Кроз шибу је још једна драма Жарка Лазаревића, драмског писца, песника и прозаисте. Мада се сматра једном од бољих његових драмских комада, никада није приказана у позоришту, а и није објављена за време пишчева живота. Музеј позоришне уметности Србије ју је чувао у рукопису у свом архиву, а захваљујући сарадњи коју имамо као издавачка кућа са њима, ми је објављујемо у оквиру наше едиције Отргнуто од заборава и радујемо се што ће наши читаоци имати прилику да је читају.
Кроз шибу су драмски снимци у три чина, које је Жарко Лазаревић осмислио тако да се догађају на различитим локацијама у Београду: у кафани код Лепе Цане, у кући Стевановића и на Калемегдану, а време радње је уочи Првог светског рата. У кафанској атмосфери, раскошно удешеној кући пензионисаног профитера или на хуманитарном догађају на Калемегдану покрећу се универзалне теме као што су моралне вредности и љубав. У сваком случају дата је слика једног друштва, појединаца чији су карактери различити, али сви заједно суделују у једном времену и осликавају мисли и дела људи из тог доба. Ако упоредимо са садашњошћу, можемо слободно рећи да не видимо неку разлику. Ова слика београђанског друштва у драми Кроз шибу Жарка Лазаревића може се поистоветити са било којом сликом у данашњем свету.
Лазаревићеве јунаке муче свакодневни проблеми: од љубави од новца. Важно је да напоменемо да су у питању ликови различитих генерација, а тај јаз се осећа и у њиховим мислима, речима и поступцима. Наиме, ту је Зора са својих 19 година, Христић, који има око 29, Тошић, педесетогодишњак, Драгиша, двадесетдвогодишњак, његови родитељи, отац Гаја, пензионер… Драгиши је само до забаве, провода, трошења новца. То ћемо сазнати и у првом чину, иако се Драгиша појављује тек касније. У кафанским разговорима Зора ће се изјадати како је, док је помагала мајци да зараде динар, упознала Драгишу, који је био изузетно љубазан и завео ју је. Бесни што им син није одабрао девојку вишег сталежа, родитељи су га послали у Немачку, а њој је мајка умрла и не опростивши јој.
„Тако је, госпон Станковићу, ви имате право. Не може се на команду волети – срцу се не заповеда, па макар колики новац просули, ако се не воле, неће се ни после волети – то је лаж ако ко каже да је новац љубав. Љубав мора доћи сама по себи, а никако намерно и са нарочитим планом.”
Како то обично бива, вук длаку мења, али ћуд никада, па ни Драгиша се по свом повратку није опаметио, поготово што је у младим годинама. Он је лик који зна да манипулише другим људима. Толико ће се умилити и изговорити лепих речи да му нико неће одолети, а нарочито не мајка: „Немаш већ ни стида ни образа!, рећи ће ми, али ће ми опет што дати.”
Док се у првом чину драме Кроз шибу обављају обични кафански разговори, неко прича своје муке, неко о општим темама, о социјализму, друштвеном уређењу, капиталу, богу, певачице певају, дотле се други чин премешта у једну породичну кућу. Жарко Лазаревић описује ову кућу као богату, са позлаћеним детаљима у њој и скупоценим намештајем у њој. Али да ли су њени укућани богати у души? Неће вам бити потребно много времена да добијете одговор на ово питање. На први поглед изгледа да се у овој кући све врти око љубавне приче Драгише и Зоре, али још једна љубавна прича је у позадини: Војина и Данина. Док су сви окупирани мислима да ли ће једна сиромашна Зора ипак ући у богату фамилију и да ли ће Драгиша икада престати да буде луцкаст и када ће сазрети, дотле им се ћерка Дана потајно воли са филозофом Војом и налазе заједно решење да остваре своју жељу и буду заједно срећни.
Драма Кроз шибу Жарка Лазаревића критикује грађанско друштво, указује на то како људи врло лако напуштају праве вредности и свако гледа искључиво свој интерес.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате драме, међу којима су: Одсудни тренуци Милана Савића, Несуђени Милана Јовановића Морског, Дорћолска посла Чича Илије Станојевића, Развод брака Јаше Томића, Црвена боја госпође Ладе Љубице Радоичић и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса.
Драму Кроз шибу погледајте ОВДЕ, а сва дела Жарка Лазаревића ОВДЕ.