Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Мај 1917. године
Врњачка бања
Сунце је окупало пространо двориште породице Јовановић.
– Добро јутро, Като. Оставио сам ти млеко под прозором јутрос да не пробудим госпођа Милицу.
– Нека си, Перо. Није спавала ноћас мученица.
Милица Јанковић је пробдела још једну болну ноћ друге године свог боравка у Бањи. Чинило се да рат и њена костобоља букте истим интензитетом. Писала је те ноћи својој пријатељици из Сликарске школе да је Врњачка бања почев од 1915. године постала стециште виђених новинара, уметника, чиновника у пензији из Београда, али и рањених и болесних са свих страна. У лечилишту је врело на све стране. Ту је била смештена чак и савезничка војна мисија, коју је водио доктор Џејмс Бери.
Поветарац је носио мирис топле кафе и мешао га са мирисом јоргована. Милица је пуним плућима удисала тај мирис, који ју је подсећао на јоргован у великом дворишту њихове породичне куће у Пожаревцу. Знала је сатима да седи под њим и сањари. Отац је имао разумевања за то можда зато што је и сам био нека врста вечитог занесењака. Требало је да заврши писмо сестри и Бети. Чекали су је превод Достојевског, као и приче које пише како би се вратила пријатељима из скамија. Ово јутро као да је било резервисано за сећања. Корачала је једног оваквог пролећа широком празном улицом. Било је топло и спарно, али је њен корак бивао све хитрији и хитрији. У глави је већ видела своју прву самосталну изложбу и међу посетиоцима распознавала своју породицу, пријатеље, радознале пролазнике и официре у свечаним униформама. Готово да је изговорила захвалницу присутнима док се смело пела на говорницу у својој плавој хаљини и белим ципелама. Милица није корачала, она је летела, широко размахнувши крила која као да су израсла уместо руку. Прекинуо ју је оштар бол, спуштајући се као муња дуж кичме. Срушила се гласно јаукнувши. Потонула је у неку измаглицу. Следеће чега се сећала били су ординација доктора Лазаревића и његов тих и једноличан глас.
– Знате, костобоља је таква болест да захтева бањску благу климу и воду. Нажалост, неизлечива је, али залечива. Богу хвала, живи се са тим. – Доктор је мајци саопштио дијагнозу као да Милица није ту и као да то није њен живот. Какве бање и блага клима! Она је сликарка и писац, њу чека свет. Мешао јој се осећај страха и беса, мисли на француском и руском.
– Докторе, то је horrible! Нећу да идем по бањама, пре ћу да умрем!
Мајка се усправила и викнула:
– Тишина!
Изашла је из ординације без речи. У повратку је мајка узела њену руку у своју и тихо јој прошапутала:
– Кћери, слушај ме. Бог је тај који даје и добро и зло. Буди захвална што имамо довољно новца да те можемо послати на лечење. Има људи који то не могу. Никад, Милице, не тужи на судбину. Ако можеш, ти неком помози, а да тужиш – немој.
Никада више није заплакала.
Из размишљања ју је отргнуо глас госпође Кате, која је звала децу на ручак. Милица је сетно погледала недовршене цртеже. Саветовали су јој да после бањске воде излази само једном дневно у шетњу, али она није волела ограничења било које врсте. Све наметнуто јој је било мрско. Презирала је правила резервисана за понашања жена, правила сликарских ауторитета и све оно што њој самој није било логично да поштује. Пријатељице њеног ујака и мајке рекле би да је својеглава, а она би кроз смех прокоментарисала како није својеглава већ своја.
Ова пространа домаћинска кућа у којој се сместила, као да је цела мирисала на погачу и сир госпође Кате. Посегнула је за својим сламнатим шеширићем и запутила се ка дворишту. Могла је отићи до центра Бање да мало посматра сав тај свет који се окупља на улици. Шапуће се о рату, краљу, рањенима и Аустроугарској. Народ је гладан, али се не да. Нервирало ју је то што не може да допринесе и помогне, што је њене болне кости и плућа чине немоћном. Њене сестре волонтирају у болници. Кажу људи да је и Надежда Петровић обукла белу униформу и бије битке крај рањених. Сви делају, а она кашље у Бањи. Проћи ће све, па и рат. Крај капије стоји Пера. Трчкара около хитро као момчић од петнаест лета. Скинуо је капу у знак поштовања и упитао за здравље. Милица узврати питањима о његовима. Знала је да има сина у војсци и кћерку.
– Добро су моји, хвала. Жена остала на њиви, а Дуња у кући чита. Она само чита. Каже, госпођо Милице, како ће велике школе да заврши, баш као Ви.
– То је одлично, Перо! Морате јој помоћи! Кад је тако бистра и треба да се образује. Ми имамо много умних и образованих жена, добри мој Перо.
– Ми смо сиротиња. Тешко да ћу моћи много, али нека смо сви здрави, па ће и бити добро. Борићемо се. Је ли тако? Само да не тужимо и главу горе ка небу. Бог ће помоћи.
– Тако је, мој добри Перо.
На трен се сетила своје мајке и хитро скинула златну наруквицу са десне руке. То јој је био поклон за матуру.
– Слушај, Перо. Ово да однесеш Дуњи и да јој кажеш да сам јој то послала јер воли да учи.
Пера се заруменео и одлучно нећкао.
– Не иштемо ми милостињу. Нећу, госпођо.
– Није то милостиња. То је дар. Реци Дуњи да човек докле живи треба да чита и да се образује, где год био и шта год радио. Нека се сети мене једног дана када дође у Београд. Видимо се, Перо.
Милица је нестала међу крошњама јоргована.
***
Мај 2019. године
Београд
Седокоса старица полако корача низ улицу, руку под руку са младом девојком нежне плаве косе.
– Ања, завршиле смо са књижаром. Сада можеш да ме водиш и на журку ако хоћеш. Громогласан смех је одзвањао и мешао се са реским звуком аутобуса и аутомобила.
– Ко је, бако, аутор тих књига које си купила?
– Она се зове Милица Јанковић. Њене књиге много волим, а о њој ми је причала и моја бака Дуња. Предлажем ти да почнеш од Плаве госпође.
– Хоћу, бако, али знаш колико обавеза имам ових дана. Не стижем ништа.
– Слушај, Ања. Док живи, човек треба да чита и да се образује. За то увек има времена. Запамти.
– Хоћу, бако.
Јоргован је замирисао у парку.
Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.