Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Борба, победа, пораз, љубав, издаја у XIX веку међу српским јунацима и кнезовима”, Бојана Мицић

„Борба, победа, пораз, љубав, издаја у XIX веку међу српским јунацима и кнезовима”, Бојана Мицић

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Тешко је било српском народу под јармом сурових турских освајача. Дугогодишње патње и страдања, неправда, насиље, мучења и убијања, нагомилали су огромни бес и мржњу у срцима људи и дали им снагу да се побуне против турских дахија и крену у борбу за ослобођење своје земље. Цела Србија се похајдучила и дигла на устанак.

То да је дошло време за устанак сведочили су и небо и земља. Слобода нема цену, то је сељака натерало да се бори. Непоколебљива одлучност потлачених и обесправљених да се боре за своју слободу, непомирљивост с ропством и жеља за осветом нису били сами по себи довољни, већ су се и небеске силе осетиле позваним да их опомену и подстакну на отпор. И божји свеци из царства небеског нису их оставили саме, већ су слали поруку на земљу да је дошао тај час, а намучен народ са земље, очију упртих у небо, гледао је те несвакидашње небеске прилике и тумачио их као позив на устанак. Помрачење Сунца и Месеца, громови на Светог Саву и крвави небески барјаци за напаћени народ били су божја опомена, знак од Бога, у ког су чврсто веровали, да нема више чекања. Али и дахије су гледале у небо. Појављивање различитих природних појава у врло кратком периоду није их оставило равнодушним. Реч је о феноменима који су се догодили непосредно пред устанак и током њега, а то су помрачење Сунца и Месеца, појава комете, грмљавина у зиму и земљотрес. Тотално помрачење Сунца које се јасно видело из Београда догодило се почетком 1804. године, а неколико дана пре тога и помрачење Месеца. Годинама непосредно пред устанак, од 1802. до 1804, дешавале су се и друге необичне и веома ретке природне појаве, и то не само над Србијом већ и у околним земљама, о чему је извештавала тадашња штампа. Филип Вишњић је био сведок свих тих небеских појава, запамтио их и ефектно искористио у песми да снажном поетском сликом истакне судбинску предодређеност и неминовност подизања устанка. Према народном веровању, помрачење Месеца најавио је скору пропаст Османског царства, док је помрачење Сунца био лош знак за српске владаре, чиме је наговештена пропаст устанка и смрт вође српских устаника, Ђорђа Петровића званог Карађорђе. Ти надмоћни турски силници, некада сигурни у себе и своју моћ над нејаким народом, постали су сујеверни и склони црном размишљању и страховању. Читали су звезде осликане у води стаклене тепсије, које су им поручивале да им се не пише добро. Осећали су узаврелу српску крв, уплашени за своју судбину. Из њиховог страха се родио бес, а из беса насиље. Немоћни да спрече устанак и смире побуњени народ, посекли су српске кнезове и све виђеније људи. Тако су још више распламсали мржњу према себи и појачали жељу српског народа за осветом. Сеча кнежева од стране турских крвника била је последња кап која је прелила чашу народног стрпљења и покренула борбу до коначног ослобођења.

Небеске прилике и стање народа на земљи преточени су у разне стихове или приче где се на један врло сликовит начин описује ситуација у Србији пред Први српски устанак, суровост турске војске према српском народу, незадовољство и бес потлачених сељака и њихова одлучност да пруже отпор и дигну целу земљу на устанак. Дугих пет векова патњи и страдања оставили су дубоке трагове на свим поколењима, али и поред тога српски народ никада није посустао, нити изгубио своју веру у Бога, наду и снове о слободи.

У пролеће 1804. године, када су Срби одлучили да неће више трпети тирански режим турских јањичара, изабраше Карађорђа као свог вођу. Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као Сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми „Почетак буне против дахија”. Јањичари су брзо побеђени, а султан Селим Трећи није реаговао јер је јањичаре сматрао издајницима. Султанови српски сужњи су, међутим, инспирисани својим успехом, желели локалну аутономију. Када је султан то одбио, Карађорђе је објавио рат за независност, који се одиграо 1805. године. Изузетан борац и велики вођа какав је био, успео је да победи Турке и ослободи своју земљу. Међутим, 1813. године Турци извршише велики напад и покорише земљу све од Мораве до Дрине.

Када се разболео од тифуса, Карађорђе одлази у Аустрију. Српска аутономија је само привремено изгубљена јер је Милош Обреновић организовао успешан устанак против Турака. Карађорђу, кога је Милош Обреновић сматрао непријатељем, није било дозвољено да се врати у Србију. Након неког времена проведеног у изгнанству, Карађорђе се кришом вратио у Србију, надајући се да ће опет организовати устанак против Турака.

Плашећи се присуства тако озбиљног ривала, Милош Обреновић је наредио да се Карађорђе убије на спавању, што је и учињено у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године. Како би се додворио султану, Милош је у Константинопољ послао одсечену Карађорђеву главу. Ово убиство покренуло је ланац освета између две династије који ће угрожавати српску политику све до убиства краља Александра Обреновића 1903. године.

У том периоду врло је значајан Бирчанин Илија, који је био попут Марка Краљевића, неустрашив, и кога су се и аге плашиле, а такође је за историју важан и Алекса Ненадовић. Они су, како би сачували свој живот, тражили да плате Мехмед-аги да их остави живе, што он није прихватио, те су страдали у сечи кнезова.

За период Првог српског устанка везује се и име чувеног Хајдук Вељка и Чучук Стане.

Хајдук Вељко је био јунак тог времена. Његова лична храброст била је изванредна и ради ње он је брзо постао чувен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован и Совјет је имао с њим често неприлика. Већ 1810. године одликован је руском Великом златном медаљом за храброст. У шанчевима су се заједно с Вељком борила и његова браћа, Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Непрестано је обилазио шанчеве и бодрио и храбрио своје војнике.

Заједно с њим се борила и његова друга жена, Чучук Стана. Са првом женом, Маријом, имао је два сина, али она није могла поднети Вељков хајдучки живот, па су се разишли. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. Љубав Чучук Стане и Хајдук Вељка била је једна од омиљених у српском народу. Као и све велике љубави кроз историју, и за ову постоји легенда која се годинама преноси с колена на колено. За њу се везују многе приче, укључујући и оне да се с Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је у то време Вук Караџић, који због ноге није могао да учествује у борбама, па је давао допринос на другачији начин.

Чучук Стана је са само 26 година остала удовица по други пут и више се није удавала. Остала је у Атини иако јој је жеља била да се врати са децом у Србији, пошто је тадашњи супруг погинуо у Молдавији у борби српских војника против Турака, али није доживела да се врати. Умрла је 1849. године, у Атини. Ова храбра Српкиња вредна је дивљења и свакако би требало да буде узор свима.

Све личности које су обележиле 19. век биле су изузетно важне за тај период, али и за даљу историју и све периоде српске историје која се пише.

Први српски устанак представља почетак српске борбе за ослобођење, то јест представља рађање српске модерне државе у деветнаестом веку. Упоредо с борбом за ослобођење и рушење турског феудалног система, постављени су темељи нових друштвено-економских односа, културе и уређења будуће српске државе. Овај устанак заузима посебно место у историји српског народа и државе, те се на дан његовог почетка, 15. фебруарa, обележава Дан државности Републике Србије.

Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије и модерна држава с којом се пише историја.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу