Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Катарина Маринковић
Заборављени змај
Старицу тек што су однели. Кревет у ком је до пре неколико сати лежала пресвлачи болничар Мирослав. Поглед му је озбиљан, а израз лица равнодушан. Смрт је овде, у геронтолошком центру, нормална ствар. Једни умиру, други долазе. И тако стално, као у кланици која меље, из дана у дан испоручује нове жртве, чија је једина кривица што су завршили на овом месту, било сопственим избором или чудноватим мотивима судбине. Њихови животи овде не трају и не памте се. Чека се да издахну, да се испразни кревет. Евентуално да се похара нека драгоценост…
– Хеј, остави то! – виче на колегу болничар Војислав, опазивши га како чепрка по омањој кутији за накит. – Треба да те буде срамота! Зар од мртвих да крадеш?
Колега болничар, очигледно непотресен, наставља да истражује садржај кутије. Вади предмете један по један, разгледа сваки на секунд-два, па их баца назад у кутију скупљених ноздрва, као да су отпаци из контејнера.
– Нема ништа вредно. Све сами андромољци и нека слика. Ако је јој то био муж, није се усрећила. Неки дебељко са оволиким брчићима… Враћа руку у кутију да извади слику, да је покаже, али га спутава стисак болничара Војислава.
– Остављај то кад ти кажем!
Војислав преузима кутију и ћутке је посматра с пажњом човека који се предаје успоменама што изненађује обојицу колега. Јер, овде нема успомена. Оне липшу с покојником. Чим тело и ум издахну, нестају и успомене, а остаје само…
– Сређен кревет! – објављује болничар Мирослав, видно задовољан брзо и темељно обављеним послом. – Кладим се да ће до поднева да доведу нову бабу. Ваљда неће бити напорна као ова. Сваки дан приче о рату, и увек једно те исто: војвода, па војвода. И то не било који војвода него, како оно беше… змија?
– Змај – исправља га, шапатом, Војислав. – Змај од Пчиње.
– Е то. Змај од Пчиње. Можеш да мислиш? Од ових је и бог дигô руке. Ем немају никог живог на свету, ем им се привиђају змајеви. Него, реци, Војо, шта ти је толико причала пре него што је умрла?
– Је ли тражила да је одведеш на ваше место, у паркић? – надовезује се други болничар са заједљивим осмехом. Крајичком ока осматра кутију у Војином крилу. Плаши се да у њој ипак нема нечег вредног што није приметио, а за шта Воја, који је био близак са старицом, зна. Мирослава такве недоумице не муче. Њему је важно да се обави посао, што брже и што боље. Никада није поткрадао кориснике. Не зато што је био поштен, већ што би крађа, у његовим очима, срозала ниво обављеног посла. За неименованог болничара људи су били оно што се може од њих добити. Или после њих. За Мирослава су били служба. Требало је купати их, хранити, лечити и пустити да умру. А кад, неизбежно, умру, орибати њихову крв и зној тако темељно, као да их никад није било. Као да је тај ког ће после њих сместити у њихов кревет, чије узглавље ништа не памти, први у овој кланици без сећања и осећаја. За Војислава, међутим…
Старица, Слободанка, оставила је на њега нарочит утисак. Последњих месеци су много разговарали. Уобичајено за људе који осећају да им се ближи крај, причала је дуго и надахнуто, као да ће причањем заварати смрт. Сва сећања слила су се у слике, некад живописне, а често неповезане и нејасне, које су пратили урлици куршума и бајонета, режања планина чији су далеки врхови чували неку успомену, шћућурену иза бледосиве магле и снажних планинских ветрова. Успомену која није била њена, али јесте њој припадала. Не само њој већ и свима нама, баш као што њен отац није био само њен већ и наш.
– Како то мислите наш? – питао би Војислав. Није добијао одговор.
Тих последњих сати, старица је описивала једну исту сцену. Војиславу се чинило да ће њу, и само њу, понети у гроб.
– Мртви људи, свуда мртви људи. Не зна се више ко у кога пуца. По нама удара хладан ветар, шиба нам лице као да хоће да каже: „Овај врх нећете освојити.” Али ми овај врх и не освајамо. Он је већ наш. У подножју киша крви, камена и олова… Здесна назирем како неко сагиње главу. Шта се сагињеш, ниси јабука да у тебе гађају?! Настављам да марширам. Знам да нећу жив сићи одавде. Нисам се жив ни попео. Ми који смо изабрали слободу одавно смо мртви. Слобода! Како усамљена реч. Слобода, слобода, Слободанка… Ти ћеш можда заборавити човека са ових планина. И то ће бити моја коначна смрт.
Сваки пут када би Војислав заустио нешто да пита или да је, брижно, замоли да се одмори, да предахне, старица је дизала леву руку у знак протеста. Десна је више није служила. Тело јој се грчило као да је промрзло, у очима није било спознаје овога света. Оне су, додуше, гледале, али не око себе, већ у нешто или неког тамо… Далеко, иза снежних врхова планина и крвавих ровова, иза планинских кршева, посматрале су нешто што Војислав, и поред све добре воље, није могао да види. С кутијом за накит под мишком, кренуо је ка вратима.
– Где си пошао с тим? – подвикнуо је колега болничар. Требало је боље да претражи кутију. Те бабе углавном имају дукате.
– Уместо да помогнеш да брже завршимо, одлазиш кад је све готово – добацио је Мирослав, успут још мало притегнувши крајичак новог белог чаршава.
– Не крадем, него враћам. Идем на час до Топличиног венца. И ништа није готово.
Болничару са га забезекнуто гледали. Полудео, нема шта.
Док је болничар Војислав силазио, доле у приземљу су уводили новог болесника који ће заузети Слободанкин кревет. То, додуше, више није био Слободанкин кревет. Сада је то био лежај 35. Лежај на чији уштиркани чаршав ће се опружити нови, као да је први.
У Парку Војводе Вука било је мирно. Само се покаткад чуло тапкање кошаркашке лопте или шкрипа гуме од бицикла. И време је био лепо. Био је један од оних дана када је Београд дарежљив према својим сународницима. Ваљда је и он схватао колико им је тешко, те ’94, па се сажалио – кад није имао ко други.
Болничар Војислав Воја не осећа мир. Он чује како грме бајонети бугарских војника с врха Груниша. Чује јауке избезумљених добровољаца док им из уста липти крв, а из потиљка се просипа мозак и меша се с пепелом, стварајући неку врсту људско-земљане трулежи. Чује како неко дозива Бога, други проклиње Бугаре, а трећи цвилећи моли да му прекрате муке. Чује, најзад, и оштар глас Војводе, који каже да не жели да стане, да га превијају. Десна рука му је сва крвава. Метак је прошао право кроз кост. Њему, међутим, десна рука не треба. Још има леву. У њој је револвер којим ће докусурити растурене непријатеље. Војвода не мисли ни на шта, осим како докусурити непријатеља. Јуриша без сећања и осећања, као војник, а не човек-авет без прошлости и будућности. Јер овде не постоји живот. Постоји само ова битка.
И ова прича, коју је Слободанки испричао Војводин саборац из Груништа, кад су се по његовом повратку у домовину били сусрели. И коју је она, стара и од свих напуштена – не заборављена јер њу није имао ко да заборави – причала свакоме ко је желео да је чује. А то су углавном била деца у Парку Војводе Вука. Ни она, као ни одрасли који су пролазили Топличиним венцем нису знала ко је Слободанка Поповић. Али деца су, за разлику од одраслих, била знатижељна и ширила су своје крупне, радознале очи, слушајући старицу која им је промуклим гласом причала како је Добровољачки одред Војина Поповића, Војводе Вука, ослободио Црни камен, 29. новембра 1916.
А онда је Војвода пао. Овог пута метак га није погодио у руку, већ је прошао директно кроз срце. Које су му били последње речи? Да ли је уопште стигао да их изговори? Слободанка то није знала, али је била сигурна: није мислио о њој. Он је и при последњем даху био тамо, на тој земљи, у тој бици. На тим планинама.
– Воде, воде – моли старица Војислава, који јој рутински приноси чашу. Смрт је овде нормална ствар. Чак и ван кланице нико не може да је избегне. Добро, скоро нико. Њу ће, зна, ускоро, изнети. И то је све. Биће као да никада није ни постојала. Осим ако…
У Парку Војводе Вука један дечак пао је са бицикла. Мајке ни за лек. Цвили од бола.
– Јеси добро, мали, шта је било? – чује се брижан глас Воје болничара. Жао му је уплаканог дечака, али се не потреса. За три месеца, колико свраћа у овај парк, нагледао се истоветних и горих повреда.
– Руку сам нагњечио, руку. Десну – објашњава дечак, бришући сузе рукавом. Покушава да се усправи са све бициклом, али му не успева. Болничар му помаже.
– А лева је у реду – пита и, добивши потврду од дечака, весело узвикује – ако је лева у реду, онда си као нов. Хајде, почисти се, па ако желиш, седи овде накратко да ти испричам једну причу. Како се зовеш?
Малишан га испрва гледа неповерљиво. Мајка му је казала да не сме да разговара с незнанцима. Овај човек му се, ипак, допада, а и слуша му се прича, те на крају одговара: – Зовем се Вук.
– Е па, Вуче, сада ћеш да чујеш једну причу о твом имењаку. Он је био Војвода и био je много храбар иако је и сам више пута падао са бицикла.
Ускоро се придружује још једно дете. Затим још двојица. Па још једно. Сви слушају причу о храбром Војводи Вуку и његовој ћерки коју је много волео иако је никада није видео. Слушају радознало, узбуђено, одушевљено. Као што само деца умеју.
А Војислав је прича, из дана у дан. Изнова и изнова. Као да је први пут.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.