Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Teško je bilo srpskom narodu pod jarmom surovih turskih osvajača. Dugogodišnje patnje i stradanja, nepravda, nasilje, mučenja i ubijanja, nagomilali su ogromni bes i mržnju u srcima ljudi i dali im snagu da se pobune protiv turskih dahija i krenu u borbu za oslobođenje svoje zemlje. Cela Srbija se pohajdučila i digla na ustanak.
To da je došlo vreme za ustanak svedočili su i nebo i zemlja. Sloboda nema cenu, to je seljaka nateralo da se bori. Nepokolebljiva odlučnost potlačenih i obespravljenih da se bore za svoju slobodu, nepomirljivost s ropstvom i želja za osvetom nisu bili sami po sebi dovoljni, već su se i nebeske sile osetile pozvanim da ih opomenu i podstaknu na otpor. I božji sveci iz carstva nebeskog nisu ih ostavili same, već su slali poruku na zemlju da je došao taj čas, a namučen narod sa zemlje, očiju uprtih u nebo, gledao je te nesvakidašnje nebeske prilike i tumačio ih kao poziv na ustanak. Pomračenje Sunca i Meseca, gromovi na Svetog Savu i krvavi nebeski barjaci za napaćeni narod bili su božja opomena, znak od Boga, u kog su čvrsto verovali, da nema više čekanja. Ali i dahije su gledale u nebo. Pojavljivanje različitih prirodnih pojava u vrlo kratkom periodu nije ih ostavilo ravnodušnim. Reč je o fenomenima koji su se dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega, a to su pomračenje Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda dogodilo se početkom 1804. godine, a nekoliko dana pre toga i pomračenje Meseca. Godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804, dešavale su se i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa. Filip Višnjić je bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Prema narodnom verovanju, pomračenje Meseca najavio je skoru propast Osmanskog carstva, dok je pomračenje Sunca bio loš znak za srpske vladare, čime je nagoveštena propast ustanka i smrt vođe srpskih ustanika, Đorđa Petrovića zvanog Karađorđe. Ti nadmoćni turski silnici, nekada sigurni u sebe i svoju moć nad nejakim narodom, postali su sujeverni i skloni crnom razmišljanju i strahovanju. Čitali su zvezde oslikane u vodi staklene tepsije, koje su im poručivale da im se ne piše dobro. Osećali su uzavrelu srpsku krv, uplašeni za svoju sudbinu. Iz njihovog straha se rodio bes, a iz besa nasilje. Nemoćni da spreče ustanak i smire pobunjeni narod, posekli su srpske knezove i sve viđenije ljudi. Tako su još više rasplamsali mržnju prema sebi i pojačali želju srpskog naroda za osvetom. Seča kneževa od strane turskih krvnika bila je poslednja kap koja je prelila čašu narodnog strpljenja i pokrenula borbu do konačnog oslobođenja.
Nebeske prilike i stanje naroda na zemlji pretočeni su u razne stihove ili priče gde se na jedan vrlo slikovit način opisuje situacija u Srbiji pred Prvi srpski ustanak, surovost turske vojske prema srpskom narodu, nezadovoljstvo i bes potlačenih seljaka i njihova odlučnost da pruže otpor i dignu celu zemlju na ustanak. Dugih pet vekova patnji i stradanja ostavili su duboke tragove na svim pokolenjima, ali i pored toga srpski narod nikada nije posustao, niti izgubio svoju veru u Boga, nadu i snove o slobodi.
U proleće 1804. godine, kada su Srbi odlučili da neće više trpeti tiranski režim turskih janjičara, izabraše Karađorđa kao svog vođu. Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao Seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi „Početak bune protiv dahija”. Janjičari su brzo pobeđeni, a sultan Selim Treći nije reagovao jer je janjičare smatrao izdajnicima. Sultanovi srpski sužnji su, međutim, inspirisani svojim uspehom, želeli lokalnu autonomiju. Kada je sultan to odbio, Karađorđe je objavio rat za nezavisnost, koji se odigrao 1805. godine. Izuzetan borac i veliki vođa kakav je bio, uspeo je da pobedi Turke i oslobodi svoju zemlju. Međutim, 1813. godine Turci izvršiše veliki napad i pokoriše zemlju sve od Morave do Drine.
