Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Snežana Kezović
Zaborav ne postoji
– Kao da nas ne vidi i ne čuje – tiho izgovori Milica dok ih je kafom posluživala. – Možda je bolje da izađemo u dvorište.
Čujem ja sve. Izađite, izađite, hoću sam da budem. Mislim to, a ne izgovaram. Teško je i usnama da se pokrenu. Teško je i očima da se otvore. Gde baš sad da sednu ispod prozora, kao da žele sve da ih čujem. Treba razmišljati, treba pustiti slike one noći zimske ponovo u misli moje, treba podići zavesu zaborava, jer zaborav ne postoji, a mislio sam… Čujem ih opet kako pričaju, nemam mira, a da ustanem i odem… ne mogu.
– Jesam, namazala sam mu leđa, vrat, glavu, ruke… Ilija mi je tu mast dao. Reče da je dobra i za ogrebotine i promrzline… Ni njemu ni meni nije jasno kako promrzline u leto dobi. Evo, deseti dan je otada. Ne znam šta da kažem. Doveli ste ga tog jutra, znate kakav je bio kada ste ga ispred šume našli. Ne znam… – Milica više za sebe priča, nego što sa komšijama razgovara. U krilu njenom je krpa koju gužva prstima, čupka krajeve, sa rukama ne zna šta će.
– Ustali smo pre zore kako bismo završili sve što smo imali do podneva, vrućine su ovih dana velike. Da… i čuli smo kako neko po šumi trči i viče. Svanjivalo je. Potrčali smo i tada smo ga videli kako istrčava iz nje, kako mlatara rukama i kako pada na travu. Sav je krvav bio – objašnjava Stojan Milici po ko zna koji put.
Čujem ja sve. Više mi vrisak njegov i kreštanje nije u glavi. Prestalo je… Sad i Stojan… Samo da joj ne kaže da sam one noći drekavca sanjao. Rekao sam mu za njega kada mi je u san crni došao. Nikada dotada ga sanjao nisam, ali te noći koja je prethodila događaju iz šume, došao je i u oči me pravo gledao. Stojanu nije jasno bilo kako sam znao da je to drekavac. Nije ni meni. Samo da joj ne kaže za moj san. Milica će shvatiti onda sve.
– Stojane, da li ti misliš da ga je zver neka napala ili su mu grane to uradile? Duboke su ogrebotine, baš duboke… kao da je zver neka, ali po nogama ništa nema, ni jednu jedinu ranu. Stojane, šta je vikao Jovan?
– Izvini, izvini, izvini… To je neprestano izgovarao kada smo ga našli, a iz šume se nije čuo više urlik onaj.
Samo da joj Stojan ne kaže. Povezaće sve, a onda bi, možda, bolje bilo da nisam trčao, da sam u šumi ostao. Znao sam ja odmalena za priču o drekavcu. Pričala mi baba moja o njemu, o karakondžulama, o Baba Jagi, Mori, Kugi… Znam te priče. Znam da će drekavca preživeti onaj koji uspe do svitanja kroz šumu da trči, da će jedino tako u životu ostati. I ja sam trčao, trčao, trčao cele te noći, jer se setih priče babine, jer se setih i njenih reči da je drekavac u stvari dete davno umrlo zbog krivice tuđe. Setio sam se te babine priče i setio sam se noći jedne zimske, jer drekavcu je bio dah leden, ledeno telo, ledeno sve.
Ta zima 1960. je bila… ne ponovila se. Vraćaju mi se slike. Čujem jako lupanje i vidim sebe kako otvaram teška vrata drvena. Ona… Mila. Noć je. Drži sina u rukama. U spavaćici je samo. Znam da mi je rekla kako ih je Dule ponovo iz kuće izbacio, da je popio, da žele samo malo da se ugreju, da uđu, da ih ne vide druge komšije zbog sramote… Sledeća slika. Bez reči zatvaram vrata kuće i vraćam se u krevet. Milu sam odmalena znao, nju i sestru mlađu njenu, Milicu. Govorili su svi da smo jedno za drugo, ali je njeni dadoše za Duleta, stolar je bio, ja… ništa. Te noći je jako hladno bilo. Još jedna slika. U krevetu sam. Razmišljam kako bi Dule uleteo u kuću i kako bi ko zna šta uradio da ih je zatekao ovde, njima, a i meni. Prve smo komšije. Pio je mnogo. Znam i da ju je tukao često, izbacivao iz kuće i nju i dete, pa ih je zvao da se vrate… Mislio sam i tada će.
– Milice, da li ti je Jovan ispričao kako je sanjao drekavca noć pre? – upita Stojan.
– Drekavca? Ne.
– Rekao sam mu da je to loš znak, ali da se ne treba brinuti, jer on nijednom detetu nikakvo zlo uradio nije, nijedno dete zbog njega umrlo nije. U našem selu i okolini samo je jedno dete… ali neću o tome, Milice, neću da ti rane otvaram. Znam koliko si sestru volela, nego… eto… ne znam ni šta pričam.
Zašto sede baš ispod prozora?! Idi, Stojane, idi kući! Ćuti! Ćuti! Ne pričaj više! Idi! Viču u meni te reči, udaraju jedna o drugu, ali ne izlaze iz grla moga. Ne mogu reči da izgovaram evo već deseti dan. Ni oči da otvorim ne mogu, jer ponovo mi se sada vraća ona noć u šumi. Nisam razmišljao o snu kada sam kroz nju krenuo brže da se od prijatelja iz susednog sela vratim. Setio sam se sna kada sam čuo prvo šum lišća sa drveća iako vetra bilo nije… prvo šum, a onda pucketanje grana iznad sebe, pa lomljenje. Kako sam išao, tako se i zvuk pomerao, sa mnom se kretao. I onda urlik glasan i nešto mi dlakavo na leđa skoči i grebao me je, vukao kandžama, vrištao, kosu mi čupao i da trčim sam počeo i setio sam se priče babine i hladan dah kod uva i hladno mi je bilo… tresao sam se i trčao, trčao…
– Drekavca je sanjao? Jovan je drekavca sanjao? Pa, on je najnežniji čovek koga znam. Jeste, dece nemamo. Bog je tako hteo iako ne znam zašto, ali drekavca on da sanja… Zašto, Stojane? Nema veze što si to pomenuo. I da nisi, rana je rana, boli i bez tvog pominjanja. Nedaleko odavde su ih našli. Ona u spavaćici samo, dete muško u košuljici tankoj, u snegu, modri i mrtvi. Jedva su joj ga iz ruku uzeli. I taj Dule… Odavno je od pića umro, ali ni sada ne mogu da izgovorim na duši šta mi je sve. Da se za Jovana nisam udala, ne znam kako bih preživela to.
– Milice, hvala na kafi. Odosmo sada Ivan i ja. Treba dosta toga završiti. Zovi ako ti treba bilo šta i zovi kada se Jovan probudi, ako se u stvarnost vrati.
Otišao je napokon. Sada će Milica ući. Reći ću joj da to nije bio drekavac, da me je neki medved napao ili tako nešto. Čujem je kako ulazi u sobu. Na krevetu i dalje na stomaku ležim. Leđa i glava su mi u zavojima. Osećam da seda pored mene. Ne dodiruje me, samo sedi. Sedi… Ustaje, ali ne odlazi od kreveta. Tu je još. Stoji. Čujem joj dah.
– Morala je pored tvoje kuće da prođe. Znam gde su ih našli pre deset godina. Tukao ju je često zbog tebe, mislio je da sa tobom nešto ima. Od sramote tada nije izlazila, ja sam kod nje dolazila… i za dete je mislio da tvoje je… Jeste li? Da li ti je pomoć tražila, Jovane? Da li si je video, Jovane? Da li si je ti u smrt gurnuo, Jovane?
Čujem je. Ćute misli moje da se ne odaju. Tišina… Znam, zauvek trajaće. Bolje u šumi da sam ostao i umro… Čim ustanem, otići ću jer znam da čeka me… dete mene i nje.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.