Ејми Камерон је млада награђивана канадска новинарка. Писала је за магазин Маклинс, као и за Нју Брунсвик телеграф. Тренутно живи у Торонту где још увек игра на невиђено. Ово је њена прва књига.

РАЗГОВОР: КАНАДСКА КЊИЖЕВНИЦА ЕЈМИ КАМЕРОН, АУТОРКА БЕСТСЕЛЕРА ИГРЕ НА НЕВИЂЕНО”, ГОВОРИ ЗА “ВИЈЕСТИ”

Жене су експерти приповиједања

Ејми Камерон живи у Торонту, одакле је и говорила за “Вијести”:

Када сам почела са писањем, имала сам преко 200 таквих прича од жена широм свијета. У књигу су уврштене само 93 приче. Свака жена има причу о лошем састанку, а мени се учинило згодним да о томе пишем,рекла нам је на почетку разговора наша саговорница.

Колико Ваша књига “Игре на невиђено” може бити од користи младим дјевојкама?

Жене су одлични приповједачи. Ми увијек причамо приче о нашим пријатељима младићима, породици, послу, цимерима, професорима и о нама самима – и жене су експерти у тој доброј приповједачкој традицији. Ја сам управо зато жељела да напишем књигу, како те дивне и забавне приче, које смо ми казивали својим пријатељима и они нама, не би биле изгубљене. Мислим да је ова књига корисна за младе дјевојке, не зато што им скреће пажњу на одређене типове мушкараца и понашања, већ зато што наставља традицију преношења прича, јер испричати некоме причу значи и осјећати се боље. Нека жена може имати ужасно вече са неким глупаком, али ако прочита ову књигу видјеће да није једина на свијету која је имала грозан провод са господином Погрешним.

“Игре на невиђено” читаоце тјерају на смијех попут романа “Дневник Бриџит Джонс” или “Сеx & Град”. Колико су поменуте врсте романа утицале на Ваше писање?

Те књиге су сигурно оставиле утисак не мене, али ја сам покушала да пишем приче другачијим гласом, управо онако како су ми разне жене саопштавале своје утиске са својих састанака. Књиге “Дневник Бриџит Джонс” и “Сеx & Град” пружају велико уживање и забаву, јер описују многе аспекте живота жена, док моја књига то није могла обухватити. Па чак и да су фикција, ове књиге говоре истинито о могућим ситуацијама и биле су веома значајне за мене. Жељела сам да “Игре на невиђено” звуче искрено када су лоши састанци у питању.

Могу ли се лоши састанци схватити као посљедица модерног начина живота?

Жене су одувијек одлазиле на лоше састанке и даље ће их бити у њиховом животу. Међутим, у нашим модерним друштвима жене мање раде да изнесу неке ствари које би на састанцима могле да учине. На примјер, у шездесетим годинама прошлог вијека жена је била стрпљивија са мушкарцем који је на састанку исувише опсједнут собом. Данас, када жене примијете да је мушкарац опсједнут собом, ту се састанак завршава. Није ни чудо што са порастом он лине сервиса за састанке и холивудских филмова који илуструју “савршену” романсу и љубав, све теже и теже проналазимо успјешан састанак. Онлине сервиси вам омогућавају да по жељи одаберете мушкарца на основу прихода, висине, тежине, хобија и све се завршава са покушајем уговарања састанка. На несрећу, то подразумијева да не испробавамо превише са различитим типовима људи. Тако да се често дешава да се жена заљуби у мушкарца у кога никада није очекивала да ће јој се допасти, а још мање да ће се заљубити. Сматрам да нам модерни састанци ускраћују пуно различитих могућности и да је то веома лоше.

Имате ли савјет за идеалан састанак?

Имајте осјећај за хумор. То је све што вам је потребно за добар састанак. То може помоћи да лош састанак учините бољим, а да од доброг направите још бољи. Постоје и сигурне ствари које могу направити састанак идеалним – добро свјетло, одлично вино, осјећај за спонтаност, осмијех – али најбољи је састанак неочекивани и потребна вам је јака вјера у себе и хумор како бисте прихватили неочекивано.

Зашто су у Вашој књизи изостале приче мушкараца?

Најприје сам имала поглавље “Сироти мушкарци” у коме су биле све приче мушкараца. Али, мој издавач је уочио да је то неприродно поглавље, да одскаче, јер мушкарци на састанцима немају осјећај за ситне детаље, као што га посједују жене. На примјер, мушкарац ће вам једноставно рећи да је састанак био лош. Ако га будете притискали да каже детаље, он може рећи да састанак није био забаван и да је био вјештачки. А жена ће у истој ситуацији упамтити све: “дахтао је кроз нос, смијао се својим шалама, и увијек је посматрао свој одраз на прозору ресторана”. Жене памте све те ствари, док мушкарци не биљеже те детаље и то је теже. Пуно тога недостаје њиховим причама.

Нико није сто посто савршен

Ваша књига открива и другу страну људске природе, зар не?

Било ми је веома важно да ова књига не представи мушкарце као зле или идиоте. Жене прве признају када су биле снуждене на састанку и ја сам жељела да будем сигурна да сам укључила приче у којима су жене, а не мушкарци, разлог зашто је састанак прошао мрзовољно. Видите да у књизи има и жена и мушкараца који понекад не изгледају савршено и у томе је поента – јер је на тај начин књига истинита и поштена, јер доказује да никада нијесмо сто посто савршени.

Разговор водио Вујица ОГЊЕНОВИЋ”