„Жртвовање светог бика”, Владан Стојиљковић

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Апис. У египатској митологији божанство у виду бика обожавано нарочито у области Мемфиса, које је у митологију увео фараон Ранеб. На грчком „апис” значи ’пчела’. Апис је у Египту персонификовао краљевско знамење, а указивао је на божанство након смрти. У мистеријским религијама, као што је митраизам, бик је био жртвена животиња ка успону до божанских врлина. Његово ритуално убиство сматрало се најузвишенијим чином у приближавању Богу.

Светло је стидљиво и у усмереним зрацима улазило кроз мали прозор са вертикалним решеткама, а са њим и топлота, налик сјајним цевима које је обликовала прашина ћелије. Мемла која је избијала из зидова господарила је ваздухом у просторији која једва је имала четири квадратна метра. Груби камен који је повремено под налетима светлости имао одсјаја, давао је утисак да је на њему јато свитаца. Пуковник Драгутин Димитријевић Апис, једино живо створење у овом простору, држао је руке на леђима као да очекује да уђе ордонанс. Усуканих бркова, модрих подочњака, са осећајем прљавштине на себи, у униформи која му је била тежа од оклопа, стајао је и упијао сунчеве зраке. Осетио је топлоту по лицу која је пријала и истовремено будила сећања. Чудно је то, помисли, Сунце које даје живот, Сунце које је увек ту, у тренутку када се рађаш, у тренутку када умиреш. Свеприсутни сведок. Одсјаји на рубовима грубог камена подсетише га на одсјаје које су бацали брзаци Нишаве док је стајао са друговима на обали и бацао каменчиће на жабе које су бежале по чкаљама и трскама. Право из школе трчали би поред Краљевог двора у Нишу на обалу прекопута које се уздизала огромна камена тврђава. Облутака је било у изобиљу, а и жаба на обали такође. Ниш, који је тек осетио ваздух слободе, био је право шаренило боја и људи. После Нишаве, са књигама испод мишке, уживали су да пређу преко моста на коме су биле смештене бозаџинице, бомбонџинице и посластичаре које су још држали Турци који су решили да остану у граду. И увек би каснио. А онда би Јелена, та смерна, блага, увек брижна сестра започињала свој прекор са – Драгутине, опет!

Гласови из затворског ходника пренуше га и он опет уђе у полусенку која се надвијала у троуглу преко овог дела казамата. Поред гвозденог кревета, у просторији су били само дрвена столица, сто и кибла, смрдљива, која чека да се стражари смилују и избаце њен садржај. Апис, свети бик затворен у камени саркофаг грчког затвора. Можда је и то имало неке логике. Митологија је ту и рођена – ред је да ту и умре. Апис, египатски бик и грчка пчела. Да је пчела, могао би да одлети далеко, да буде не некој цветној ливади и иде са цвета на цвет. Сео је на шкрипаву столицу поред склепаног стола и узео перо у осушене руке. Тестамент. Шта је то? Посмртни панегирик или исповест. Коме шта остављам? Добри су ови стражари, оставили су му бунт цигарета смотаног од македонског дувана. Запалио је једну и увукао дим јако у плућа, који га потом натера на кашаљ. Одувек је размишљао да напише биографију, да седи негде у смедеревским виноградима и лагано уз ризлинг исприча причу о свом животу. Сада, испред себе има два табака папира на којима треба да испише свој тестамент. Задњих ноћи није ни спавао… Његов сан се сводио на халуцинације… није знао да ли је будан или спава. Александар, краљ Србије, морао је да жртвује бика како би створио ново краљевство. Да ли је жртва била судбина? Да ли је од почетка, од рођења био предодређен да буде жртвован? Сам је стремио ка томе. Срушио је једну династију, а довео другу, која је практиковала ритуал жртвовања. И Карађорђе је био жртвован на светом месту у Радовањском лугу. Глава одсечена и послата султану на ноге. Живот је жртва. И на крају, ништа није научио, завршиће негде у некој рупи на хеленском тлу. А боље да га је погодио неки аустријски или бугарски метак. Од почетка је веровао да ратник треба да погине у борби, а не да сконча као пас. Да га убије неко раван себи. Човек који има идеале, храброст… Издаја… шта је то… Када те издају људи којима си веровао, када те издају идеали којима си веровао или држава за коју си се борио.

Вукао је у себе љути македонски дуван, од кога су му потпуно пожутели проседи бркови и гледао у празан папир испред себе. О чему човек уопште размишља у тренутку када зна да је на крају? О ономе што није урадио за живота, о томе што се није радовао када је требало, што није плакао, или о томе да ли је све имало смисла? И даље му је у глави одзвањао крик сестре када јој је рекао да јој је Александар погинуо од арбанашког метка. Носио га је све време у мислима, као и слику њеног лица, које се скаменило, док су њене увек живе и светле очи постале мутне попут кишнице. Ишао је према савском насипу док су му сузе прелазиле преко образа и скупљале се на брковима. Желео је да умре. Заправо, умирање Драгутина Димитријевића Аписа јесте и започело тада. Бик је остарио, отупили су му рогове, судбина и они којима је сметао. Они који су дуго чекали добили су свој плен. Дугобрада хијена Пашић, превртљиви Протић, лепи Аца Карађорђевић и отровна змија Живковић. Зашкргута зубима, а онда му се мисли пренеше на тренутке када га је краљ Петар задужио да буде у пратњи принца Ђорђа, мало чудног али виспреног младића. Ђорђу се то није допало, држао је Аписa нa одстојању и званично, док је са капетаном Павловићем био више присан. Постепено је увиђао величину и ширину коју је Апис носио. Ону комбинацију војничке и боемске црте, спремну да из рова одмах ускочи за кафански сто. И још са мирисом барута на себи љуби и пева са певачицама. Сетио се њихове прве лумперајке у Бечкој пивници, када је тешко стакло баварских кригли прштало свуда, а Аустријанци намргођених погледа из ћошкова понављали Serbische barbarian! Стари краљ Петар је био убеђен да ће му ова два официра показати све галерије и музеје царске Вијене. Апису се на ову помисао искраде осмех. Подиже војничке панталоне по навици, под прстима осећајући да нема каиш. Ђорђе је сматрао да ће му Апис остати вечни пријатељ, а Апис да Ђорђе неће бити достојан владар Србије, спреман да спроведе његове замисли у дело. Ствари су се одиграле потпуно супротно… Ђорђе је завршио као заточеник болнице у Топоници, а лепи Аца, сталожен, прорачунат, лукав, сео је на трон и схватио да му дружина из круга „Црне руке” више није потребна и да је треба одстранити. А он га је довео на тај исти трон, одстранивши опасност која му је претила од ривалства рођеног брата. Сада, кад би могао, клекао би и пољубио Ђорђу руку. Несуђеним наследнику круне, кога је породица прогласила за лудака. И сам је учествовао у томе. А тај исти лудак стао је први у његову одбрану када је чуо пресуду. Стежу му се груди као да има оловни тег. Било му иде до грла. Гуши га. Наивност, изневерено поверење, очај… све заједно. Још горе, стално му је пред очима покајничко писмо које га је саветовао да краљу напише Петар Живковић, та гуја коју је гајио у недрима. Како је само почињало… сада му је мука… гађење неподношљиво…

      Пресрећан што ми се дала прилика да Вашем височанству упутим ово писмо, потресен до дна своје душе, узимам перо у руке и отварам своје срце и душу пред својим Господарем…

Могао је само да замисли колико су се наслађивали када су читали његове редове, пили коњак, били пресрећни што су оборили Аписа, држећи га за рогове. На крају понижење, наивност која га је скупо коштала. Веровање да се борио на исправну ствар. Све скупа.

Апис опет устаде са столице и погледа кроз решетке. Очекивао је да ће одавде моћи да гледа на море. Волео је ту тиркизну боју која се пресијавала на сунцу када су се таласи мрешкали. Величанствена слобода која се пружала унедоглед, најлепши сан. Опет га то подсети на детињство и на невелику Нишаву, која је тада за њега била море, највеће које је дотад видео. Врати се и седе за сто, узе перо у руку. Било је некако тешко као да је од олова, стави врх на белину папира. Перо зашкрипа, ређаше се слова… велика на средини… Моја последња воља… стаде и насмеја се… последња воља… понови у себи… Како неко ко умире може да има вољу. Биће мртав, непостојећи, без икакве шансе за вољом. Сетио се једног сна који га је прогањао од момента када је запао у кому, отрован од некуваног млека на Космету, а тај отров никада није изашао из њега, раздирао га је и знао је да ће се само ширити. Сањао је да улази на велики засвођени украшени улаз Белог двора са револвером и сабљом у рукама, ознојен, пун адреналина, кроз тешка и стамена врата. Хол је био аветињски празан, полуосветљен, сабластан. Освртао се и у кратким корацима кретао се без икаквог циља у свим правцима. Попео се уз степениште застрто крвавоцрвеним тепихом, док су га са зидова гледали портрети и пејзажи. Стигавши до самог врха, испред њега се појавише две фигуре. Александар Обреновић, вижљаст у свој својој висини, обучен у униформу начичкану ордењем, преко које је била пребачена лента у бојама заставе. Испод руке га је, као да су кренули у шетњу ташмајданским парком, држала краљица Драга Машин у белој хаљини уоквиреној чипком са седефастим бисерима на огрлици испод врата. Коса јој је била уплетена у пунђу, онакву какву је стално носила. Ћутали су, док је он са оружјем у рукама, задихан и зајапурен, гледао разрогачених очију. Хтео је нешто да прозбори, затим се иза њих из мрака појави Александар Карађорђевић и, наређујући, продра се на њега.

– Пуцај, Драгутине!

Подигао је револвер према пару. Хитац се проломи, одбијајући се о зидове, један за другим… притискао је бесомучно ороз… Стајали су и смејали се, све гласније и гласније… бука је расла и он се сруши на земљу као да има епилептични напад.

Никада није хтео да доживи искупљење, за њега је убиство последњег Обреновића била шекспировска трагедија која се плела око Србије и споља и изнутра. Са свих страна прилазили су отровни паукови, споро, мрежастих очију и длакавих пипака. Решио је да их растера. За краља Александра, Апис је био црни облак који се стално надвијао над његовим троном. Није био толико вешт да га одагна. Оптуживао га је за све што се у војсци дешавало, али је био нејак. У помоћ су му стигли увек завидни Петар Живковић, који је балавио над тиме да заузме његово место. Тај настрани капетанчић, којем су се тресле руке када је требало да отвори капије Двора, те судбоносне мајске ноћи 1903. године, када је здање било обојено крвљу Александра Обреновића и вољене му Драге Машин. Апис се после тога дивио Александру Обреновићу. Имао је у себи нешто што није хтео да пусти из руку до самог краја. Имао је љубав. Нико није обожавао Светог Бика. Више су га се плашили. Због тога ће и умрети. Није он хтео да узме живот овом владару без државе, који је окружен полтронима и љигавцима. Овако прогнан, гледао је на њега као горег непријатеља од Аустријанаца са бајонетима или неке болештине, пошасти. Стрепео је. Склопио је савез са вечитом политичком курвом спремном да за мало интереса прода сваку ћелију моралности – Николом Пашићем Бајом, а да, не прљајући руке, препусти да то дело спроведе војска. Када су стигли у Грчку, Апис је знао да ће краљ покушати да га се реши. Некако је осећао да ће своје кости оставити баш овде. Чудан је тај осећај приближавања смрти. Носиш га у себи као букагије, земља те вуче себи. Све је почело са кривоклетничким оптужбама да је Црна рука ковала завере за свргавање краља и увођење војне диктатуре, за ликвидације неистомишљеника и остале глупости. И све до задњег момента, када је тог 17. априла почело суђење, није био уверен да ће имати храбрости да због оваквих оптужби буду скидане главе. Радикали и Баја Пашић нису мислили тако. Сетио се када је на суђењу добацио Чедомиру Поповићу, који је седео до њега уз благи смешак док се у судници изводила правна тирада:

– Чедо, ово је правна комедија. Стрпаће нас на брод и прогнати у Африку!

Закашља се од љутог дувана, и даље држећи оловку у руци. Колико човек треба да живи како би све створио и све изгубио? Колико треба да траје људски век да уради све што жели и да на крају каже доста је било, желим да умрем? Увек се на крају све сведе на незавршене ствари. Већ је тада видео ужарене дине афричке пустиње, како тумара по њима, али се све претворило у лед када су сплеткароши под Пашићевом и краљевом руком смислили како да га се реше, а да у очима Србије постане издајник. Било је или он или они. Потпуно му је сада то јасно. Замрзнуо се када су изнели оптужбу да је Раде Малобабић покушао да убије краља у Острови и то са двеста метара удаљености, пушком која није била ни предвиђена за то. У први мах није знао да ли се то шале, насмејао се и гледао са неверицом у тужиоца, који је окамењеног лица јасно и гласно читао док су се речи одбијале о зидове и правиле ехо. Ово ни он није могао да смисли. Шах-мат. Он који је планирао толике акције и операције у тајности. Сада зна ко је стајао иза свега. Тај педерчић, Живковићева пудла, пуковник Милан Дуњић, звани Дуња иследник, по наређењу Врховне команде донео је „јело” скувано у кухињи генерала Живковића. Пресуда – смрт стрељањем. Није осећао страх. Није осећао ништа. Тражио је само доста цигарета и кафе. Ноћ. Увек је тешка, оловна, а овде некако постепено пада као метална завеса. Сан. Он не постоји – а све личи на сан. Упалио је свећу и сео за сто… сада су се речи низале као да пише неко други. Дубина душе треба да остане на папиру… нема искупљења, сутра ће се угасити као ова свећа која догорева…

Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства, па ћу и ја после моје смрти бити срећан и блажен, а бол који осећам што ћу од српске пушке погинути биће ми лакши у уверењу да је та пушка управљена у моје груди ради добра Србије ради оног добра Србије и српског народа коме сам ја био посветио цео свој живот…

            Апис

Спусти перо и запали цигарету. Жар је светлео попут црвеног свица у полумрачној и мемљивој ћелији. Пребирао је по глави чега се лепог још сећа као да ће му то остати да понесе и на онај свет. Празно.

