Bogdan Popović je bio jedan od naših najznačajnijih književnih kritičara, teoretičar književnosti i esejista. Najpoznatiji je po svojoj Antologiji novije srpske lirike, u koju je svrstao odabrane, najlepše lirske pesme 19. i prve decenije 20. veka. Kao i u svim svojim književnim studijama, tekstovima, on se i u Antologiji pridržavao estetskog kriterijuma, vodeći računa da pesma mora da bude cela lepa.
Osnivač je časopisa Srpski književni glasnik, koji se tada smatrao, a i dan-danas, najvažnijim srpskim književnim časopisom. Popović je sarađivao i sa drugim listovima i časopisima, a jedan od njih je i Otadžbina. Upravo za nju objavljivao je delove studije o Bomaršeu, i ukupno ih je pet objavio. Nakon trideset šest godina Bogdan Popović je dobio poziv od Odbora Srpske književne zadruge da ustupi delove koje je napisao, međutim, on nije hteo da tako nedovršenu studiju štampa. Latio se posla i pristupio građi koju je godinama prikupljao i istraživao. Konačno delo, psihološku i književnu studiju, Popović je objavio 1925. godine. Ono što mu je bilo teško da uskladi, posle toliko vremena nepisanja, nedovršavanja ovog teksta, to je bio stil, odnosno način izlaganja. Na početku svog rada na Bomaršeovom životu i stvaralaštvu autor se ugledao na Ipolita Tena i Pola de Sen Viktora, dvojicu francuskih književnih kritičara. Vodeći se njihovim principima i pogledima na književnost, Bogdan Popović je za ovu kritiku koristio pozitivistički metod, koji podrazumeva da se delo može razumeti i vrednovati tek kad se sagleda piščev ceo život. 
Bomarše je, kako kaže Popović, jedan od najpoznatijih pisaca svetske književnosti, kao što su i Gete, Šekspir, Servantes i Molijer. On je autor čuvenih komedija Seviljski berberin i Figarova ženidba. Zato je i dragoceno što imamo Popovićevu knjigu o ovom piscu.
„Pokušaćemo izdvojiti i sistematisati glavne strane njegova karaktera, potražiti izvesne pravilnosti u događajima u njegovom životu, dati, jednom rečju, sistematičnu sliku njegove moralne i književne fizionomije, po svima tehničkim zahtevima staroga heksametra, koji je ispisan na čelu ovoga rada.”
Ovu studiju Bogdan Popović počinje rečima „da je pri proučavanju jednog čoveka potrebno obratiti pažnju na sredinu, vremenu i prostornu, u kojoj je on nikao i porastao. Ličnosti, događaji, prilike, sve se to tiska, tare, vitla i udara o njega, savijajući ga, kalupeći, menjajući. Ni delića nema na čoveku na kome nećete naći njene tragove.” Zanimljivo je znati da je Bomarše poreklom iz siromašne, zanatlijske porodice, a da je veoma daleko dogurao u svome životu, zahvaljujući talentu, inteligenciji, upornosti, ali i sreći, koja ga je pratila. Jer, igrom slučaja, glas o njemu kao veštom sviraču došao je do ušiju kćeri Luja XV, te je Bomarše postao njihov učitelj.
Kako Popović saznaje proučavajući građu, Bomarše se mnogo parničio, ali je i bio mnogo klevetan. Kako mu je kleveta postala sastavni deo života, ne čudi što je ubacuje i u svoj književni rad. Pravi primer je Seviljski berberin, u kome „jezuit Bazil savetuje Bartola da grafa Almavivu skine s vrata klevetom”. Ne samo što je klevetu uneo kao motiv nego većinu crta koje su se na bilo koji način ticale njegova duha, težnji, uopšte života unosio je u svoja književna dela. Tako je i u Memoarima, i u Seviljskom berberinu, i u Figarovoj ženidbi pravio „neukusna poređenja”. Kada je reč o ovakvim poređenjima, Bogdan Popović prvenstveno pominje Bomaršeovu sklonost da „kad god mu je pod pero došla žena, nije mogao uzdržati da u njenu čast ne sastavi nekoliko redi ditiramba, prilično rđava ukusa”. Ipak smatra da su, i pored nekoliko mana, njegovi memoari i komedije dela prvoga reda.
Kao čovek koji je žudeo za uspehom, Bomarše je vrlo taktički spremao svog Figara za izvođenje. Vrlo dobro je znao da najpre treba zainteresovati publiku, probuditi radoznalost, najavljivati delo, jer je to već pola uspeha. Postepeno je otkrivajući, istovremeno krijući, postigao je ono što je želeo – priču od strane publike i interesovanje, ili pak kritiku. Evo šta na to kaže Popović:
„Međutim, Figarovoj ženidbi, za njen uspeh kod tadašnje publike i tako isto za njen uspeh kod potomstva, nije bilo potrebno reklame; Bomaršeova se komedija održala, i održava i danas, kad su svi doboši, i talambasi, i sva zvona u koja je Bomarše udarao umukla, i kad samo iz daljine zvone u listovima istorije. Figarova ženidba je najčuvenije i najzamašnije delo Bomaršeovo i jedno je od najčuvenijih dela francuske književnosti, no ne blagodareći šumnoj reklami piščevoj, koja je pala samo na teret piščeve uspomene.”
Bogdan Popović studiju zaključuje tako što kaže da je Bomarše i u književnosti „vrlo darovit, pun duha, sa suviše aktivnim i čulnim temperamentom, prijatelj novine i sposoban da je pronađe i izvede, umešan, veliki prijatelj spletke i reklame, večiti i veliki opozicionar.”
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge studije i književne kritike, kao što su: Pregled rimske književnosti Veselina Čajkanovića, Pozorišna i književna kritika Svetislava Vulovića, Pregled srpske književnosti Pavla Popovića, Istorija nove srpske književnosti Jovana Skerlića i mnoge druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i u knjižari u Skadarskoj 45.
Knjigu Bomarše pogledajte OVDE, a sva dela Bogdana Popovića OVDE.