Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

ЧЕТВРТА КЊИГА СРПСКИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА, Вук Караџић

Пјесме јуначке новијих времена, четврта књига Вукове народне епске поезије има и поднаслов: пјесме о војевању за слободу. У њој су сабране песме које говоре о Првом и Другом српском устанку, односно о кључним биткама за ослобођење, као и о судбинама гласовитих јунака и страшних непријатеља током једног од најважнијих периода српске историје.

Укупно има 62 песме у четвртој књизи, а распоређене су тако да поштују хронолошки развој догађаја. Тако ће се на почетку налазити песме о подизању Првог устанка – од Почетка буне против дахија преко Боја на Чокешини, Боја на Мишару, Боја на Делиграду, преко описа пропасти ове побуне у песмама као што су Растанак Карађорђија са Србијом и Скопљак војшти на Шумадију; пратиће их почетак Другог устанка – Устанак кнеза Милоша на Турке и, рецимо, Бој на Чачку, те преношење борби са Труцима на подручје Црне Горе, међу којима је најгласовитија Смрт Смаил-аге Ченгића.

У овој, четвртој књизи, а то је већ поступак који преовладава и у трећој збирци Вукових народних песама, заступљена је историчност – напуштање митолошког и легендарног плана у корист актуелних историјских догађаја. Неће овде бити вила, змајева и других натприродних бића, нити бајковитих сижеа. Вуку је веома важна историјска подлога, и то је често наглашено у фуснотама: Вук нам даје историјски оквир догађаја који су описани у песмама и историјске биографије јунака, што је карактеристично управо за песму Смрт Смаил-аге Ченгића. Пре него што нам да неколико варијанти ове песме, Вук ће у прози описати смрт овог аге и све околности које су је пратиле, да би нам понудио могућност упоређења факата са њиховом уметничком обрадом.

Ове три варијанте песме и пропратни текст о Смаил-аги у ствари можемо посматрати и као јасну везу између Вука сакупљача народних умотворина и Вука историчара и хроничара овог турбулентног периода српске историје. Вуково схватање улоге књижевности и замерки које је стављао пред савременике као што је Видаковић – а то је да описани догађаји морају тачно и истинито осликавати и документовати друштвену слику времена о коме се говори, јасна је у овом његовом напору да једну врхунску уметничку творевину – епску песму – разјасни и стварносно поткује чињеницама.

Посебно бисмо могли поменути и песму Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, где је представљен мегдан ове двојице јунака. Овај јуначки двобој потпуно је хомеровски дат, и неочекиван је за ову, четврту књигу, јер много више приличи песмама које налазимо у другој књизи – витезовима у сјајним оклопима, са фазама јуначког сукоба. Две војске стоје и бој престаје да би се ова два јунака сукобила и разрешила исход битке. Чак и ако бисмо се повели слободном интерпретацијом уметника, наилазимо на необично обиље историјских извора за ову песму, који сведоче да се овај двобој заиста и догодио тако како је у песми описано.

Чувени су стихови који прате погибију Кулина капетана у песми Бој на Мишару:

Нити иде Кулин капетане,

Нити иде, нити ће ти доћи,

Нит се надај, нити га погледај!

Рани сина, пак шаљи на војску –

Србија се умирит не може!

Управо у овој је бици Милош Стојићевић Поцерац освоји сабљу Кулин капетана. И заиста је Поцерац постао чувен са свог јунаштва толико да су га поредили са Милошем Обилићем, а на велику срамоту турских вођа. У песми Милош Стојићевић и Мехо Оругџић опева се покушај бељинског заповедника Мехмеда Оругџића да се освети и поврати светло оружје Кулина капетана, али ће га вешти и окретни Поцерац савладати.

Вуков сакупљачки рад има неколико врло важних ослонаца. Први је свакако романтичарска потреба да се корени и изворност наше уметности потраже у славним средњевековним временима. Други је наравно народни језик и Вуково инсистирање да језик књижевности мора потећи из народног говора, за шта су најбољи примери управо ове песме. А трећи је, заправо, историја, односно колективно памћење и чување подвига јунака, њихових судбина, те догађаја који обликују културну свест једне нације. Због тога је кључно повезивање садашњих догађаја и времена са прошлошћу остварно кроз исти третман личности из прошлости и савремености. Али у овој, четвртој књизи, Вук се неће зауставити само на епској песми и сећању на јунака које она нуди, већ ће желети да историјска личност настави да живи и након окончања песме, односно да је превазиђе.

Песму Кнез Иван Кнежевић прати једна опсежна фуснота која је мотивисана овако:

Мислим да ће свакоме Србљину бити мило јоште коју ријеч чути о Ивану Кнежевићу.

У овој ћемо напомени добити не само биографију Ивана Кнежевића, већ и актуелне вести о њему и његовој судбини:

Тако је, дакле, Ивана Кнежевића већ одавно поћерала срећа, као млоге поштене и знамените људе на овоме свијету. Он је у Сријему прошавшије година био сиромашнији него ико у његовој кнежини; а бог зна и сад како живи; али Ристос Господ, кад стане свакоме плаћати по свом ђелу, платиће и њему за сва добра што је коме починио, и накнадиће му за све муке што је поднио на овом свијету; а народ српски, докле гођ својим језиком узговори, пјеваће му име и с највећим поштовањем и благодарности опомињаће га се.

Дакле, четврта књига Вукових народних песама прати историјске догађаје Првог и Другог српског устанка, односно посвећена је најзначајнијим историјским личностима – Карађорђу и Милошу Обреновићу, те Стојану Чупићу, Поп Луки, Лазару Мутапу, Ивану Кнежевићу, браћи Недић и многим другим.

Порталибрис је објавио и друге занимљиве књиге које се односе на нашу народну књижевност: Јаша Продановић (Антологија народне поезије, Наша народна књижевност), Сретен Стојковић (Лазарица или Бој на Косову), Јован Суботић (Епске песме), Милорад Шапчанин (Невеста Љутице Богдана и изабране песме), Ђорђе Матић (Сенке наших предака, отргнуто од заборава: Историја и савременици) и друге.

Четврту књигу српских народних пјесама можете погледати ОВДЕ, а сва дела Вука Стефановића Караџића ОВДЕ.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу