Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Krv je jedna i jezik je jedan

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije

 

Slobodanka Bjelica

Krv je jedna i jezik je jedan

 

Ali-paša Rizvanbegović je nekada bio gospodar Hercegovine i njome je vladao punih dvadeset godina. Dobio je na upravljanje pašaluk odvojen od Bosne, koji se prostirao duboko i u teritoriju današnje Crne Gore. Bila je to oblast veća od one kojom je nekada upravljao herceg Stefan Vukčić Kosača, a paša je dobro znao kako da dugo i uspešno vlada ovim prostorom. Najpre je uklonio moguće protivnike i na njihova mesta postavio svoje sinove, a onda se posvetio privrednom razvoju te osiromašene zemlje, razvijajući nove privredne kulture, trgovinu i zanatstvo. Paša je voleo da uživa u čarobnoj prirodi na obalama reke Bune kod Mostara, imao je svoje voćnjake i vinograde, harem u kom su živele Gruzijanke, parna kupatila – hamame. Prema pravoslavnom i katoličkom življu bio je blagonaklon, pa je za njegovog vremena osnovana i prva srpska škola u Stocu. Vreme njegove vladavine donelo je blagostanje, dobar i miran život za obične ljude, tako da je do današnjeg dana paša ostao upamćen po svojoj pravičnosti i gospodstvu.

Petar Petrović Njegoš je u vreme najveće Ali-pašine slave bio crnogorski vladar i vladika. Izrazito lep, prirodno nadaren mudrošću i duhovnošću i veoma rečit, plenio je pažnjom gde god da se pojavi. U prvim prilikama kada je putovao po evropskim prestonicama, pored crnogorskog svetovnog odela, nosio je turski fes na glavi, ali ga je ubrzo zamenio crnogorskom kapom, shvativši da ga zbog toga smatraju turskim podanikom. Bio je izrazito visok, ali skladno građen, dubokih misli i jasnog govora, veoma omiljen među evropskom gospodom i damama. Borio se za Crnu Goru i oslobođenje porobljenih delova zemlje, pa je često dolazio u sukob sa hercegovačkim Turcima zbog stalnog prodiranja u njihovu teritoriju.

Doba vladavine Ali-paše i Njegoša bilo je ispunjeno stalnim previranjima i borbama. U sukobima između Crne Gore i Hercegovine život je izgubilo dvanaest Petrovića, Smail-aga Čengić i druge turske age, a engleski putopisac Džon Gardner Vilkinson zabeležio je prilikom posete ovom području da je ispred oba dvora gledao istaknute odsečene ljudske glave neprijatelja kao dokaz borbe za slobodu s jedne i borbe za pokornost potčinjenih s druge strane.

Nakon mnogih neprijateljstava i prethodno razmenjene prepiske jednog dana se dogodio susret ova dva čoveka, Ali-paše i Njegoša. Sreli su se u Dubrovniku po ranije ustanovljenom dogovoru, u ranu jesen 1842. godine. Dubrovčani u svome gradu dotada nisu videli dva lepša i viđenija čoveka. Raskošno obučeni, lepi i visoki, privlačili su radoznale poglede običnog naroda gde god bi krenuli. Crnogorski vladika se prikazao u narodnoj nošnji, bez mantije, opasan oružjem, a Ali-paša uzdignute brade, ogrnut bogatim velurskim binjišem postavljenim samurovinom, darujući okupljene istočnjačkim  đakonijama, limunovim sokom i kafom.

Njegoš je tada imao dvadeset devet godina, a Ali-paša je bio duplo stariji. Posete su upriličene sa obe strane. Najpre je Njegoš posetio Ali-pašu, a onda je paša uzvratioposetu prilikom koje ga je pred rezidencijom dočekala gradska muzika. I tako se tom prilikom, kao klica svetla koje se nazire iz duboke tame, nenadano i van svih očekivanja, baš kao i svako čudo, desilo jedno divno prijateljstvo. Dva vladara su vodila beskrajne razgovore u veoma vedrom i blagonaklonom raspoloženju, pričali su o prilikama na Balkanu, o svetskim silama, naposletku o zdravlju i prolaznosti života. Njegoševo zdravlje je u to doba već bilo načeto tuberkulozom, ali je bez obzira na te smetnje, ostajao do duboko u noć u razgovoru sa svojim prijateljem. Dubrovnik su obilazili na konjima, sedeli su u kafani, šetali zajedno rivom i Stradunom, dok ih je obični dubrovački svet posmatrao s posebnim divljenjem. Prepoznala su se dva velika čoveka, našli su jedan u drugom ljudstvo, dostojanstvo, razumevanje. Njegoš je zahvaljivao paši za poštenje, hrabrost i vladarsku mudrost, za odnos prema sirotinji i svima koji nisu islamske vere.

„Ti si vazda bio sirotinjska majka i nijesi dosada dopuštao divljijema i bezbožnijema jaramazima da pršte raju u tvoju državu”, rekao mu je tom prilikom.

Paša je izražavao divljenje prema Njegoševoj mudrosti, mudrosti mladog čoveka koji u teškim okolnostima ispisuje veliku istoriju. Govorio je da dosada nije video takvo gospodstvo, rečitost i lepotu, divio se Njegoševim jezgrovitim dosetkama, utiscima s putovanja po Evropi, pogledu na vojne i političke prilike, na velike sile. Ostalo je zabeleženo da je paša rekao za Njegoša: „A Boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova.”

Stari glas predaka, iz vremena Ivana Crnojevića i Zetske države, sa čije su zemlje oba potekli, učinio je da ta istovetnost koja je tekla kroz njihovu krv bez obzira na sva pretumbavanja i zamagljivanja, promene okolnosti i uverenja, teče po svome, ruši brane, i izbije na površinu povezujući ih iskrenim prijateljstvom. Nakon nekoliko zajednički provedenih dana ova dva velika čoveka su svoje prijateljstvo krunisala pobratimstvom. Pijući iz iste čaše, u koju su oba kanuli po tri kapi krvi iz jagodica kažiprsta, izljubili su se i zavetovali da nikad i nijedan čin neće preduzimati bez znanja pobratima, čega su se držali do kraja svojih života.

Tom prilikom potpisan je i ugovor u osam tačaka između nezavisne oblasti Crne Gore i pašaluka hercegovačkog o prestanku neprijateljstva. Utvrđene su granice, a Grahovo je proglašeno neutralnom teritorijom. „Poslije dugog zla i krvoprolića, koje je bilo među nama i Turcima hercegovačkijem, ja i Ali-paša, vezir hercegovački, sastadosmo se u Dubrovniku, oko svega se lijepo dogovorismo i među sobom mir i jako prijateljstvo utverdismo”, naglasiće Njegoš u svojoj poslanici Crnogorcima i Brđanima. Tako su dva čoveka različitih vera, kultura i običaja, ali istog jezika i porekla, viteški pronašla prekopotrebni mir i pravedni sporazum.

Interesi velikih sila se ipak nisu poklapali sa njihovim težnjama i kao i uvek donosili su nove razmirice, podele i sukobe. Ali-paša je priznao nezavisnost Crne Gore, ali iz Carigrada je ubrzo stiglo upozorenje da Porta ne priznaje ovaj sporazum i da nikome neće dati ni pedalj zemlje.

Devet godina od ovog susreta Njegoš je preminuo od teške bolesti, a iste godine pre njegove smrti život je izgubio i veliki Ali-paša. Na prevaru i podmuklo, ubio ga je Omer-paša Latas, Srbin iz Like koji je prebegao u Osmansku carevinu i primio islam.

Već ostarelog Ali-pašu proveo je na magarcu od Mostara do Banja Luke postavivši ga tako da gleda u rep životinje kao znak potpunog poniženja. Na jednom prenoćištu objavljeno je da je paša stradao od slučajno ispaljenog metka iz neke puške. Tako je završio svoj ovozemaljski život. Na njegovom grobu, u dvorištu banjalučke džamije Ferhadije, ostale su zapisane sledeće reči:

„On je živi i vječni! O, ti koji gledaš moj grob, crpi poruku iz mog stanja. Jučer sam bio kao ti, sutra ćeš ti biti kao ja.”

Čuvši ove žalosne vesti, Njegoš je bio neobično izrevoltiran Omer-pašinim postupkom, pa su mu reči letele kao zrna iz puške. Strahovito je proklinjao i psovao Omer-pašu Latasa, svedočiće Ljuba Nenadović, koji je u to vreme bio uz vladiku na proputovanju kroz Napulj, aprila 1851. godine.

Tako je prestalo da sija ono malo svetlo što se ukazivalo negde u daljini kao poruka mira i napretka za sve ljude kojima je bilo dosta muke, zlopaćenja i ropstva. Neke druge sile su vukle svoje konce i povlačile poteze na našoj šahovskoj tabli, pa je opet rasla mržnja, strah i podele među ljudima.

Mnogo godina posle sin slavnog Ali-paše, Mehmed Ali-paša Rizvanbegović Stočević, koji je zajedno sa ostalim članovima porodice proteran u Tursku nakon pada s vlasti njegovog oca i koji je ceo život žalio za Hercegovinom i stanjem u koje je dospela krajem devetnaestog veka, u pismu svome prijatelju Tomi Oraovcu, zapisaće ćiriličnim rukopisom sledeće stihove:

„Dragi brate,

Ne čistimo zemlju od nekrsti

Nit od krsta zemlju očistimo

Ostavimo vjere popovima

I ’odžama vjere čuvarima

Nek boj biju o vjerskom prvenstvu

Nek se gložu kad im je do toga.

No čistimo zemlju od nebratstva,

Od nesloge i zavisti klete,

Pa pružimo jedan drugom ruke

Krv je jedna i jezik je jedan,

Jedna misȏ nek s nama ovlada,

Nek nam bratstvo putovođa bude

To je sveto to raditi treba:

Zbog nesloge mi smo propadali,

Te nijesmo Bogu mili bili

To je dosta, moj sokole sivi.”

 

U pismu koje je Njegoš uputio skadarskom veziru Osman-paši, on sa tugom kaže:

„Ja sam inokosan, ja sam sirak – pomisli đe su mi braća, slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva, đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmut Begović), đe je Kulinović, đe je Skopljak, đe je Vidajić, đe je Filipović, Gradaščević, đe je Stočević, Ljubović, pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda? Da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo! Da smo svi na jedno, onda bi ja s njima nešto veliko potražio. Bog sam znade kada će se oni svoje slave spomenuti i dokada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se azijatima i dokada će za tuđu korist rabotati, ne sjećajući se sebe ni svojega.”

Prošlo je mnogo vremena otada i mnogo vode proteklo Bregavom pored Begovine starog Ali-paše, a i dalje se ovom zemljom vode isti ratovi i bore iste misli. Ipak, po božjoj volji, pravdi i istini, opet se dese neka velika prijateljstva i čuda. Baš kao i prijateljstvo ljudi iz naših dana, mitropolita Amfilohija i Mahmuta Bušatlije, potomka Stanka Skenderbega Crnojevića, koji kao da su čuli bratsku poruku ovih velikih ljudi. Prepoznaju se još uvek po božjoj volji neka čista srca.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu