Da li znate ko je Vojislav Ilić?

Vojislav Ilić (1862-1894) bio je naš veliki pesnik, nežni liričar, stvaralac snažnog umetničkog izraza.Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića, a imao je tri brata među kojima je i književnik Dragutin Ilić. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Oženio se ćerkom Đure Jakšića, i bio aktivan u književnom i političkom životu. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, mesto koje je služilo kao sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.
Kako je u toj kući odrastao I razvijao se, tu je formirao i svoja politička shvatanja. Vrlo brzo želeo je I sma da iznese svoje stavove – bio aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama.Zabeleženo je da je držao govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo.
Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, kada je zajedno sa Branislavom Nušićem bio u Jagodini. Kaplar XV puka Nušić je dobio zapovest da obučava vod, u kojem je bio dobrovoljac Ilić. Po sećanju Nušićevom: „Provodili smo jedan buran bohemsko-vojnički život; delili smo sve što smo imali“. Vojislav Ilić se prikladno i dostojanstveno nosio kao vojnik, i dospeo je do čina rezervnog podporučnika.[5]

Godine 1887. stupio je u službu kao korektor Državne Štamparije, a prvi put je dobio državnu službu 14. januara 1889. godine. Primljen je za dijurnistu Ministarstva spoljnih poslova, pod uslovom da živi u Solunu i tamo za potrebe službe uči turski i arnautski jezik. Nakon nekoliko meseci bavljenja u Solunu odustao je od službe, jer za učenje turskog trebalo je puno godina a za arnautski nije bilo tada nikakvih priručnika. Godine 1890. namešten je Voja za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu, gde je proveo godinu dana. Po povratku iz Severina, dobio je 20. avgusta 1892. godine prvi ukaz, po kojem je postao pisar I klase pri Ministarstva unutrašnjih dela. Nepuna dva meseca kasnije unapređen je za šefa IV klase prodaje duvana, ali je brzo i to nameštenje ostavio. Sutradan po ostavci, 26. maja 1892. godine postavljen je za pisara I klase pri srpskom Konzulatu u Prištini. Napustio je bolji položaj da bi uzeo niži, samo da bi se u Prištini družio sa prijateljem a šefom Branislavom Nušićem. Kada je bio pisar na Kosovu, jedan izveštaj Ministarstvu je sastavio u stihu kao pesmu – da bi privukao pažnju
Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu „Lepid”, zatiom objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev „Ribar”. Objavio je tri knjige pesama – 1887, 1889, 1892. Zanimljivo je da delo Vojislava Ilića ne može da se svrsta ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Jedino prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se deli na klasicističko, romantističko, realističko,pasnasovsko I simbolističko. Njegove pesme nose u sebui mladalačko nadahnuće – zbog toga I zbog svojih umetničkih vrednosti su deo školske lektire.
Tematski gledano pisao je satiričnu, rodoljubivu poeziju, romanse i elegije. Posebno mesto zauzimaju njegove opisne pesme.
Reizdavanjem Ilićevih dela Portalibris želi da njegovo pesništvo i dalje živi, da se njegove vredne pesme sačuvaju od zaborava, da publika bude svesna njegovom važnog mesta u srpskoj književnosti.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela zaboravljenih pisaca kao što su: Milica Janković (Plava gospođa, Ljudi iz skamije), Jaša Prodanović (Naši i strani), Dušan Radić (Selo), Slobodan J.Jovanović (Spomenica), Dragutin Ilić (Hadži diša, Posle Milijon godina) i td. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *