Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Jasmina Mijajlović
Žena u crnom
Odrasla sam na selu. Selo kao selo, stotinak kuća, polja, šume, livade, babe gatare, seoski abrovi i priče. Naša je kuća bila u zaseoku bez pravog puta, samo je kolski tuda prolazio, malo izdvojena i od njega, da bi mogao da se zavije i napravi ispupčenje sa šljivicima. Upravo su ti voćnjaci i okruživali dvorište, pa se nekako stidljivo, godinama, nadvijali iznad njega. Kao da žele da ga stope sa sobom, progutaju.
A tamo, preko šljivika, put je dalje odlazio u susedno selo i bliže, u još jedan zaselak, sa par kuća i sve starim ljudima. Tada sam pomišljala da ih isprate, već onemoćale i za teške radove na njivi okopnele, da umru u tom skrovitom između žalosnih vrba i dudova, zaseoku. A tamo je živela i poznata domaća gatara, kod koje me je baba vodila da mi baca ugljevlje i čak me i pas preskakô pošto su me zavezali za plot. Umela je da me tako pogleda da se naježim i onda samo procedi:
– Sa ovim detetom nisu čista posla.
Čista ili ne, umelo je to dete, tj. ja, dosta i da izmišlja, baš zato što je moja baba bila vrlo povodljive i strašljive prirode. Ko bi sa pet godina odoleo babinim iskolačenim plavim očima, mahnitom traganju za kadionicom i posle šaputanju njenom drugaricama – javio se sa onoga sveta.
Javio bi se meni, dabome. Svakog sam pokojnika „videla”. Te Živka u senu kako puši duvan, te Maru na tavanu kako me doziva i poručuje mojoj babi da obuče nešto belo, te pokojnog Radovana na krovu kako je zakoračio na oblak i poslednje što je uzviknuo je bilo to da će se vratiti ubrzo, naravno, po moju babu, i sve tako.
Naravno, jasno je da sam izmišljala sve to, i svima osim mojoj jadnoj babi je bilo jasno. Ali, eto, ona me kadila i „čistila” i vodila gatarama, samo da je stvarno Mara, Radovan ili neko treći, ne odvedu tamo.
Imala sam ja i roditelje i braću, sestre, dedu, da ne pomislite da sam samo sa babom živela i zlostavljala je sirotu. Nego, baba je bila prosto zanimljiva.
A imala sam i baba Milu. Ona je, takođe, živela u opisanom zaseoku tamo posle šljivika, i ona, pored toga što nije verovala u moja onostrana priviđanja, me je obožavala. A i ja sam nju. Bila je rođena sestra mog dede. Starija, naravno, nije mogla tamo živeti i biti mlada, to moj tadašnji mozak ne bi mogao da prihvati, i izrazito razumna žena. Ali, bolešljiva. Imala je neku nepoznatu i opasnu boljku koju, pričalo se, ni lekari nisu mogli dokučiti.
A bio je bolestan i moj deda. Njegova je bolest bila vrlo jasna. Zamišljala sam tu strašnu životinju, tog raka kako puzi po plućima mog dede i ponekad bih satima, dok deda spava, čekala da izađe odnekud – na usta mu, oči, nos… Nije izlazio, a dedi je bivalo sve gore i gore. Mene je deda i čuvao, dok se nije razboleo. Nedostajalo mi je sve to sa njim, sve naše, mislim da sam zato i nalazila zanimacije u podvalama babi, možda podsvesno želeći da stvarno ode ona, a ne on.
Dane smo deda, moja mlađa sestra i ja u to vreme provodili u našem dvorištu. Avliji, zapravo, u mom selu je to avlija tada bila. Kutak odmah do šljivika, sasvim u dnu dvorišta. Preko žice se nadvilo rastinje, a ovamo, sa naše strane, hlad. Između oraha i jorgovana ljuljka, u njoj moja sestra, jedva da je godinu dana imala, tu odmah pokraj nje, a više ispod duda, deda na dušeku, ja koja jurcam za mačkom, pentram se po tom drveću, recitujem dedi pesmice i svako malo zovem babu, što zbog sestre, što zbog dede. Ko je koga čuvao, nije ni bilo bitno.
Svakog dana tako. Nekad bi nas posetila baba Mila. Videla bih je kako skreće sa puta, korača kroz šljivik, potrčala joj u susret, a ona bi izvadila neke bombončice, šećer u kocki, orahe i dala mi. Onda ruka u ruci, pa tiho, tiho, tu u hladu, razgovara sa mojim dedom, da mi ne čujemo, nešto vrlo bitno i sigurno tužno, jer je vazda kradomice brisala obraze svojom vezenom maramicom.
Posle bi nestajala u zelenom granju i modrim plodovima, još katkad mahnula i zamakla tamo u sokak starih ljudi.
Kako se bližila jesen i dani postajali kraći, a hlad sve uži kao da se samim sobom hranio, tako je i baba Mila ređe navraćala, a deda sve više i više spavao i sve sam se jače i umilnije navečer u krevetu molila da rak ispuzi konačno iz njegovih pluća.
Ali oktobar je odneo lišće, moju želju da prepadam jadnu babu, baba Miline dolaske, samo ne životinju iz dede.
A bilo je sunca, mnogo, i čak je i moj otac, čovek od nekog bitnog posla, hemije, matematike, racionalan i prizeman, govorio da ne sluti na dobro. Šta tačno, nisam razumela. Kao da su uopšte išta govorili tako da ja mogu razumeti! Moj je svet bio smešten u tu avliju, tu između dudova, jorgovana, oraha i nekoliko vodenica, tu do tog šljivika kraj kojeg je rastao život i nestajao, smenjivala se godišnja doba i raspoloženja, bolesti i radosti, istine i laži.
U jednom od tih oktobarskih dana i u sasvim istoj postavci i na istom mestu, sestra, deda i ja smo dočekivali sumrak. Ne mogu se setiti o čemu sam tačno baš tada razmišljala, ali se još uvek sećam jeze koja je prostrujala mojim malenim telom i kako sam se dedi požalila da je hladno. A on je bio pokriven ćebetom i tokom leta, njemu nije bilo.
– Dunuo vetar od šljivika!
I onda, moj pogled na isti. Isti pogled kao milionima puta dotada, isti šljivik, isto opustelo granje, i poznata figura u njemu, i zraci zalazećeg sunca koji se probijaju kroz sve ostalo, koje ne zanima ni stablo ni vetar, obasjavajući je.
– Deda, deda, vidi, baba Mila, vidi!
– Gde je?
– Pa eno je, vidi, ima crnu maramu, crno jeleče, suknju crnu… Deda, a što nosi crno?
– Ma gde je?
– Ma kako gde je! Baba Milo, baba Milo, baba Milo!
Da sam bila kadra sa svojih pet godina razaznati boju dedinog lica i protumačiti je, videla bih ono što je on rekao mom ocu odmah sledećeg dana – da je osetio kako mu krv nestaje iz očiju, lica, da prestaje čuti bilo šta drugo sem mog glasa i kako mu se svaka preostala vlas na glavi podigla. A nisam, ja sam samo potrčala u šljivik za baba Milom, a ona mi je, sasvim sporo hodajući, odmicala. I sve je kroz mene projahalo – sreća kakvu nisam dotada osetila, tuga mi sasvim nepoznata, bes.
Deda je nekako dozvao babu, pa se i ona našla iza mene i odmah sledećeg momenta je bila brža i prestigla je baba Milu, što je samo korak po korak, lagano koračala, i prolazila je kroz nju i oko nje, i napred i nazad i nije je videla.
I samo mi je baba i poverovala da sam videla baba Milu u crnom kako odmiče kroz šljivik prema svom sokaku starih. Čak ni kada sam uveče plakala i izgovarala ono: „Sestre mi, videla sam”, čak ni kada sam dobila te noći visoku temperaturu, te me vodili lekaru, ne, niko osim babe mi nije verovao.
A sledećeg dana, kada sam odjednom bila bolje, krenula sam sa babom onoj gatari tamo u sokak starih, taman i da posetimo baba Milu i da joj lično ispričam da sam je videla svu u crnom u šljiviku. Nismo stigle ni do puta, presreo nas je baba Milin muž i rekao da je preminula.
Meni je opet bacano ugljevlje, ponovo su me vezali za plot i preskakao me pas, da se iz mene izbace sile nečastive, a otac mi je naredio da zaboravim da sam bilo šta videla.
I da, dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom, zaista sam zaboravila. Dve decenije kasnije sam negde pročitala da žena u crnom nagoveštava smrt. Ja to sa pet godina nisam znala. I nije to bila šala i smicalica za babu, dobro sam ih razlikovala od ovoga.
Elem, i deda je umro, mesec dana posle baba Mile. Tu je negde, osim žene u crnom, poseta baba gatari, nestala i moja bezbrižnost, a i interesovanje za dud, orah, jorgovan, šljivik. Okrenula sam se nauci, raciju, posle momcima, ljubavima, svemu samo da pobegnem od šljivika.
Život kao život, ne bira no odmiče. Spotiče me, spotičem se, pretičem samu sebe, ustajem, padam, trudim se da svaku svoju ženu u crnom zakopam. Ne znam na kom sam tačno zavijutku, kojoj strmini ili u kojoj jaruzi tog makadama i sama postala svoja žena u crnom. Vraćale bi mi se, ponekad, reči one gatare, godinama pošto su i moja baba i ona sama preminule – da postoji nekakav đavo u meni. Nije to bio taj đavo. Ovom je đavolu savremena medicina dala ime. Ne dira me tokom dana. Pusti me, da radim, da volim, brinem o svom detetu, ali noću, kada se čitav svet zamagli i pretvori u sumrak onog mog šljivika, uzme me za ruku, popne na onaj odavno odsečeni orah i pusti da vidim samu sebe kako nestajem, tako kroz nekakvu lažnu svetlost, u granje kao u koščate ruke koje je, čini mi se, sami taj đavo i pružio. Raste, tako, moja žena u crnom, bubri u meni. i sve je ona deblja, svaki su joj put noge deblje, glava okruglija, sve mi je jasnija i jasnija. Ponekad joj, u noći, dok pišem ili radim za posao ili samo gledam u plafon, čujem i glas. Prati me, kaže. A ja znam, znam da to nije ona. Znam i šta je, ali ne smem naglas da izgovorim.
Pomirljivost. Treba objasniti neobjašnjivo. Treba odrediti pobednike i poražene, uručiti odlikovanja. Psihologija, religija, kolektivno nesvesno, depresija, traume, paranormalne pojave, verovanja, priče.
Ništa ne traje, ni jedan jedini ljudski život, nijedno objašnjenje, ni teorija, ništa koliko priča. A kada je i živiš, kada ona živi tebe tamo negde skrivena iza svih logičkih objašnjena, a ti si smešten na mesto lako objašnjivih slika i pokreta, na traci filma koji su drugi za tebe režirali, u nekoj sasvim teškoj po tebe filozofiji lakoće, izbor će napraviti onaj đavo ili ti sam. Ili ja sama. Moja žena u crnom.
Morala sam da se vratim u svoju avliju, 35 godina kasnije. Nema ni duda, ni oraha, ni puzavica, nema ni jorgovana ni šljivika i u sokaku starih žive duše njihove zajedno sa nekim novim, stranim ljudima. Neka, ne mari. Tu ona izađe iz mene. Ispuzi, kao što onaj rak iz dedinih pluća nikada nije, pa noću sama pleše po pšenici na mestu gde su nekada stajala stabla šljiva. Iznese i mene iz mojih strahova, pa đavo bude poražen, makar tada, makar noću, makar nakratko da od besa se parališe kada je ugleda onako sretnu. Nema crnu šamiju, kosa joj je crna. I veseli se tu, na mestu koje razdvaja život od smrti i istinu od mašte.
Tu sada, u avliji, koja je postala dvorište, žive moji roditelji. Tata odavno nije onako racionalan, stariji je no što je ono pre bio deda, majka je baba nekoj drugoj deci, pričaju se neke druge priče i samo mene zanimaju one stare, nekadašnje.
Nedavno nam je u goste došao teča. On malo voli da popije. Pa tako, u tom svom redovnom stanju, vidi stvari – bele miševe, gloginje u cvatu, kolačiće od maka i ko će kada da umre. Jasno je da je teča šarlatan, ali ga svi tolerišu i sažaljevaju. Pre pet godina mu je preminuo sin. Pre tri godine unuka, dvadeset godina stara. Okomila se, inače, smrt na našu familiju. Na svakih deset godina se razboli neko dete, umiremo mladi, koliko njih samo nije tridesetu dočekalo. I ostala samo ženskadija. Nisam ja patrijarhalno niti vaspitana niti u meni čuči neka briga za prezimenom, ali činjenica je da se gasimo, umiremo, nestajemo. Postoji priča i zašto je to tako. Naravno, prokletstvo, ali ovo nije ta priča.
Uglavnom, teča govori o tome kako je sanjao da će umreti i da zna tačan dan i sat. I dosada je prošlo najmanje osam tih sati i dana iz tečinih predviđanja, to jest omašuje jednom mesečno u proseku i očigledno je da su mu snivanja proizvod bolesne jetre i psihoaktivnih supstanci, svako svog đavola za rep vuče, jelte, ali – slušamo ga mi sa takvom pažnjom kao da govori kako izvući rak iz pluća.
I onda se desilo nešto, zapravo, neobično. Moj otac je, nadovezavši se na teču, ispričao nešto zbog čega je moja žena u crnom još veselije zaigrala.
Imala sam ja pradedu, moj tata ga se seća. On je i napravio prvu kuću u našem dvorištu, doselivši se ovde sredinom prošlog veka. I ta je kuća, prva, bila baš sasvim uz šljivik, koji je i tada postojao isti onakav kakvog ga se ja sećam. Jednom se moj pradeda ozbiljno povredio. Onda, lekari su učinili šta su mogli, poslali ga kući i otprilike obavestili mog pokojnog dedu da sprema sahranu. A pradeda, tako umirući, usnu san. Kao, leži u svom krevetu, a kako mi je otac objasnio, koji je bio smešten isto onde gde i dušek dede mi pokojnog, i kroz prozor vidi čoveka nekog kako dolazi kroz šljivik i seda pored uzglavlja mu. Prekrsti se čovek, kaže, pa uze nekakvo platno i dade mi da ga poljubim, ja ga poljubih, pa ga onda on uze i poljubi i tako tri puta. I onda ode.
Pradeda je taj san odmah ispričao svima, moj tata je tada imao petnaestak godina već, pozvavši svu svoju decu, i sa osmehom im izjavivši da taj san znači da mu je poklonjeno još pet godina života.
I stvarno, pradeda je, kaže moj otac, kroz par dana ustao sam iz postelje i lepo živeo još tačno pet godina, kada ih je opet sve pozvao, ovog puta sasvim zdrav i izjavio da će sutradan umreti. Sanjao je istog onog čoveka, kako dolazi kroz šljivik, seda pored njega, uzima isto platno, ljubi ga, pa daje njemu na celivanje.
I ovi su bili sigurni da pradeda, tj. tada njihov otac i deda, trabunja, a neki su pomislili i da čak želi da pokuša da presudi sebi, iz ko zna kog razloga, ali možda i samo kako bi iz inata umro, jer je i on bio „đavolom opsednut”, te ga nisu pustili no su bdeli iznad njegovog kreveta cele noći. Pradeda spava, testeriše, oni tako čekaju kako bi dokazali da lupeta gluposti, zapričaju se malo i samo primete kako je ovaj prestao da diše. Umro u snu, sasvim lagano i opušteno.
E, onda sam ja, čuvši tu priču, dobrano nahranila onu crninu u sebi, i rešila da to malo istražim.
– Tata, a čiji je tačno ovaj šljivik?
– Pa Mijin bio, znaš Miju.
Da, znam Miju pokojnog, visok jedan crn čovek, mršav i uvek zamišljen.
– A pre Mije?
– Pa njegovom ocu, Tisi.
– A zna li se šta o tom Tisi?
– Pa živeo, umro, šta će se znati.
Naravno, otac je bio posve beskoristan za moje istraživanje, te sam morala naći nekog živog Mijinog vršnjaka ili bar nekog dovoljno udarenog u selu mlađeg, a da bi zapamtio koju neobičnu priču od Mije ili Tise, ako su uopšte postojale.
Nađem tako nekog Mijinog potomka, moj vršnjak, deluje razumno, obrazovan čovek, pomislim mrka kapa, sada će mi o tome kako je sve to bez veze i da se manem ćorava posla, bar sam ja videla sveta i učila škole i tako to, ali – ne.
Još jedna priča.
Kaže potomak Mijin, pričao mu Mija, kada je umirao Tisa, svakog dana neposredno pre toga, tražio da dođe u baš taj šljivik. A na dan kada je umro, pozvao sinove i rekao im da prodaju tu zemlju ili će on umreti. Dabome da ga niko nije uzimao za ozbiljno, još jedna ucena, tada su stariji ljudi umeli da budu naporni. I nisu ništa preduzeli da prodaju šljivik, a Tisa je zaista te iste večeri preminuo za stolom dok su večerali.
Neko bi pomislio svašta i naravno da ostaje mesta za različite interpretacije Tisine smrti, ali ja se držim svoje žene u crnom.
I idem dalje. Čija je to bila zemlja pre no je postala Tisina, zanimljivo, niko ne zna. Najstarija osoba u selu pojma nema ni da je šljivik ikada postojao.
To je zemljište isto kao i svako drugo. Ničeg tu neobičnog nema, a ipak, sve je neobično.
Moj otac kaže kako su ranije ljudi govorili da viđaju tu neke ljude, obešene, da vise sa grana.
Kaže i da su doživljavali da ih nešto vuče da odu tamo. I mene vuče, to sam mu prećutala. I da je jedna žena, neka stara, iz onog sokaka starih, ali mnogo pre nego što sam se ja rodila, tu navraćala i brala nekakve trave, sve dok je nisu smestili u bolnicu, gde je i umrla.
Ono što mi otac prećutkuje, znam i sama. Nedaleko od tog zemljišta se nalazi naša njiva. Kada sam bila mala, ali nešto starija od onih pet godina, tamo su moji kopali bunar. Kopali, kopali, pa naleteli na kamen. Izvukli kamen, a u kamenu urezan krst. I tu su prestali da kopaju, a sećam se šaputanja – stara crkva, staro groblje.
Stare priče, nove priče. Nova moja crna žena traga za svojim poreklom, korenima i krilima. Sve što imam jesu komadići. Tu, u avliji ili dvorištu, iznad trupla nekadašnjeg duda, suočavam se sama sa sobom, razdvajam istinu od laži, kroz cedilo sećanja filtriram priče u slagalicu o nekoj magli čije paperje ponekad vidimo, a često nam se samo učini.
I ne znam više da li je to u meni stvarno đavo ili sam to sama sebi, pokušavajući da pobegnem, kada već ne umem da objasnim.
Možda i ne treba da objasnimo, možda je dovoljno da osećamo i da ne zaboravimo priče, do nekih novih pokolenja koja će umeti da nađu formule i gde će i žena u crnom prestati da ima medicinski naziv. Samo da osećamo.