Јаков Игњатовић: „Трпен-спасен”

Трпен-спасен је недовршени роман Јакова Игњатовића из 1874. године. Овај роман свој наставак добио је у драми Адам и берберин из 1879. Фабула је једноставна – у центру дешавања налази се берберин или, како се то у роману каже, „берберски субјект” Ђока Глађеновић. Он је заљубљен у ћерку свог „принципала” Максе Свилокосића, Милеву, али му та љубав није узвраћена, Милева воли „лаћмана” Предића. Ипак, фабула романа Трпен-спасен никако се не би могла свести на некакав банални љубавни троугао. Ствари ће се у самој радњи додатно закомпликовати различитим односима на љубавном плану, а све то има за циљ да нам као читаоцима прикаже исечак из живота људи тога времена кроз низ занимљивих личности које се у делу појављују.

Однос који писац има према личностима и дешавањима у делу би се најпре могао окарактерисати као хумористичан, уз присуство ироничног елемента. Наиме, за разлику од неких других дела Јакова Игњатовића, као што су Вечити младожења или Милан Наранџић, у којима преовлађују озбиљнији тонови, где се приказују необични типови личности и њихове судбине и сл., у овом делу писац као да жели да створи својеврсну веселу и раздрагану атмосферу. Одређена доза ироније, благог подсмеха, карикирања јесте присутна, али целокупни утисак који дело оставља на читаоца јесте такав да оно изазива симпатије, мами осмех, а не покреће нека исувише озбиљна питања или проблеме. Чак ни црта која подразумева иронију и подсмех није превише наглашена, иако је у целом делу присутна. На пример, у једном тренутку ће Ђока и Милева једно другом дати другачија имена од оних која заиста носе, па ће се називати Емилијом и Емилом. Оваквим поступком писац јесте изразио свој иронични став према овим ликовима – приказао их је као помодаре, који лако иду за модом свог времена, узимају страна имена како би звучала отменије, а и како би више личила на имена из љубавних романа и сл. Ипак, целокупни утисак који оставља на читаоца јесте шала, забава, смех, па и симпатије према овим двама ликовима, а никако чист груби подсмех и пуко исмевање негативних особина, као што бисмо то могли очекивати у делима неких других аутора.

Овакав однос писац задржава и када су нека озбиљнија питања посреди, нпр. нека морална. На пример, иако Ђока Глађеновић воли Милеву, тј. Емилију, воли он и неке друге јунакиње романа Трпен-спасен – Салику, Теклу Шпицидер, па чак и према госпођи Феми и карикатурално представљеној госпођи Гицанки уме да гаји таква осећања. Притом му ни њихов новац није сувишан, штавише, врло је пожељан. Па опет, уз све то, ми га као читаоци не осуђујемо, већ се првенствено забављамо док пратимо његове догодовштине. Са моралне стране није се идеално понео ни према господину и госпођи Гицан јер их је самоиницијативно сам лечио не би ли узео новац који су намеравали дати доктору, али ни ту епизоду не доживљавамо превише строго. У делу се појављују и бројни други ликови, а сви заједно пружају читаоцу прилику да прати њихове догодовштине и ваљано се забави.

Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други романи из српске књижевности: Бранимир Ћосић (Покошено поље, Врзино коло, Два царства), Борисав Станковић (Нечиста крв, Газда Младен, Певци), Драгутин Илић (Хаџи Ђера, Госпођа Марија, Хаџи Диша), Иво Ћипико (Пауци, За крухом), Тодор Љ. Поповић (Гила), Атанасије Стојковић (Аристид и Наталија) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.

Сва дела овог аутора погледајте ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *