Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јасмина Мијајловић
Жена у црном
Одрасла сам на селу. Село као село, стотинак кућа, поља, шуме, ливаде, бабе гатаре, сеоски аброви и приче. Наша је кућа била у засеоку без правог пута, само је колски туда пролазио, мало издвојена и од њега, да би могао да се завије и направи испупчење са шљивицима. Управо су ти воћњаци и окруживали двориште, па се некако стидљиво, годинама, надвијали изнад њега. Као да желе да га стопе са собом, прогутају.
А тамо, преко шљивика, пут је даље одлазио у суседно село и ближе, у још један заселак, са пар кућа и све старим људима. Тада сам помишљала да их испрате, већ онемоћале и за тешке радове на њиви окопнеле, да умру у том скровитом између жалосних врба и дудова, засеоку. А тамо је живела и позната домаћа гатара, код које ме је баба водила да ми баца угљевље и чак ме и пас прескакô пошто су ме завезали за плот. Умела је да ме тако погледа да се најежим и онда само процеди:
– Са овим дететом нису чиста посла.
Чиста или не, умело је то дете, тј. ја, доста и да измишља, баш зато што је моја баба била врло поводљиве и страшљиве природе. Ко би са пет година одолео бабиним исколаченим плавим очима, махнитом трагању за кадионицом и после шапутању њеном другарицама – јавио се са онога света.
Јавио би се мени, дабоме. Сваког сам покојника „видела”. Те Живка у сену како пуши дуван, те Мару на тавану како ме дозива и поручује мојој баби да обуче нешто бело, те покојног Радована на крову како је закорачио на облак и последње што је узвикнуо је било то да ће се вратити убрзо, наравно, по моју бабу, и све тако.
Наравно, јасно је да сам измишљала све то, и свима осим мојој јадној баби је било јасно. Али, ето, она ме кадила и „чистила” и водила гатарама, само да је стварно Мара, Радован или неко трећи, не одведу тамо.
Имала сам ја и родитеље и браћу, сестре, деду, да не помислите да сам само са бабом живела и злостављала је сироту. Него, баба је била просто занимљива.
А имала сам и баба Милу. Она је, такође, живела у описаном засеоку тамо после шљивика, и она, поред тога што није веровала у моја онострана привиђања, ме је обожавала. А и ја сам њу. Била је рођена сестра мог деде. Старија, наравно, није могла тамо живети и бити млада, то мој тадашњи мозак не би могао да прихвати, и изразито разумна жена. Али, болешљива. Имала је неку непознату и опасну бољку коју, причало се, ни лекари нису могли докучити.
А био је болестан и мој деда. Његова је болест била врло јасна. Замишљала сам ту страшну животињу, тог рака како пузи по плућима мог деде и понекад бих сатима, док деда спава, чекала да изађе однекуд – на уста му, очи, нос… Није излазио, а деди је бивало све горе и горе. Мене је деда и чувао, док се није разболео. Недостајало ми је све то са њим, све наше, мислим да сам зато и налазила занимације у подвалама баби, можда подсвесно желећи да стварно оде она, а не он.
Дане смо деда, моја млађа сестра и ја у то време проводили у нашем дворишту. Авлији, заправо, у мом селу је то авлија тада била. Кутак одмах до шљивика, сасвим у дну дворишта. Преко жице се надвило растиње, а овамо, са наше стране, хлад. Између ораха и јоргована љуљка, у њој моја сестра, једва да је годину дана имала, ту одмах покрај ње, а више испод дуда, деда на душеку, ја која јурцам за мачком, пентрам се по том дрвећу, рецитујем деди песмице и свако мало зовем бабу, што због сестре, што због деде. Ко је кога чувао, није ни било битно.
Сваког дана тако. Некад би нас посетила баба Мила. Видела бих је како скреће са пута, корача кроз шљивик, потрчала јој у сусрет, а она би извадила неке бомбончице, шећер у коцки, орахе и дала ми. Онда рука у руци, па тихо, тихо, ту у хладу, разговара са мојим дедом, да ми не чујемо, нешто врло битно и сигурно тужно, јер је вазда крадомице брисала образе својом везеном марамицом.
После би нестајала у зеленом грању и модрим плодовима, још каткад махнула и замакла тамо у сокак старих људи.
Како се ближила јесен и дани постајали краћи, а хлад све ужи као да се самим собом хранио, тако је и баба Мила ређе навраћала, а деда све више и више спавао и све сам се јаче и умилније навечер у кревету молила да рак испузи коначно из његових плућа.
Али октобар је однео лишће, моју жељу да препадам јадну бабу, баба Милине доласке, само не животињу из деде.
А било је сунца, много, и чак је и мој отац, човек од неког битног посла, хемије, математике, рационалан и приземан, говорио да не слути на добро. Шта тачно, нисам разумела. Као да су уопште ишта говорили тако да ја могу разумети! Мој је свет био смештен у ту авлију, ту између дудова, јоргована, ораха и неколико воденица, ту до тог шљивика крај којег је растао живот и нестајао, смењивала се годишња доба и расположења, болести и радости, истине и лажи.
У једном од тих октобарских дана и у сасвим истој поставци и на истом месту, сестра, деда и ја смо дочекивали сумрак. Не могу се сетити о чему сам тачно баш тада размишљала, али се још увек сећам језе која је прострујала мојим маленим телом и како сам се деди пожалила да је хладно. А он је био покривен ћебетом и током лета, њему није било.
– Дунуо ветар од шљивика!
И онда, мој поглед на исти. Исти поглед као милионима пута дотада, исти шљивик, исто опустело грање, и позната фигура у њему, и зраци залазећег сунца који се пробијају кроз све остало, које не занима ни стабло ни ветар, обасјавајући је.
– Деда, деда, види, баба Мила, види!
– Где је?
– Па ено је, види, има црну мараму, црно јелече, сукњу црну… Деда, а што носи црно?
– Ма где је?
– Ма како где је! Баба Мило, баба Мило, баба Мило!
Да сам била кадра са својих пет година разазнати боју дединог лица и протумачити је, видела бих оно што је он рекао мом оцу одмах следећег дана – да је осетио како му крв нестаје из очију, лица, да престаје чути било шта друго сем мог гласа и како му се свака преостала влас на глави подигла. А нисам, ја сам само потрчала у шљивик за баба Милом, а она ми је, сасвим споро ходајући, одмицала. И све је кроз мене пројахало – срећа какву нисам дотада осетила, туга ми сасвим непозната, бес.
Деда је некако дозвао бабу, па се и она нашла иза мене и одмах следећег момента је била бржа и престигла је баба Милу, што је само корак по корак, лагано корачала, и пролазила је кроз њу и око ње, и напред и назад и није је видела.
И само ми је баба и поверовала да сам видела баба Милу у црном како одмиче кроз шљивик према свом сокаку старих. Чак ни када сам увече плакала и изговарала оно: „Сестре ми, видела сам”, чак ни када сам добила те ноћи високу температуру, те ме водили лекару, не, нико осим бабе ми није веровао.
А следећег дана, када сам одједном била боље, кренула сам са бабом оној гатари тамо у сокак старих, таман и да посетимо баба Милу и да јој лично испричам да сам је видела сву у црном у шљивику. Нисмо стигле ни до пута, пресрео нас је баба Милин муж и рекао да је преминула.
Мени је опет бацано угљевље, поново су ме везали за плот и прескакао ме пас, да се из мене избаце силе нечастиве, а отац ми је наредио да заборавим да сам било шта видела.
И да, дан за даном, месец за месецом, година за годином, заиста сам заборавила. Две деценије касније сам негде прочитала да жена у црном наговештава смрт. Ја то са пет година нисам знала. И није то била шала и смицалица за бабу, добро сам их разликовала од овога.
Елем, и деда је умро, месец дана после баба Миле. Ту је негде, осим жене у црном, посета баба гатари, нестала и моја безбрижност, а и интересовање за дуд, орах, јоргован, шљивик. Окренула сам се науци, рацију, после момцима, љубавима, свему само да побегнем од шљивика.
Живот као живот, не бира но одмиче. Спотиче ме, спотичем се, претичем саму себе, устајем, падам, трудим се да сваку своју жену у црном закопам. Не знам на ком сам тачно завијутку, којој стрмини или у којој јарузи тог макадама и сама постала своја жена у црном. Враћале би ми се, понекад, речи оне гатаре, годинама пошто су и моја баба и она сама преминуле – да постоји некакав ђаво у мени. Није то био тај ђаво. Овом је ђаволу савремена медицина дала име. Не дира ме током дана. Пусти ме, да радим, да волим, бринем о свом детету, али ноћу, када се читав свет замагли и претвори у сумрак оног мог шљивика, узме ме за руку, попне на онај одавно одсечени орах и пусти да видим саму себе како нестајем, тако кроз некакву лажну светлост, у грање као у кошчате руке које је, чини ми се, сами тај ђаво и пружио. Расте, тако, моја жена у црном, бубри у мени. и све је она дебља, сваки су јој пут ноге дебље, глава округлија, све ми је јаснија и јаснија. Понекад јој, у ноћи, док пишем или радим за посао или само гледам у плафон, чујем и глас. Прати ме, каже. А ја знам, знам да то није она. Знам и шта је, али не смем наглас да изговорим.
Помирљивост. Треба објаснити необјашњиво. Треба одредити победнике и поражене, уручити одликовања. Психологија, религија, колективно несвесно, депресија, трауме, паранормалне појаве, веровања, приче.
Ништа не траје, ни један једини људски живот, ниједно објашњење, ни теорија, ништа колико прича. А када је и живиш, када она живи тебе тамо негде скривена иза свих логичких објашњена, а ти си смештен на место лако објашњивих слика и покрета, на траци филма који су други за тебе режирали, у некој сасвим тешкој по тебе филозофији лакоће, избор ће направити онај ђаво или ти сам. Или ја сама. Моја жена у црном.
Морала сам да се вратим у своју авлију, 35 година касније. Нема ни дуда, ни ораха, ни пузавица, нема ни јоргована ни шљивика и у сокаку старих живе душе њихове заједно са неким новим, страним људима. Нека, не мари. Ту она изађе из мене. Испузи, као што онај рак из дединих плућа никада није, па ноћу сама плеше по пшеници на месту где су некада стајала стабла шљива. Изнесе и мене из мојих страхова, па ђаво буде поражен, макар тада, макар ноћу, макар накратко да од беса се паралише када је угледа онако сретну. Нема црну шамију, коса јој је црна. И весели се ту, на месту које раздваја живот од смрти и истину од маште.
Ту сада, у авлији, која је постала двориште, живе моји родитељи. Тата одавно није онако рационалан, старији је но што је оно пре био деда, мајка је баба некој другој деци, причају се неке друге приче и само мене занимају оне старе, некадашње.
Недавно нам је у госте дошао теча. Он мало воли да попије. Па тако, у том свом редовном стању, види ствари – беле мишеве, глогиње у цвату, колачиће од мака и ко ће када да умре. Јасно је да је теча шарлатан, али га сви толеришу и сажаљевају. Пре пет година му је преминуо син. Пре три године унука, двадесет година стара. Окомила се, иначе, смрт на нашу фамилију. На сваких десет година се разболи неко дете, умиремо млади, колико њих само није тридесету дочекало. И остала само женскадија. Нисам ја патријархално нити васпитана нити у мени чучи нека брига за презименом, али чињеница је да се гасимо, умиремо, нестајемо. Постоји прича и зашто је то тако. Наравно, проклетство, али ово није та прича.
Углавном, теча говори о томе како је сањао да ће умрети и да зна тачан дан и сат. И досада је прошло најмање осам тих сати и дана из течиних предвиђања, то јест омашује једном месечно у просеку и очигледно је да су му снивања производ болесне јетре и психоактивних супстанци, свако свог ђавола за реп вуче, јелте, али – слушамо га ми са таквом пажњом као да говори како извући рак из плућа.
И онда се десило нешто, заправо, необично. Мој отац је, надовезавши се на течу, испричао нешто због чега је моја жена у црном још веселије заиграла.
Имала сам ја прадеду, мој тата га се сећа. Он је и направио прву кућу у нашем дворишту, доселивши се овде средином прошлог века. И та је кућа, прва, била баш сасвим уз шљивик, који је и тада постојао исти онакав каквог га се ја сећам. Једном се мој прадеда озбиљно повредио. Онда, лекари су учинили шта су могли, послали га кући и отприлике обавестили мог покојног деду да спрема сахрану. А прадеда, тако умирући, усну сан. Као, лежи у свом кревету, а како ми је отац објаснио, који је био смештен исто онде где и душек деде ми покојног, и кроз прозор види човека неког како долази кроз шљивик и седа поред узглавља му. Прекрсти се човек, каже, па узе некакво платно и даде ми да га пољубим, ја га пољубих, па га онда он узе и пољуби и тако три пута. И онда оде.
Прадеда је тај сан одмах испричао свима, мој тата је тада имао петнаестак година већ, позвавши сву своју децу, и са осмехом им изјавивши да тај сан значи да му је поклоњено још пет година живота.
И стварно, прадеда је, каже мој отац, кроз пар дана устао сам из постеље и лепо живео још тачно пет година, када их је опет све позвао, овог пута сасвим здрав и изјавио да ће сутрадан умрети. Сањао је истог оног човека, како долази кроз шљивик, седа поред њега, узима исто платно, љуби га, па даје њему на целивање.
И ови су били сигурни да прадеда, тј. тада њихов отац и деда, трабуња, а неки су помислили и да чак жели да покуша да пресуди себи, из ко зна ког разлога, али можда и само како би из ината умро, јер је и он био „ђаволом опседнут”, те га нису пустили но су бдели изнад његовог кревета целе ноћи. Прадеда спава, тестерише, они тако чекају како би доказали да лупета глупости, запричају се мало и само примете како је овај престао да дише. Умро у сну, сасвим лагано и опуштено.
Е, онда сам ја, чувши ту причу, добрано нахранила ону црнину у себи, и решила да то мало истражим.
– Тата, а чији је тачно овај шљивик?
– Па Мијин био, знаш Мију.
Да, знам Мију покојног, висок један црн човек, мршав и увек замишљен.
– А пре Мије?
– Па његовом оцу, Тиси.
– А зна ли се шта о том Тиси?
– Па живео, умро, шта ће се знати.
Наравно, отац је био посве бескористан за моје истраживање, те сам морала наћи неког живог Мијиног вршњака или бар неког довољно удареног у селу млађег, а да би запамтио коју необичну причу од Мије или Тисе, ако су уопште постојале.
Нађем тако неког Мијиног потомка, мој вршњак, делује разумно, образован човек, помислим мрка капа, сада ће ми о томе како је све то без везе и да се манем ћорава посла, бар сам ја видела света и учила школе и тако то, али – не.
Још једна прича.
Каже потомак Мијин, причао му Мија, када је умирао Тиса, сваког дана непосредно пре тога, тражио да дође у баш тај шљивик. А на дан када је умро, позвао синове и рекао им да продају ту земљу или ће он умрети. Дабоме да га нико није узимао за озбиљно, још једна уцена, тада су старији људи умели да буду напорни. И нису ништа предузели да продају шљивик, а Тиса је заиста те исте вечери преминуо за столом док су вечерали.
Неко би помислио свашта и наравно да остаје места за различите интерпретације Тисине смрти, али ја се држим своје жене у црном.
И идем даље. Чија је то била земља пре но је постала Тисина, занимљиво, нико не зна. Најстарија особа у селу појма нема ни да је шљивик икада постојао.
То је земљиште исто као и свако друго. Ничег ту необичног нема, а ипак, све је необично.
Мој отац каже како су раније људи говорили да виђају ту неке људе, обешене, да висе са грана.
Каже и да су доживљавали да их нешто вуче да оду тамо. И мене вуче, то сам му прећутала. И да је једна жена, нека стара, из оног сокака старих, али много пре него што сам се ја родила, ту навраћала и брала некакве траве, све док је нису сместили у болницу, где је и умрла.
Оно што ми отац прећуткује, знам и сама. Недалеко од тог земљишта се налази наша њива. Када сам била мала, али нешто старија од оних пет година, тамо су моји копали бунар. Копали, копали, па налетели на камен. Извукли камен, а у камену урезан крст. И ту су престали да копају, а сећам се шапутања – стара црква, старо гробље.
Старе приче, нове приче. Нова моја црна жена трага за својим пореклом, коренима и крилима. Све што имам јесу комадићи. Ту, у авлији или дворишту, изнад трупла некадашњег дуда, суочавам се сама са собом, раздвајам истину од лажи, кроз цедило сећања филтрирам приче у слагалицу о некој магли чије паперје понекад видимо, а често нам се само учини.
И не знам више да ли је то у мени стварно ђаво или сам то сама себи, покушавајући да побегнем, када већ не умем да објасним.
Можда и не треба да објаснимо, можда је довољно да осећамо и да не заборавимо приче, до неких нових поколења која ће умети да нађу формуле и где ће и жена у црном престати да има медицински назив. Само да осећамо.