Nagrađena priča na konkursu Srbija na razmeđi vekova 2022. godine
Katarina Marinković
Zaboravljeni zmaj
Staricu tek što su odneli. Krevet u kom je do pre nekoliko sati ležala presvlači bolničar Miroslav. Pogled mu je ozbiljan, a izraz lica ravnodušan. Smrt je ovde, u gerontološkom centru, normalna stvar. Jedni umiru, drugi dolaze. I tako stalno, kao u klanici koja melje, iz dana u dan isporučuje nove žrtve, čija je jedina krivica što su završili na ovom mestu, bilo sopstvenim izborom ili čudnovatim motivima sudbine. Njihovi životi ovde ne traju i ne pamte se. Čeka se da izdahnu, da se isprazni krevet. Eventualno da se pohara neka dragocenost…
– Hej, ostavi to! – viče na kolegu bolničar Vojislav, opazivši ga kako čeprka po omanjoj kutiji za nakit. – Treba da te bude sramota! Zar od mrtvih da kradeš?
Kolega bolničar, očigledno nepotresen, nastavlja da istražuje sadržaj kutije. Vadi predmete jedan po jedan, razgleda svaki na sekund-dva, pa ih baca nazad u kutiju skupljenih nozdrva, kao da su otpaci iz kontejnera.
– Nema ništa vredno. Sve sami andromoljci i neka slika. Ako je joj to bio muž, nije se usrećila. Neki debeljko sa ovolikim brčićima… Vraća ruku u kutiju da izvadi sliku, da je pokaže, ali ga sputava stisak bolničara Vojislava.
– Ostavljaj to kad ti kažem!
Vojislav preuzima kutiju i ćutke je posmatra s pažnjom čoveka koji se predaje uspomenama što iznenađuje obojicu kolega. Jer, ovde nema uspomena. One lipšu s pokojnikom. Čim telo i um izdahnu, nestaju i uspomene, a ostaje samo…
– Sređen krevet! – objavljuje bolničar Miroslav, vidno zadovoljan brzo i temeljno obavljenim poslom. – Kladim se da će do podneva da dovedu novu babu. Valjda neće biti naporna kao ova. Svaki dan priče o ratu, i uvek jedno te isto: vojvoda, pa vojvoda. I to ne bilo koji vojvoda nego, kako ono beše… zmija?
– Zmaj – ispravlja ga, šapatom, Vojislav. – Zmaj od Pčinje.
– E to. Zmaj od Pčinje. Možeš da misliš? Od ovih je i bog digô ruke. Em nemaju nikog živog na svetu, em im se priviđaju zmajevi. Nego, reci, Vojo, šta ti je toliko pričala pre nego što je umrla?
– Je li tražila da je odvedeš na vaše mesto, u parkić? – nadovezuje se drugi bolničar sa zajedljivim osmehom. Krajičkom oka osmatra kutiju u Vojinom krilu. Plaši se da u njoj ipak nema nečeg vrednog što nije primetio, a za šta Voja, koji je bio blizak sa staricom, zna. Miroslava takve nedoumice ne muče. Njemu je važno da se obavi posao, što brže i što bolje. Nikada nije potkradao korisnike. Ne zato što je bio pošten, već što bi krađa, u njegovim očima, srozala nivo obavljenog posla. Za neimenovanog bolničara ljudi su bili ono što se može od njih dobiti. Ili posle njih. Za Miroslava su bili služba. Trebalo je kupati ih, hraniti, lečiti i pustiti da umru. A kad, neizbežno, umru, oribati njihovu krv i znoj tako temeljno, kao da ih nikad nije bilo. Kao da je taj kog će posle njih smestiti u njihov krevet, čije uzglavlje ništa ne pamti, prvi u ovoj klanici bez sećanja i osećaja. Za Vojislava, međutim…
Starica, Slobodanka, ostavila je na njega naročit utisak. Poslednjih meseci su mnogo razgovarali. Uobičajeno za ljude koji osećaju da im se bliži kraj, pričala je dugo i nadahnuto, kao da će pričanjem zavarati smrt. Sva sećanja slila su se u slike, nekad živopisne, a često nepovezane i nejasne, koje su pratili urlici kuršuma i bajoneta, režanja planina čiji su daleki vrhovi čuvali neku uspomenu, šćućurenu iza bledosive magle i snažnih planinskih vetrova. Uspomenu koja nije bila njena, ali jeste njoj pripadala. Ne samo njoj već i svima nama, baš kao što njen otac nije bio samo njen već i naš.
– Kako to mislite naš? – pitao bi Vojislav. Nije dobijao odgovor.
Tih poslednjih sati, starica je opisivala jednu istu scenu. Vojislavu se činilo da će nju, i samo nju, poneti u grob.
– Mrtvi ljudi, svuda mrtvi ljudi. Ne zna se više ko u koga puca. Po nama udara hladan vetar, šiba nam lice kao da hoće da kaže: „Ovaj vrh nećete osvojiti.” Ali mi ovaj vrh i ne osvajamo. On je već naš. U podnožju kiša krvi, kamena i olova… Zdesna nazirem kako neko saginje glavu. Šta se saginješ, nisi jabuka da u tebe gađaju?! Nastavljam da marširam. Znam da neću živ sići odavde. Nisam se živ ni popeo. Mi koji smo izabrali slobodu odavno smo mrtvi. Sloboda! Kako usamljena reč. Sloboda, sloboda, Slobodanka… Ti ćeš možda zaboraviti čoveka sa ovih planina. I to će biti moja konačna smrt.
Svaki put kada bi Vojislav zaustio nešto da pita ili da je, brižno, zamoli da se odmori, da predahne, starica je dizala levu ruku u znak protesta. Desna je više nije služila. Telo joj se grčilo kao da je promrzlo, u očima nije bilo spoznaje ovoga sveta. One su, doduše, gledale, ali ne oko sebe, već u nešto ili nekog tamo… Daleko, iza snežnih vrhova planina i krvavih rovova, iza planinskih krševa, posmatrale su nešto što Vojislav, i pored sve dobre volje, nije mogao da vidi. S kutijom za nakit pod miškom, krenuo je ka vratima.
– Gde si pošao s tim? – podviknuo je kolega bolničar. Trebalo je bolje da pretraži kutiju. Te babe uglavnom imaju dukate.
– Umesto da pomogneš da brže završimo, odlaziš kad je sve gotovo – dobacio je Miroslav, usput još malo pritegnuvši krajičak novog belog čaršava.
– Ne kradem, nego vraćam. Idem na čas do Topličinog venca. I ništa nije gotovo.
Bolničaru sa ga zabezeknuto gledali. Poludeo, nema šta.
Dok je bolničar Vojislav silazio, dole u prizemlju su uvodili novog bolesnika koji će zauzeti Slobodankin krevet. To, doduše, više nije bio Slobodankin krevet. Sada je to bio ležaj 35. Ležaj na čiji uštirkani čaršav će se opružiti novi, kao da je prvi.
U Parku Vojvode Vuka bilo je mirno. Samo se pokatkad čulo tapkanje košarkaške lopte ili škripa gume od bicikla. I vreme je bio lepo. Bio je jedan od onih dana kada je Beograd darežljiv prema svojim sunarodnicima. Valjda je i on shvatao koliko im je teško, te ’94, pa se sažalio – kad nije imao ko drugi.
Bolničar Vojislav Voja ne oseća mir. On čuje kako grme bajoneti bugarskih vojnika s vrha Gruniša. Čuje jauke izbezumljenih dobrovoljaca dok im iz usta lipti krv, a iz potiljka se prosipa mozak i meša se s pepelom, stvarajući neku vrstu ljudsko-zemljane truleži. Čuje kako neko doziva Boga, drugi proklinje Bugare, a treći cvileći moli da mu prekrate muke. Čuje, najzad, i oštar glas Vojvode, koji kaže da ne želi da stane, da ga previjaju. Desna ruka mu je sva krvava. Metak je prošao pravo kroz kost. Njemu, međutim, desna ruka ne treba. Još ima levu. U njoj je revolver kojim će dokusuriti rasturene neprijatelje. Vojvoda ne misli ni na šta, osim kako dokusuriti neprijatelja. Juriša bez sećanja i osećanja, kao vojnik, a ne čovek-avet bez prošlosti i budućnosti. Jer ovde ne postoji život. Postoji samo ova bitka.
I ova priča, koju je Slobodanki ispričao Vojvodin saborac iz Gruništa, kad su se po njegovom povratku u domovinu bili susreli. I koju je ona, stara i od svih napuštena – ne zaboravljena jer nju nije imao ko da zaboravi – pričala svakome ko je želeo da je čuje. A to su uglavnom bila deca u Parku Vojvode Vuka. Ni ona, kao ni odrasli koji su prolazili Topličinim vencem nisu znala ko je Slobodanka Popović. Ali deca su, za razliku od odraslih, bila znatiželjna i širila su svoje krupne, radoznale oči, slušajući staricu koja im je promuklim glasom pričala kako je Dobrovoljački odred Vojina Popovića, Vojvode Vuka, oslobodio Crni kamen, 29. novembra 1916.
A onda je Vojvoda pao. Ovog puta metak ga nije pogodio u ruku, već je prošao direktno kroz srce. Koje su mu bili poslednje reči? Da li je uopšte stigao da ih izgovori? Slobodanka to nije znala, ali je bila sigurna: nije mislio o njoj. On je i pri poslednjem dahu bio tamo, na toj zemlji, u toj bici. Na tim planinama.
– Vode, vode – moli starica Vojislava, koji joj rutinski prinosi čašu. Smrt je ovde normalna stvar. Čak i van klanice niko ne može da je izbegne. Dobro, skoro niko. Nju će, zna, uskoro, izneti. I to je sve. Biće kao da nikada nije ni postojala. Osim ako…
U Parku Vojvode Vuka jedan dečak pao je sa bicikla. Majke ni za lek. Cvili od bola.
– Jesi dobro, mali, šta je bilo? – čuje se brižan glas Voje bolničara. Žao mu je uplakanog dečaka, ali se ne potresa. Za tri meseca, koliko svraća u ovaj park, nagledao se istovetnih i gorih povreda.
– Ruku sam nagnječio, ruku. Desnu – objašnjava dečak, brišući suze rukavom. Pokušava da se uspravi sa sve biciklom, ali mu ne uspeva. Bolničar mu pomaže.
– A leva je u redu – pita i, dobivši potvrdu od dečaka, veselo uzvikuje – ako je leva u redu, onda si kao nov. Hajde, počisti se, pa ako želiš, sedi ovde nakratko da ti ispričam jednu priču. Kako se zoveš?
Mališan ga isprva gleda nepoverljivo. Majka mu je kazala da ne sme da razgovara s neznancima. Ovaj čovek mu se, ipak, dopada, a i sluša mu se priča, te na kraju odgovara: – Zovem se Vuk.
– E pa, Vuče, sada ćeš da čuješ jednu priču o tvom imenjaku. On je bio Vojvoda i bio je mnogo hrabar iako je i sam više puta padao sa bicikla.
Uskoro se pridružuje još jedno dete. Zatim još dvojica. Pa još jedno. Svi slušaju priču o hrabrom Vojvodi Vuku i njegovoj ćerki koju je mnogo voleo iako je nikada nije video. Slušaju radoznalo, uzbuđeno, oduševljeno. Kao što samo deca umeju.
A Vojislav je priča, iz dana u dan. Iznova i iznova. Kao da je prvi put.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Srbija na razmeđi vekova.