И кад му видите слику, и кад му прочитате име, још има места за питање – ко је овај двадесетседмогодишњак? Чију „Књигу”, а трећи његов роман, држите у рукама.
Оном ко устврди да је Владислав Радак млади даровити писац са извесном књижевном будућношћу неко може, не доводећи то у питање, наглашавати да је реч о успешном математичару, који се са завидним теоријским знањем окушао и у писању књига и практичних приручника из ове области, завршивши најпре мастер студије математике.
Они пак који га мало боље познају поменуће његово искуство класичног музичара, а вршњаци упућени у ТВ продукцију ће се сетити како је успешно водио једну емисију за младе. Помни дегустатори филмова набројаће бар пар његових кратких филмова.
А на крају, наше упознавање са аутором остаће, ипак, негде између (тачне) оцене о вундеркинду са Палилуле и оне која је саопштена на његовом сајту – да је власник идеалног ЦВ-ја за штребера деценије.
Пошто му је књижевна вокација психотрилер, па још уроњен у футуризам (за нас) прожет (њему блиским) знањима о паралелности времена и „џеповима у њему”, ето прилике за читаоце-детективе да га и у овој „Књизи” (као и у претходним – „Плава вежбанка” и „Ноћ мртвих снова”) траже и откривају у некој од тих димензија и у његовим бројним успешним улогама.
Можда га сретну широм Немачке, где сада ради, или у Лисабону, Амстердаму… где упознаје улице и тргове по којима су ходали његови омиљени писци, а које ће походити његови књижевни јунаци.

Божидар Андрејић,
мај 2015.