ih odbacimo jedno četiri-pet stotina metra od obale. Plan je bio da se napravi mostobran za celu Prvu armiju s vojvodom Stepom na čelu da se prebace u Srem i nastave gonjenje neprijatelja na sever, to bi bilo prvi put u istoriji da srpska vojska napada severno od Save i Dunava, to su od nas tražili naši saveznici, Francuzi, da im rasteretimo zapadno bojište. Plan je bio dobar, ali prevariše nas dve stvari.
Na železničkoj stanici u Mitrovici bila je jedna kompozicija puna švapske vojske za front u Galiciji, oni su nji’ tu iskrcali i poslali na nas, a mi smo se, brate, sporo prebacivali preko Save, cela Timočka divizija na jedan ponton, pa kad je zagrmelo kao u paklu, levo i desno konji, kola, topovi, ljudi, sve se izmešalo, pada u vodu, davi se ili gine od gelera. Cela generacija Negotinaca, Zaječaraca, Knjaževčana, Borana, pretvara se u meso, gvožđe, creva, dim, krv i kapi vode. Zato kažem da se toga dana Timok ulio u Savu, sinovac moj!
Najveći srpski poraz o kom se ćuti.