Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Marija Aleksić
Medeni mesec Eme Miler
Trnava beše malo selo kraj Jagodine. Mirno, tiho… pa ni pedesetak glava ne beše te 1903. Behu tu Ranđelovići, Matići, Aleksići, par kuća šarolikih prezimena. Svaka mahala nosila je ime po glavi kuće. Tamo naspram reke beše Ranđelovića mâla, podno Ćelijana Aleksića mâla, kod mosta behu Matići. Jedna žuta kuća podno reke beše kuća nekih Vilotića, ne zna ni najstariji meštanin ko su bili, ni odakle su stigli Vilotići u trnavsku zabran. Svako znao sve o svakom, i da se žena Ranđelovića mlađeg vukla po zabranima s najstarijim sinom Matića, i da Aleksića ćerka, Živadinka, ne beše baš sa glavom dobra… Sve je to bilo poznato i nikom nije bilo zanimljivo da sluša iste priče. Skoro pa poslednji dan maja sunce zalepilo svoje zrake po kaldrmi, blato se valjalo po točkovima konjskih kola, ostavljajući trag ispred svake kuće. Upekla zvezda, ’oće da se umre. Stari Miladin Vilotić je vukao volove, brišući čelo izbrazdanom rukom.
„Ču li šta noćas bi u Biogradu”, razdra se koliko ga grlo nosi.
„Šta bi, nisam ništa čuo, da nisu oni zaludni studenti opet digli noge”, odbrusi stari Mitar Ranđelović.
„Ubiše kralja Aleksandra i kraljicu nerotkinju, ma tako im i treba, dosta jahaše po ovoj sirotinji”, odgovori Vilotić. „Ubiše ih, pa ih iskasapiše kao što oni secijahu po ovome narodu godinama.”
Stari Ranđelović, zakleti obrenovićevac, ćutaše. „Otkud to ovome kabadahiji”, pitao se sam. Ulete u kuću, obuče čistu košulju, crno svadbeno odelo, uzjaha Sivonju i ode u varoš.
Stari Vilotić je sve voleo da zna. Samo svoje nije pričao. Sin Gavrilo mu beše pitomac u Ženevi. Nije dolazio kući godinama. Ovog proleća je trebalo da dođe u Srbiju. Svuda po selu vladao nemir. Niko nije video nikada kraljevski par, ali neka tuga sablaznila kuće. Neki nemir ušao u dvorišta. Ta kralj je ubijen, potomak slavnog Miloša. Svi su se uvukli u svoje kuće, niko više nije ništa komentarisao. Što bi rekô stari Mitar Ranđelović, ko zna ko je za koga. U toj tišini koja je sablaznila selo kraj reke Belice odjeknu svadbeno zvono, ničim neizazvano. Ženevski pitomac Gavrilo Vilotić je stigao u rodno mesto. Ne stiže on sam, kako ga selo očekivalo, već dovede sa sobom i krasnu devojku plave kose koja ne razumevaše ni reč srpskog.
„Ovo je Ema, Ema Miler, oco”, predstavi je starom ocu. Stari Vilotić je, činilo se satima, buljio u buduću snajku. „Moja snâ da bidne Germanka”, ponavljao je sebi u bradu.
Ema Miler je bila ugledna ženevska gospođica koja je završila Ženski zavod, govorila francuski i latinski. Visoka, vitka, plave kose, plavih očiju i pegavog nosa, izgledala je kao da je stigla sa nekog dvora pravo u zemlju čuda. Svi su zurili u nju kao da je sakata ili zamalo bezglava. Ema beše pristojna i razumela je znatiželjne poglede seljana. Gavrilo je govorio nemački skoro pa savršeno i pričao joj je da u Srba ima poslovica „svako čudo tri dana”. Ona je bila čudo za Trnavce Pomoravce, kojima je najveća vest do sada bila Majski prevrat. Možda se više čudiše Nemici nego ubistvu kraljevskog para. Gavrilo bi se šetao po ulicama sa svojom izabranicom, pridržavao joj mali beli kišobran i držao joj ogromnu suknju koja se vukla po ulici. Radoznali seljani bi gledali i došaptavali bi se podrugljivo. Ema Miler je bila atrakcija u malom pomoravskom selu. Nikad nijedna Nemica nije došla s namerom da ostane ovde, bogu iza nogu. Gavrilo joj je obećao veliku svadbu. Jun 1903. beše tako sparan da se činilo da je zemlja popucala od suvoće.
„Meine Schatz, ocemo do reka… Belica tako lepa reka”, promrmljala bi Ema. Stari Ranđelović, zakleti obrenovićevac, pravio bi razne verzije Gavrilovog dolaska u selo. Po jednoj verziji, Gavrilo je učestvovao u atentatu na kraljevski par tako što je šurovao s kraljem Petrom, koji je boravio u Ženevi, odakle je Gavrilo došao. Po drugoj verziji, u glavi starog Mitra rađala se ideja da je i Gavrilo jedan od Apisovih zaverenika. Čim bi ih video kako se šetaju ulicama, Mitar bi zatvarao prozore i ne bi ni pozdravio Vilotića i Emu.
Gavrilo je spremao veliku svadbu. Doneo je dosta para. Kažu, koliko para toliko i muzike. Namestio je šator i postavio dvanaest velikih stolova. Doveo je stare muzikante iz susednog sela. Ema je nemo posmatrala. Gospođica Miler, koja je stigla iz Evrope, videla je kako se kolju svinje, ovce koje skiče i goveda koja riču pred klanje. Okrenula je glavu na drugu stranu. Pozvala je Gavrila da pita šta je ovo. Pokušao je da joj objasni stare srpske običaje, valja zaklati goveče, a njegovu glavu skuvati i napraviti dobre pihtije. Ništa nije razumela. Bilo je i briga. Čekala je dan venčanja.
Stari Mitar nije došao, bio je u žalosti za Obrenovićima. Došli su ostali seljani. Ema je nosila dugu belu venčanicu koja se stopila s pegavim licem plave Švajcarkinje. Njena silueta je izgledala još izduženije u venčanici boje pirinča. Muzikanti su svirali „Što se bore misli moje”. Stari Mitar je sve posmatrao sa prozora svoje kuće. Tiho je mrmljao: „Eto, to je pesma kneza Mikaila, ubiše i njega luđaci, ubiše i Aleksandra, evo im ga sad onaj Karađorđević.” Iskreno je voleo dinastiju i iskreno je pustio suzu.
Ema je igrala svoje svadbeno kolo. Nije umela da igra, ali je preplitala nogama kako je znala. Popila je koju čašu stare šljive, koja ju je tako protresla da su joj sve suze isparile. Nije plakala ni za rodnom zemljom, ni za majkom i ocem koji nisu tu, ni za bakom Švabicom koja ju je čuvala. Pila je i igrala. Nije marila ni za seljane, ni za oštre poglede. Gavrilo je pao pijan ispod stola i nije imao ko da je drži. Vrtela se ukrug, igrala i pevala. Svi su je posmatrali, žene su je ljubomorno gledale, želeći da i one smeju da se usude da urade tako što. Muškarci su gledali njeno vitko švapsko telo kako se uvija i igra oko stolova. Neki su joj zavideli, neki su je želeli. Ema Miler nije više Miler, sada je Ema Vilotić. Od sutra se valja drugačije ophoditi. Večeras je njeno veče. Večeras je njen medeni mesec.