Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Марија Алексић
Медени месец Еме Милер
Трнава беше мало село крај Јагодине. Мирно, тихо… па ни педесетак глава не беше те 1903. Беху ту Ранђеловићи, Матићи, Алексићи, пар кућа шароликих презимена. Свака махала носила је име по глави куће. Тамо наспрам реке беше Ранђеловића мâла, подно Ћелијана Алексића мâла, код моста беху Матићи. Једна жута кућа подно реке беше кућа неких Вилотића, не зна ни најстарији мештанин ко су били, ни одакле су стигли Вилотићи у трнавску забран. Свако знао све о сваком, и да се жена Ранђеловића млађег вукла по забранима с најстаријим сином Матића, и да Алексића ћерка, Живадинка, не беше баш са главом добра… Све је то било познато и ником није било занимљиво да слуша исте приче. Скоро па последњи дан маја сунце залепило своје зраке по калдрми, блато се ваљало по точковима коњских кола, остављајући траг испред сваке куће. Упекла звезда, ’оће да се умре. Стари Миладин Вилотић је вукао волове, бришући чело избразданом руком.
„Чу ли шта ноћас би у Биограду”, раздра се колико га грло носи.
„Шта би, нисам ништа чуо, да нису они залудни студенти опет дигли ноге”, одбруси стари Митар Ранђеловић.
„Убише краља Александра и краљицу нероткињу, ма тако им и треба, доста јахаше по овој сиротињи”, одговори Вилотић. „Убише их, па их искасапише као што они сецијаху по овоме народу годинама.”
Стари Ранђеловић, заклети обреновићевац, ћуташе. „Откуд то овоме кабадахији”, питао се сам. Улете у кућу, обуче чисту кошуљу, црно свадбено одело, узјаха Сивоњу и оде у варош.
Стари Вилотић је све волео да зна. Само своје није причао. Син Гаврило му беше питомац у Женеви. Није долазио кући годинама. Овог пролећа је требало да дође у Србију. Свуда по селу владао немир. Нико није видео никада краљевски пар, али нека туга саблазнила куће. Неки немир ушао у дворишта. Та краљ је убијен, потомак славног Милоша. Сви су се увукли у своје куће, нико више није ништа коментарисао. Што би рекô стари Митар Ранђеловић, ко зна ко је за кога. У тој тишини која је саблазнила село крај реке Белице одјекну свадбено звоно, ничим неизазвано. Женевски питомац Гаврило Вилотић је стигао у родно место. Не стиже он сам, како га село очекивало, већ доведе са собом и красну девојку плаве косе која не разумеваше ни реч српског.
„Ово је Ема, Ема Милер, оцо”, представи је старом оцу. Стари Вилотић је, чинило се сатима, буљио у будућу снајку. „Моја снâ да бидне Германка”, понављао је себи у браду.
Ема Милер је била угледна женевска госпођица која је завршила Женски завод, говорила француски и латински. Висока, витка, плаве косе, плавих очију и пегавог носа, изгледала је као да је стигла са неког двора право у земљу чуда. Сви су зурили у њу као да је саката или замало безглава. Ема беше пристојна и разумела је знатижељне погледе сељана. Гаврило је говорио немачки скоро па савршено и причао јој је да у Срба има пословица „свако чудо три дана”. Она је била чудо за Трнавце Поморавце, којима је највећа вест до сада била Мајски преврат. Можда се више чудише Немици него убиству краљевског пара. Гаврило би се шетао по улицама са својом изабраницом, придржавао јој мали бели кишобран и држао јој огромну сукњу која се вукла по улици. Радознали сељани би гледали и дошаптавали би се подругљиво. Ема Милер је била атракција у малом поморавском селу. Никад ниједна Немица није дошла с намером да остане овде, богу иза ногу. Гаврило јој је обећао велику свадбу. Јун 1903. беше тако спаран да се чинило да је земља попуцала од сувоће.
„Meine Schatz, оцемо до река… Белица тако лепа река”, промрмљала би Ема. Стари Ранђеловић, заклети обреновићевац, правио би разне верзије Гавриловог доласка у село. По једној верзији, Гаврило је учествовао у атентату на краљевски пар тако што је шуровао с краљем Петром, који је боравио у Женеви, одакле је Гаврило дошао. По другој верзији, у глави старог Митра рађала се идеја да је и Гаврило један од Аписових завереника. Чим би их видео како се шетају улицама, Митар би затварао прозоре и не би ни поздравио Вилотића и Ему.
Гаврило је спремао велику свадбу. Донео је доста пара. Кажу, колико пара толико и музике. Наместио је шатор и поставио дванаест великих столова. Довео је старе музиканте из суседног села. Ема је немо посматрала. Госпођица Милер, која је стигла из Европе, видела је како се кољу свиње, овце које скиче и говеда која ричу пред клање. Окренула је главу на другу страну. Позвала је Гаврила да пита шта је ово. Покушао је да јој објасни старе српске обичаје, ваља заклати говече, а његову главу скувати и направити добре пихтије. Ништа није разумела. Било је и брига. Чекала је дан венчања.
Стари Митар није дошао, био је у жалости за Обреновићима. Дошли су остали сељани. Ема је носила дугу белу венчаницу која се стопила с пегавим лицем плаве Швајцаркиње. Њена силуета је изгледала још издуженије у венчаници боје пиринча. Музиканти су свирали „Што се боре мисли моје”. Стари Митар је све посматрао са прозора своје куће. Тихо је мрмљао: „Ето, то је песма кнеза Микаила, убише и њега луђаци, убише и Александра, ево им га сад онај Карађорђевић.” Искрено је волео династију и искрено је пустио сузу.
Ема је играла своје свадбено коло. Није умела да игра, али је преплитала ногама како је знала. Попила је коју чашу старе шљиве, која ју је тако протресла да су јој све сузе испариле. Није плакала ни за родном земљом, ни за мајком и оцем који нису ту, ни за баком Швабицом која ју је чувала. Пила је и играла. Није марила ни за сељане, ни за оштре погледе. Гаврило је пао пијан испод стола и није имао ко да је држи. Вртела се укруг, играла и певала. Сви су је посматрали, жене су је љубоморно гледале, желећи да и оне смеју да се усуде да ураде тако што. Мушкарци су гледали њено витко швапско тело како се увија и игра око столова. Неки су јој завидели, неки су је желели. Ема Милер није више Милер, сада је Ема Вилотић. Од сутра се ваља другачије опходити. Вечерас је њено вече. Вечерас је њен медени месец.