O prozi Stevana Sremca

Stevan Sremac je predstavnik srpske realističke proze, i jedan od najvoljenijih srpskih pisaca. Iako su Sremčeva dela, naročito romani, vrlo poznata, ipak postoje i oni za koje možda niste čuli; sve njih možete naći u Portalibrisu, u ediciji „Otrgnuto od zaborava”.

Stevan Sremac je srpsku književnu tradiciju obogatio značajnim brojem dela. Tako, iza sebe je ostavio romane Ivkova slava (1895), Pop Ćira i pop Spira (1898), Zona Zamfirova (1903), ali i niz pripovetki, među kojima su najpoznatije Vukadin, Kir Geras, Ibiš-aga, Čiča Jordan, Limunacija na selu. Iako je rođen u Senti, sa jednakom uverljivošću slikao je svaki deo Srbije o kojem je pisao. Šta je karakteristično za prozu ovog srpskog realističkog pisca?

Stvaralaštvo Stevana Sremca daje sa sagledati iz više uglova. Sa jedne strane, Sremac je vrsni hroničar svoga vremena. Ljudi su ga opisivali kao pisca koji je sedeo u kafani, i zapisivao ono što vidi i čuje. Upravo neposredne slike života Srba u 19. veku, i to na geografski različitim lokacijama, izdvajaju Sremčevu prozu kao dragoceno svedočanstvo i potvrdu o negdašnjoj Srbiji.

Tako u romanu Pop Ćira i pop Spira Stevan Sremac radnju smešta u vojvođansko selo. Sremac neretko dok pripoveda zalazi u duge deskriptivne celine, ali baš one su te koje prenose izgled toga vojvođanskih sela, njegovih ulica, trotoara. Ono što je vrlo važno u pripovedanju Stevana Sremca jeste da je on prisutan kao sveznajući pripovedač, koji zalazi i u kuće likova, u njihove misli, ali se rado oglašava u samom romanu, čime pripovedanje često čini neposrednijim, življim, anegdotski obojenim. Ovakav pristup nije toliko neobičan ako se ima u vidu da je Stevan Sremac vrlo voleo Gogolja, koji je tehniku skaza rado primenjivao. Ovakvo pripovedanje istovremeno dosta mu je olakšalo da da sliku stare Srbije, i da je autentičnije i življe predstavi. Iako je njegovo pripovedanje neretko ispunjeno humorističnim epizodama, često praćenim Sremčevim

hiperbolama (Frau Gabrijelina epizoda sa tračarenjem), ali i spojem uzvišenog i niskog tona (Juca pati za dragim dok pravi turšiju), on ipak ne ismeva svoje junake. Međutim, njegovo prisustvo u pripovedanju uticalo je da čitalac lako oseti čemu je privrženiji: tako će u Pop Ćiri i pop Spiri Sremac ipak biti naklonjeniji tradicionalnijem, patrijarhalnijem načinu života, i Juci, koja je oličenje toga, umesto Melanije, koja oličava oprečne tendencije 19. veka, a to su korak ka modernizaciji, zapadnjačkom načinu života, koji je umeo da odvede i u snobovsko ponašanje.

Sremac je sačuvao i autentičnu sliku srpskog juga u 19.veku. Kao Pop Ćira i pop Spira, i Zonu Zamfirovu nije lako žanrovski odrediti. Iako se i jedno i drugo delo smatraju romanima, postoje književni kritičari koja oba Sremčeva dela uvršćuju u duže pripovetke. Kao što se u Pop Ćiri i pop Spiri slikaju široki šorovi vojvođanskog sela, tako se u Zoni Zamfirovoj oslikavaju uski niški sokaci, i isto tako, društveni stalež. I ovde je Sremac suptilno staje na stranu strogog patrijarhalnog uređenja, pa se volja Čorbadžije Zamfira mora poštovati, i on je taj koji odlučuje o pozicijii budućoj udadbi svoje kćeri. Strah od novog, modernijeg i ovde se opaža – Zamfir burno reaguje na moućnost prekršavanja klasnih razlika, na kćerkinu želju za školovanjem i slično.  Sremac u ovom romanu slika društvo u kojem se društvene norme moraju poštovati,a njihovo kršenje se vrlo teško prihvata i može dovesti do urušavanja porodica. Otuda prozu Stevana Sremca treba vrlo pažljivo čitati: iza humorističnih epizoda, povremene ironizacije i komike, krije se strogo uspostavljeno društveno ustrojstvo, koje je valjalo poštovati. Toj je temi, mada već dosta drugačije, početkom 20. veka pristupi Bora Stanković.

Da je umeo i nešto drugačije pripovedati potvrđuje pripovetka Vukadin. U njoj će Sremac svojom satirom najviše ukazati na negativne strane prodirućeg zapadnjačkog načina života. Iako je proza Stevana Sremca realistička, on je znao da srpsku književnost obogati autentičnim portretima koji su sve samo ne stereotipizirano predstavljeni. Vukadin je vrsni primer koliko Sremčevo pero može biti oštro, ali i umešno da predstavi sve kulturološke mane, sve u jednom liku. Pristupajući mu i karikaturalno, on dodatno naglašava Vukadinovu beskrupuloznost.

Vukadin je brđanin, on dolazi u grad sa sela. Napustiće sve moralne obrzire, i lukavo, obešenjački i prevrtljivo, težiće da napreduje. No, Vukadinov cilj nije da uradi nešto značajno, već suprotno: da napreduje da bi manje radio, ali više zarađivao i lagodnije živeo. Međutim, on je istovremeno slaba ličnost, bez istinske volje i želje, večito na gubitku. Vukadin je osoba koja će se iz svega iskobeljati, ali prevarama, domišljatostima, a ne istinskim trudom i radom.

Ova Sremčeva dela, koja predstavljaju vrlo značajni deo srpske kulture i tradicije,možete naći i u našoj knjižari!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *