Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Apis. U egipatskoj mitologiji božanstvo u vidu bika obožavano naročito u oblasti Memfisa, koje je u mitologiju uveo faraon Raneb. Na grčkom „apis” znači ’pčela’. Apis je u Egiptu personifikovao kraljevsko znamenje, a ukazivao je na božanstvo nakon smrti. U misterijskim religijama, kao što je mitraizam, bik je bio žrtvena životinja ka usponu do božanskih vrlina. Njegovo ritualno ubistvo smatralo se najuzvišenijim činom u približavanju Bogu.
Svetlo je stidljivo i u usmerenim zracima ulazilo kroz mali prozor sa vertikalnim rešetkama, a sa njim i toplota, nalik sjajnim cevima koje je oblikovala prašina ćelije. Memla koja je izbijala iz zidova gospodarila je vazduhom u prostoriji koja jedva je imala četiri kvadratna metra. Grubi kamen koji je povremeno pod naletima svetlosti imao odsjaja, davao je utisak da je na njemu jato svitaca. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, jedino živo stvorenje u ovom prostoru, držao je ruke na leđima kao da očekuje da uđe ordonans. Usukanih brkova, modrih podočnjaka, sa osećajem prljavštine na sebi, u uniformi koja mu je bila teža od oklopa, stajao je i upijao sunčeve zrake. Osetio je toplotu po licu koja je prijala i istovremeno budila sećanja. Čudno je to, pomisli, Sunce koje daje život, Sunce koje je uvek tu, u trenutku kada se rađaš, u trenutku kada umireš. Sveprisutni svedok. Odsjaji na rubovima grubog kamena podsetiše ga na odsjaje koje su bacali brzaci Nišave dok je stajao sa drugovima na obali i bacao kamenčiće na žabe koje su bežale po čkaljama i trskama. Pravo iz škole trčali bi pored Kraljevog dvora u Nišu na obalu prekoputa koje se uzdizala ogromna kamena tvrđava. Oblutaka je bilo u izobilju, a i žaba na obali takođe. Niš, koji je tek osetio vazduh slobode, bio je pravo šarenilo boja i ljudi. Posle Nišave, sa knjigama ispod miške, uživali su da pređu preko mosta na kome su bile smeštene bozadžinice, bombondžinice i poslastičare koje su još držali Turci koji su rešili da ostanu u gradu. I uvek bi kasnio. A onda bi Jelena, ta smerna, blaga, uvek brižna sestra započinjala svoj prekor sa – Dragutine, opet!
Glasovi iz zatvorskog hodnika prenuše ga i on opet uđe u polusenku koja se nadvijala u trouglu preko ovog dela kazamata. Pored gvozdenog kreveta, u prostoriji su bili samo drvena stolica, sto i kibla, smrdljiva, koja čeka da se stražari smiluju i izbace njen sadržaj. Apis, sveti bik zatvoren u kameni sarkofag grčkog zatvora. Možda je i to imalo neke logike. Mitologija je tu i rođena – red je da tu i umre. Apis, egipatski bik i grčka pčela. Da je pčela, mogao bi da odleti daleko, da bude ne nekoj cvetnoj livadi i ide sa cveta na cvet. Seo je na škripavu stolicu pored sklepanog stola i uzeo pero u osušene ruke. Testament. Šta je to? Posmrtni panegirik ili ispovest. Kome šta ostavljam? Dobri su ovi stražari, ostavili su mu bunt cigareta smotanog od makedonskog duvana. Zapalio je jednu i uvukao dim jako u pluća, koji ga potom natera na kašalj. Oduvek je razmišljao da napiše biografiju, da sedi negde u smederevskim vinogradima i lagano uz rizling ispriča priču o svom životu. Sada, ispred sebe ima dva tabaka papira na kojima treba da ispiše svoj testament. Zadnjih noći nije ni spavao… Njegov san se svodio na halucinacije… nije znao da li je budan ili spava. Aleksandar, kralj Srbije, morao je da žrtvuje bika kako bi stvorio novo kraljevstvo. Da li je žrtva bila sudbina? Da li je od početka, od rođenja bio predodređen da bude žrtvovan? Sam je stremio ka tome. Srušio je jednu dinastiju, a doveo drugu, koja je praktikovala ritual žrtvovanja. I Karađorđe je bio žrtvovan na svetom mestu u Radovanjskom lugu. Glava odsečena i poslata sultanu na noge. Život je žrtva. I na kraju, ništa nije naučio, završiće negde u nekoj rupi na helenskom tlu. A bolje da ga je pogodio neki austrijski ili bugarski metak. Od početka je verovao da ratnik treba da pogine u borbi, a ne da skonča kao pas. Da ga ubije neko ravan sebi. Čovek koji ima ideale, hrabrost… Izdaja… šta je to… Kada te izdaju ljudi kojima si verovao, kada te izdaju ideali kojima si verovao ili država za koju si se borio.
Vukao je u sebe ljuti makedonski duvan, od koga su mu potpuno požuteli prosedi brkovi i gledao u prazan papir ispred sebe. O čemu čovek uopšte razmišlja u trenutku kada zna da je na kraju? O onome što nije uradio za života, o tome što se nije radovao kada je trebalo, što nije plakao, ili o tome da li je sve imalo smisla? I dalje mu je u glavi odzvanjao krik sestre kada joj je rekao da joj je Aleksandar poginuo od arbanaškog metka. Nosio ga je sve vreme u mislima, kao i sliku njenog lica, koje se skamenilo, dok su njene uvek žive i svetle oči postale mutne poput kišnice. Išao je prema savskom nasipu dok su mu suze prelazile preko obraza i skupljale se na brkovima. Želeo je da umre. Zapravo, umiranje Dragutina Dimitrijevića Apisa jeste i započelo tada. Bik je ostario, otupili su mu rogove, sudbina i oni kojima je smetao. Oni koji su dugo čekali dobili su svoj plen. Dugobrada hijena Pašić, prevrtljivi Protić, lepi Aca Karađorđević i otrovna zmija Živković. Zaškrguta zubima, a onda mu se misli preneše na trenutke kada ga je kralj Petar zadužio da bude u pratnji princa Đorđa, malo čudnog ali visprenog mladića. Đorđu se to nije dopalo, držao je Apisa na odstojanju i zvanično, dok je sa kapetanom Pavlovićem bio više prisan. Postepeno je uviđao veličinu i širinu koju je Apis nosio. Onu kombinaciju vojničke i boemske crte, spremnu da iz rova odmah uskoči za kafanski sto. I još sa mirisom baruta na sebi ljubi i peva sa pevačicama. Setio se njihove prve lumperajke u Bečkoj pivnici, kada je teško staklo bavarskih krigli prštalo svuda, a Austrijanci namrgođenih pogleda iz ćoškova ponavljali Serbische barbarian! Stari kralj Petar je bio ubeđen da će mu ova dva oficira pokazati sve galerije i muzeje carske Vijene. Apisu se na ovu pomisao iskrade osmeh. Podiže vojničke pantalone po navici, pod prstima osećajući da nema kaiš. Đorđe je smatrao da će mu Apis ostati večni prijatelj, a Apis da Đorđe neće biti dostojan vladar Srbije, spreman da sprovede njegove zamisli u delo. Stvari su se odigrale potpuno suprotno… Đorđe je završio kao zatočenik bolnice u Toponici, a lepi Aca, staložen, proračunat, lukav, seo je na tron i shvatio da mu družina iz kruga „Crne ruke” više nije potrebna i da je treba odstraniti. A on ga je doveo na taj isti tron, odstranivši opasnost koja mu je pretila od rivalstva rođenog brata. Sada, kad bi mogao, klekao bi i poljubio Đorđu ruku. Nesuđenim nasledniku krune, koga je porodica proglasila za ludaka. I sam je učestvovao u tome. A taj isti ludak stao je prvi u njegovu odbranu kada je čuo presudu. Stežu mu se grudi kao da ima olovni teg. Bilo mu ide do grla. Guši ga. Naivnost, iznevereno poverenje, očaj… sve zajedno. Još gore, stalno mu je pred očima pokajničko pismo koje ga je savetovao da kralju napiše Petar Živković, ta guja koju je gajio u nedrima. Kako je samo počinjalo… sada mu je muka… gađenje nepodnošljivo…
Presrećan što mi se dala prilika da Vašem visočanstvu uputim ovo pismo, potresen do dna svoje duše, uzimam pero u ruke i otvaram svoje srce i dušu pred svojim Gospodarem…
Mogao je samo da zamisli koliko su se naslađivali kada su čitali njegove redove, pili konjak, bili presrećni što su oborili Apisa, držeći ga za rogove. Na kraju poniženje, naivnost koja ga je skupo koštala. Verovanje da se borio na ispravnu stvar. Sve skupa.
Apis opet ustade sa stolice i pogleda kroz rešetke. Očekivao je da će odavde moći da gleda na more. Voleo je tu tirkiznu boju koja se presijavala na suncu kada su se talasi mreškali. Veličanstvena sloboda koja se pružala unedogled, najlepši san. Opet ga to podseti na detinjstvo i na neveliku Nišavu, koja je tada za njega bila more, najveće koje je dotad video. Vrati se i sede za sto, uze pero u ruku. Bilo je nekako teško kao da je od olova, stavi vrh na belinu papira. Pero zaškripa, ređaše se slova… velika na sredini… Moja poslednja volja… stade i nasmeja se… poslednja volja… ponovi u sebi… Kako neko ko umire može da ima volju. Biće mrtav, nepostojeći, bez ikakve šanse za voljom. Setio se jednog sna koji ga je proganjao od momenta kada je zapao u komu, otrovan od nekuvanog mleka na Kosmetu, a taj otrov nikada nije izašao iz njega, razdirao ga je i znao je da će se samo širiti. Sanjao je da ulazi na veliki zasvođeni ukrašeni ulaz Belog dvora sa revolverom i sabljom u rukama, oznojen, pun adrenalina, kroz teška i stamena vrata. Hol je bio avetinjski prazan, poluosvetljen, sablastan. Osvrtao se i u kratkim koracima kretao se bez ikakvog cilja u svim pravcima. Popeo se uz stepenište zastrto krvavocrvenim tepihom, dok su ga sa zidova gledali portreti i pejzaži. Stigavši do samog vrha, ispred njega se pojaviše dve figure. Aleksandar Obrenović, vižljast u svoj svojoj visini, obučen u uniformu načičkanu ordenjem, preko koje je bila prebačena lenta u bojama zastave. Ispod ruke ga je, kao da su krenuli u šetnju tašmajdanskim parkom, držala kraljica Draga Mašin u beloj haljini uokvirenoj čipkom sa sedefastim biserima na ogrlici ispod vrata. Kosa joj je bila upletena u punđu, onakvu kakvu je stalno nosila. Ćutali su, dok je on sa oružjem u rukama, zadihan i zajapuren, gledao razrogačenih očiju. Hteo je nešto da prozbori, zatim se iza njih iz mraka pojavi Aleksandar Karađorđević i, naređujući, prodra se na njega.
– Pucaj, Dragutine!
Podigao je revolver prema paru. Hitac se prolomi, odbijajući se o zidove, jedan za drugim… pritiskao je besomučno oroz… Stajali su i smejali se, sve glasnije i glasnije… buka je rasla i on se sruši na zemlju kao da ima epileptični napad.
Nikada nije hteo da doživi iskupljenje, za njega je ubistvo poslednjeg Obrenovića bila šekspirovska tragedija koja se plela oko Srbije i spolja i iznutra. Sa svih strana prilazili su otrovni paukovi, sporo, mrežastih očiju i dlakavih pipaka. Rešio je da ih rastera. Za kralja Aleksandra, Apis je bio crni oblak koji se stalno nadvijao nad njegovim tronom. Nije bio toliko vešt da ga odagna. Optuživao ga je za sve što se u vojsci dešavalo, ali je bio nejak. U pomoć su mu stigli uvek zavidni Petar Živković, koji je balavio nad time da zauzme njegovo mesto. Taj nastrani kapetančić, kojem su se tresle ruke kada je trebalo da otvori kapije Dvora, te sudbonosne majske noći 1903. godine, kada je zdanje bilo obojeno krvlju Aleksandra Obrenovića i voljene mu Drage Mašin. Apis se posle toga divio Aleksandru Obrenoviću. Imao je u sebi nešto što nije hteo da pusti iz ruku do samog kraja. Imao je ljubav. Niko nije obožavao Svetog Bika. Više su ga se plašili. Zbog toga će i umreti. Nije on hteo da uzme život ovom vladaru bez države, koji je okružen poltronima i ljigavcima. Ovako prognan, gledao je na njega kao goreg neprijatelja od Austrijanaca sa bajonetima ili neke boleštine, pošasti. Strepeo je. Sklopio je savez sa večitom političkom kurvom spremnom da za malo interesa proda svaku ćeliju moralnosti – Nikolom Pašićem Bajom, a da, ne prljajući ruke, prepusti da to delo sprovede vojska. Kada su stigli u Grčku, Apis je znao da će kralj pokušati da ga se reši. Nekako je osećao da će svoje kosti ostaviti baš ovde. Čudan je taj osećaj približavanja smrti. Nosiš ga u sebi kao bukagije, zemlja te vuče sebi. Sve je počelo sa krivokletničkim optužbama da je Crna ruka kovala zavere za svrgavanje kralja i uvođenje vojne diktature, za likvidacije neistomišljenika i ostale gluposti. I sve do zadnjeg momenta, kada je tog 17. aprila počelo suđenje, nije bio uveren da će imati hrabrosti da zbog ovakvih optužbi budu skidane glave. Radikali i Baja Pašić nisu mislili tako. Setio se kada je na suđenju dobacio Čedomiru Popoviću, koji je sedeo do njega uz blagi smešak dok se u sudnici izvodila pravna tirada:
– Čedo, ovo je pravna komedija. Strpaće nas na brod i prognati u Afriku!
Zakašlja se od ljutog duvana, i dalje držeći olovku u ruci. Koliko čovek treba da živi kako bi sve stvorio i sve izgubio? Koliko treba da traje ljudski vek da uradi sve što želi i da na kraju kaže dosta je bilo, želim da umrem? Uvek se na kraju sve svede na nezavršene stvari. Već je tada video užarene dine afričke pustinje, kako tumara po njima, ali se sve pretvorilo u led kada su spletkaroši pod Pašićevom i kraljevom rukom smislili kako da ga se reše, a da u očima Srbije postane izdajnik. Bilo je ili on ili oni. Potpuno mu je sada to jasno. Zamrznuo se kada su izneli optužbu da je Rade Malobabić pokušao da ubije kralja u Ostrovi i to sa dvesta metara udaljenosti, puškom koja nije bila ni predviđena za to. U prvi mah nije znao da li se to šale, nasmejao se i gledao sa nevericom u tužioca, koji je okamenjenog lica jasno i glasno čitao dok su se reči odbijale o zidove i pravile eho. Ovo ni on nije mogao da smisli. Šah-mat. On koji je planirao tolike akcije i operacije u tajnosti. Sada zna ko je stajao iza svega. Taj pederčić, Živkovićeva pudla, pukovnik Milan Dunjić, zvani Dunja islednik, po naređenju Vrhovne komande doneo je „jelo” skuvano u kuhinji generala Živkovića. Presuda – smrt streljanjem. Nije osećao strah. Nije osećao ništa. Tražio je samo dosta cigareta i kafe. Noć. Uvek je teška, olovna, a ovde nekako postepeno pada kao metalna zavesa. San. On ne postoji – a sve liči na san. Upalio je sveću i seo za sto… sada su se reči nizale kao da piše neko drugi. Dubina duše treba da ostane na papiru… nema iskupljenja, sutra će se ugasiti kao ova sveća koja dogoreva…
Iako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti Krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva, pa ću i ja posle moje smrti biti srećan i blažen, a bol koji osećam što ću od srpske puške poginuti biće mi lakši u uverenju da je ta puška upravljena u moje grudi radi dobra Srbije radi onog dobra Srbije i srpskog naroda kome sam ja bio posvetio ceo svoj život…
Apis
Spusti pero i zapali cigaretu. Žar je svetleo poput crvenog svica u polumračnoj i memljivoj ćeliji. Prebirao je po glavi čega se lepog još seća kao da će mu to ostati da ponese i na onaj svet. Prazno.
Iz sna ga prenu okretanje teške brave i zveckanje svežnja ključeva. Bio je još mrak. U prostoriju uđe kapetan Milan Stojković, još jedan Živkovićev pulen, i četiri vojnika sa puškama preko ramena.
– Pukovniče Dimitrijeviću, molim vas, obucite se i pođite sa nama – formalno mu saopšti. Apis, još uvek pod utiskom sna, pogleda u oficira ispred sebe i upita:
– Da li bih, kapetane, mogao prvo da popijem kafu i izduvanim cigaretu ili ste u tolikoj žurbi; smrt uvek ima malo vremena da sačeka, zar ne? Noć je, bolje je nišaniti kada se razdani.
Ovaj bi malo zatečen ali se brzo snađe:
– Dobićete i jedno i drugo kada izađemo, pukovniče.
Taj isti kapetan Stojković, provokator koji je ulazio svaki dan po nekoliko puta u ćeliju, vređao ga, provocirao i govorio mu da je izdajnik. Sutradan bi doneo cigarete i kafu, izvinjavao se, nudio ga da piju zajedno, dok je neprestano bazdio na mastiku ili neku drugu rakiju. Zakrvavljenih očiju bi divljao oko njega, tražio da prizna, obećavao. Znao je da mu je Živković obećao čin, položaj, mrvicu moći…
Apis se nasmeja i krenu rukom da skida koporan sa eksera na zidu.
Dvojica mladih vojnika priđoše i vezaše mu ruke grubim konopom. Konci se urezaše u meso.
Smrt. Gledao joj je lice stotinama puta. Smejao joj se, ponekad i pomagao. Uvek je bila tu negde, u blizini. Bezlična sa visoko podignutom kosom, spremna. Evo me dolazim. Nije se plašio.
Nebo je bilo čisto, plavo, bez oblačka, naročito onih paperjastih, koji su mu davali prizor anđeoskog prostora. Samo što je počelo da sviće, probijalo se praskozorje, rasterujući tamu nad Heladom. Poljana je bila pusta sa niskim rastinjem i beličastim kamenovima koji su virili tu i tamo. Sva trojica su bila vezana za visoke kočeve. Ispred streljačkog voda stajao je predstavnik vojnog suda, koji je čitao presudu i dodatno povećavao agoniju. Apis je, poput bika spremnog da počne čin klanja, pušio cigaretu za cigaretom, koje mu je dodavao i palio jedan mladi poručnik. Do njega je stajao Malobabić, koji se nesvesno i u kratkim trzajima tresao, slušajući posmrtni govor. Malo dalje – Vulović bio je pribran i potpuno miran. Iz usta oficira kome je povremeno podrhtavao glas ili gubio na svojoj jasnoći, izlazile su reči, koje su jedino remetile tišinu. Apis pogleda prema nebu i vide nekoliko galebova koji su ispuštali svoje prepoznatljivo gakanje. Nasmejao se rubom usana. Uvek je mislio da će u trenutku smrti glas pustiti neka mnogo zlokobnija ptica. Najzad, glas oficira prestade da odzvanja. Ispred su se postrojili vojnici. Apis se mahinalno okrenu i pogleda u raku koja je bila iskopana iza njega. Večiti počinak u ovoj posnoj kamenitoj zemlji. Osećao je vonj ilovače. Jedan mladi oficir priđe sa belim povezom, želeći da ga veže Apisu preko očiju. On odmahnu glavom odbijajući:
– Plitka vam je ova raka, poručniče.
Ovaj zastade i onda se bez reči udalji. Pukovnik Dunjić priđe i pogleda rake iza Apisa, Malobabića i Vulovića. Apis mu dobaci:
– Mladi su ti ovi vojnici, Milane, neka nišane dobro da nam ne unakaze lica. Ni Dunjić mu ne odgovori. Vratio se do streljačkog voda i stao sa strane. Glavom je dao znak kapetanu koji je stajao pored stroja držeći sablju u ruci. Podiže je uvis.
Nišani!
Apis uzviknu:
– Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!
Pali!
Plotun je bio skoro ujednačen. Apisovo telo klonu na stubu, izvijeno na stranu. Bio je još živ, iz prsa i usta kuljala je krv. Odjeknu i drugi plotun. Tela su bila položena u rake, oko kojih se začu molitva sveštenika, čije kandilo ispusti tamjan dok su mu se niz obraze kotrljale suze… Mesto prekri senka sa neba. Skupiše se gusti i visoki oblaci, ometajući sunce da se potpuno probije. Uskovitlani iznenadni vetar fijukao je preko jama u kojima su ležala tela. Oko Apisovog tela pojaviše se pčele, bilo ih je sve više i više… letele su oko njegovog lica i sletale na čelo.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.