Kada se razboleo od tifusa, Karađorđe odlazi u Austriju. Srpska autonomija je samo privremeno izgubljena jer je Miloš Obrenović organizovao uspešan ustanak protiv Turaka. Karađorđu, koga je Miloš Obrenović smatrao neprijateljem, nije bilo dozvoljeno da se vrati u Srbiju. Nakon nekog vremena provedenog u izgnanstvu, Karađorđe se krišom vratio u Srbiju, nadajući se da će opet organizovati ustanak protiv Turaka.
Plašeći se prisustva tako ozbiljnog rivala, Miloš Obrenović je naredio da se Karađorđe ubije na spavanju, što je i učinjeno u noći između 13. i 14. jula 1817. godine. Kako bi se dodvorio sultanu, Miloš je u Konstantinopolj poslao odsečenu Karađorđevu glavu. Ovo ubistvo pokrenulo je lanac osveta između dve dinastije koji će ugrožavati srpsku politiku sve do ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.
U tom periodu vrlo je značajan Birčanin Ilija, koji je bio poput Marka Kraljevića, neustrašiv, i koga su se i age plašile, a takođe je za istoriju važan i Aleksa Nenadović. Oni su, kako bi sačuvali svoj život, tražili da plate Mehmed-agi da ih ostavi žive, što on nije prihvatio, te su stradali u seči knezova.
Za period Prvog srpskog ustanka vezuje se i ime čuvenog Hajduk Veljka i Čučuk Stane.
Hajduk Veljko je bio junak tog vremena. Njegova lična hrabrost bila je izvanredna i radi nje on je brzo postao čuven na sve strane. Prek i uvek hajduk, Veljko nije bio mnogo disciplinovan i Sovjet je imao s njim često neprilika. Već 1810. godine odlikovan je ruskom Velikom zlatnom medaljom za hrabrost. U šančevima su se zajedno s Veljkom borila i njegova braća, Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla. Neprestano je obilazio šančeve i bodrio i hrabrio svoje vojnike.
Zajedno s njim se borila i njegova druga žena, Čučuk Stana. Sa prvom ženom, Marijom, imao je dva sina, ali ona nije mogla podneti Veljkov hajdučki život, pa su se razišli. Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Ljubav Čučuk Stane i Hajduk Veljka bila je jedna od omiljenih u srpskom narodu. Kao i sve velike ljubavi kroz istoriju, i za ovu postoji legenda koja se godinama prenosi s kolena na koleno. Za nju se vezuju mnoge priče, uključujući i one da se s Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila. Posle njegove smrti udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Vrlo živu Veljkovu biografiju napisao je u to vreme Vuk Karadžić, koji zbog noge nije mogao da učestvuje u borbama, pa je davao doprinos na drugačiji način.
Čučuk Stana je sa samo 26 godina ostala udovica po drugi put i više se nije udavala. Ostala je u Atini iako joj je želja bila da se vrati sa decom u Srbiji, pošto je tadašnji suprug poginuo u Moldaviji u borbi srpskih vojnika protiv Turaka, ali nije doživela da se vrati. Umrla je 1849. godine, u Atini. Ova hrabra Srpkinja vredna je divljenja i svakako bi trebalo da bude uzor svima.
Sve ličnosti koje su obeležile 19. vek bile su izuzetno važne za taj period, ali i za dalju istoriju i sve periode srpske istorije koja se piše.
Prvi srpski ustanak predstavlja početak srpske borbe za oslobođenje, to jest predstavlja rađanje srpske moderne države u devetnaestom veku. Uporedo s borbom za oslobođenje i rušenje turskog feudalnog sistema, postavljeni su temelji novih društveno-ekonomskih odnosa, kulture i uređenja buduće srpske države. Ovaj ustanak zauzima posebno mesto u istoriji srpskog naroda i države, te se na dan njegovog početka, 15. februara, obeležava Dan državnosti Republike Srbije.
Iako ugušen, Prvi srpski ustanak je predstavljao tek početak srpske revolucije i na njegovim osnovama je građena buduća sloboda Srbije i moderna država s kojom se piše istorija.