Из сна га прену окретање тешке браве и звецкање свежња кључева. Био је још мрак. У просторију уђе капетан Милан Стојковић, још један Живковићев пулен, и четири војника са пушкама преко рамена.

– Пуковниче Димитријевићу, молим вас, обуците се и пођите са нама – формално му саопшти. Апис, још увек под утиском сна, погледа у официра испред себе и упита:

– Да ли бих, капетане, могао прво да попијем кафу и издуваним цигарету или сте у толикој журби; смрт увек има мало времена да сачека, зар не? Ноћ је, боље је нишанити када се раздани.

Овај би мало затечен али се брзо снађе:

– Добићете и једно и друго када изађемо, пуковниче.

Тај исти капетан Стојковић, провокатор који је улазио сваки дан по неколико пута у ћелију, вређао га, провоцирао и говорио му да је издајник. Сутрадан би донео цигарете и кафу, извињавао се, нудио га да пију заједно, док је непрестано баздио на мастику или неку другу ракију. Закрвављених очију би дивљао око њега, тражио да призна, обећавао. Знао је да му је Живковић обећао чин, положај, мрвицу моћи…

Апис се насмеја и крену руком да скида копоран са ексера на зиду.

Двојица младих војника приђоше и везаше му руке грубим конопом. Конци се урезаше у месо.

Смрт. Гледао јој је лице стотинама пута. Смејао јој се, понекад и помагао. Увек је била ту негде, у близини. Безлична са високо подигнутом косом, спремна. Ево ме долазим. Није се плашио.

Небо је било чисто, плаво, без облачка, нарочито оних паперјастих, који су му давали призор анђеоског простора. Само што је почело да свиће, пробијало се праскозорје, растерујући таму над Хеладом. Пољана је била пуста са ниским растињем и беличастим каменовима који су вирили ту и тамо. Сва тројица су била везана за високе кочеве. Испред стрељачког вода стајао је представник војног суда, који је читао пресуду и додатно повећавао агонију. Апис је, попут бика спремног да почне чин клања, пушио цигарету за цигаретом, које му је додавао и палио један млади поручник. До њега је стајао Малобабић, који се несвесно и у кратким трзајима тресао, слушајући посмртни говор. Мало даље – Вуловић био је прибран и потпуно миран. Из уста официра коме је повремено подрхтавао глас или губио на својој јасноћи, излазиле су речи, које су једино реметиле тишину. Апис погледа према небу и виде неколико галебова који су испуштали своје препознатљиво гакање. Насмејао се рубом усана. Увек је мислио да ће у тренутку смрти глас пустити нека много злокобнија птица. Најзад, глас официра престаде да одзвања. Испред су се постројили војници. Апис се махинално окрену и погледа у раку која је била ископана иза њега. Вечити починак у овој посној каменитој земљи. Осећао је воњ иловаче. Један млади официр приђе са белим повезом, желећи да га веже Апису преко очију. Он одмахну главом одбијајући:

– Плитка вам је ова рака, поручниче.

Овај застаде и онда се без речи удаљи. Пуковник Дуњић приђе и погледа раке иза Аписа, Малобабића и Вуловића. Апис му добаци:

– Млади су ти ови војници, Милане, нека нишане добро да нам не унаказе лица. Ни Дуњић му не одговори. Вратио се до стрељачког вода и стао са стране. Главом је дао знак капетану који је стајао поред строја држећи сабљу у руци. Подиже је увис.

Нишани!

Апис узвикну:

– Живела Велика Србија! Живела Југославија!

        Пали!

Плотун је био скоро уједначен. Аписово тело клону на стубу, извијено на страну. Био је још жив, из прса и уста куљала је крв. Одјекну и други плотун. Тела су била положена у раке, око којих се зачу молитва свештеника, чије кандило испусти тамјан док су му се низ образе котрљале сузе… Место прекри сенка са неба. Скупише се густи и високи облаци, ометајући сунце да се потпуно пробије. Усковитлани изненадни ветар фијукао је преко јама у којима су лежала тела. Око Аписовог тела појавише се пчеле, било их је све више и више… летеле су око његовог лица и слетале на чело.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *