Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Zavet Milice Janković”, Marijana Nikolić

Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

 

Maj 1917. godine

Vrnjačka banja

 

Sunce je okupalo prostrano dvorište porodice Jovanović.

– Dobro jutro, Kato. Ostavio sam ti mleko pod prozorom jutros da ne probudim gospođa Milicu.

– Neka si, Pero. Nije spavala noćas mučenica.

Milica Janković je probdela još jednu bolnu noć druge godine svog boravka u Banji. Činilo se da rat i njena kostobolja bukte istim intenzitetom. Pisala je te noći svojoj prijateljici iz Slikarske škole da je Vrnjačka banja počev od 1915. godine postala stecište viđenih novinara, umetnika, činovnika u penziji iz Beograda, ali i ranjenih i bolesnih sa svih strana. U lečilištu je vrelo na sve strane. Tu je bila smeštena čak i saveznička vojna misija, koju je vodio doktor Džejms Beri.

Povetarac je nosio miris tople kafe i mešao ga sa mirisom jorgovana. Milica je punim plućima udisala taj miris, koji ju je podsećao na jorgovan u velikom dvorištu njihove porodične kuće u Požarevcu. Znala je satima da sedi pod njim i sanjari. Otac je imao razumevanja za to možda zato što je i sam bio neka vrsta večitog zanesenjaka. Trebalo je da završi pismo sestri i Beti. Čekali su je prevod Dostojevskog, kao i priče koje piše kako bi se vratila prijateljima iz skamija. Ovo jutro kao da je bilo rezervisano za sećanja. Koračala je jednog ovakvog proleća širokom praznom ulicom. Bilo je toplo i sparno, ali je njen korak bivao sve hitriji i hitriji. U glavi je već videla svoju prvu samostalnu izložbu i među posetiocima raspoznavala svoju porodicu, prijatelje, radoznale prolaznike i oficire u svečanim uniformama. Gotovo da je izgovorila zahvalnicu prisutnima dok se smelo pela na govornicu u svojoj plavoj haljini i belim cipelama. Milica nije koračala, ona je letela, široko razmahnuvši krila koja kao da su izrasla umesto ruku. Prekinuo ju je oštar bol, spuštajući se kao munja duž kičme. Srušila se glasno jauknuvši. Potonula je u neku izmaglicu. Sledeće čega se sećala bili su ordinacija doktora Lazarevića i njegov tih i jednoličan glas.

– Znate, kostobolja je takva bolest da zahteva banjsku blagu klimu i vodu. Nažalost, neizlečiva je, ali zalečiva. Bogu hvala, živi se sa tim. – Doktor je majci saopštio dijagnozu kao da Milica nije tu i kao da to nije njen život. Kakve banje i blaga klima! Ona je slikarka i pisac, nju čeka svet. Mešao joj se osećaj straha i besa, misli na francuskom i ruskom.

– Doktore, to je horrible! Neću da idem po banjama, pre ću da umrem!

Majka se uspravila i viknula:

– Tišina!

Izašla je iz ordinacije bez reči. U povratku je majka uzela njenu ruku u svoju i tiho joj prošaputala:

– Kćeri, slušaj me. Bog je taj koji daje i dobro i zlo. Budi zahvalna što imamo dovoljno novca da te možemo poslati na lečenje. Ima ljudi koji to ne mogu. Nikad, Milice, ne tuži na sudbinu. Ako možeš, ti nekom pomozi, a da tužiš – nemoj.

Nikada više nije zaplakala.

Iz razmišljanja ju je otrgnuo glas gospođe Kate, koja je zvala decu na ručak. Milica je setno pogledala nedovršene crteže. Savetovali su joj da posle banjske vode izlazi samo jednom dnevno u šetnju, ali ona nije volela ograničenja bilo koje vrste. Sve nametnuto joj je bilo mrsko. Prezirala je pravila rezervisana za ponašanja žena, pravila slikarskih autoriteta i sve ono što njoj samoj nije bilo logično da poštuje. Prijateljice njenog ujaka i majke rekle bi da je svojeglava, a ona bi kroz smeh prokomentarisala kako nije svojeglava već svoja.

Ova prostrana domaćinska kuća u kojoj se smestila, kao da je cela mirisala na pogaču i sir gospođe Kate. Posegnula je za svojim slamnatim šeširićem i zaputila se ka dvorištu. Mogla je otići do centra Banje da malo posmatra sav taj svet koji se okuplja na ulici. Šapuće se o ratu, kralju, ranjenima i Austrougarskoj. Narod je gladan, ali se ne da. Nerviralo ju je to što ne može da doprinese i pomogne, što je njene bolne kosti i pluća čine nemoćnom. Njene sestre volontiraju u bolnici. Kažu ljudi da je i Nadežda Petrović obukla belu uniformu i bije bitke kraj ranjenih. Svi delaju, a ona kašlje u Banji. Proći će sve, pa i rat. Kraj kapije stoji Pera. Trčkara okolo hitro kao momčić od petnaest leta. Skinuo je kapu u znak poštovanja i upitao za zdravlje. Milica uzvrati pitanjima o njegovima. Znala je da ima sina u vojsci i kćerku.

– Dobro su moji, hvala. Žena ostala na njivi, a Dunja u kući čita. Ona samo čita. Kaže, gospođo Milice, kako će velike škole da završi, baš kao Vi.

– To je odlično, Pero! Morate joj pomoći! Kad je tako bistra i treba da se obrazuje. Mi imamo mnogo umnih i obrazovanih žena, dobri moj Pero.

– Mi smo sirotinja. Teško da ću moći mnogo, ali neka smo svi zdravi, pa će i biti dobro. Borićemo se. Je li tako? Samo da ne tužimo i glavu gore ka nebu. Bog će pomoći.

– Tako je, moj dobri Pero.

Na tren se setila svoje majke i hitro skinula zlatnu narukvicu sa desne ruke. To joj je bio poklon za maturu.

– Slušaj, Pero. Ovo da odneseš Dunji i da joj kažeš da sam joj to poslala jer voli da uči.

Pera se zarumeneo i odlučno nećkao.

– Ne ištemo mi milostinju. Neću, gospođo.

– Nije to milostinja. To je dar. Reci Dunji da čovek dokle živi treba da čita i da se obrazuje, gde god bio i šta god radio. Neka se seti mene jednog dana kada dođe u Beograd. Vidimo se, Pero.

Milica je nestala među krošnjama jorgovana.

***

Maj 2019. godine

Beograd

 

Sedokosa starica polako korača niz ulicu, ruku pod ruku sa mladom devojkom nežne plave kose.

– Anja, završile smo sa knjižarom. Sada možeš da me vodiš i na žurku ako hoćeš. Gromoglasan smeh je odzvanjao i mešao se sa reskim zvukom autobusa i automobila.

– Ko je, bako, autor tih knjiga koje si kupila?

– Ona se zove Milica Janković. Njene knjige mnogo volim, a o njoj mi je pričala i moja baka Dunja. Predlažem ti da počneš od Plave gospođe.

– Hoću, bako, ali znaš koliko obaveza imam ovih dana. Ne stižem ništa.

– Slušaj, Anja. Dok živi, čovek treba da čita i da se obrazuje. Za to uvek ima vremena. Zapamti.

– Hoću, bako.

Jorgovan je zamirisao u parku.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu