Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Кезовић
Заборав не постоји
– Као да нас не види и не чује – тихо изговори Милица док их је кафом послуживала. – Можда је боље да изађемо у двориште.
Чујем ја све. Изађите, изађите, хоћу сам да будем. Мислим то, а не изговарам. Тешко је и уснама да се покрену. Тешко је и очима да се отворе. Где баш сад да седну испод прозора, као да желе све да их чујем. Треба размишљати, треба пустити слике оне ноћи зимске поново у мисли моје, треба подићи завесу заборава, јер заборав не постоји, а мислио сам… Чујем их опет како причају, немам мира, а да устанем и одем… не могу.
– Јесам, намазала сам му леђа, врат, главу, руке… Илија ми је ту маст дао. Рече да је добра и за огреботине и промрзлине… Ни њему ни мени није јасно како промрзлине у лето доби. Ево, десети дан је отада. Не знам шта да кажем. Довели сте га тог јутра, знате какав је био када сте га испред шуме нашли. Не знам… – Милица више за себе прича, него што са комшијама разговара. У крилу њеном је крпа коју гужва прстима, чупка крајеве, са рукама не зна шта ће.
– Устали смо пре зоре како бисмо завршили све што смо имали до поднева, врућине су ових дана велике. Да… и чули смо како неко по шуми трчи и виче. Свањивало је. Потрчали смо и тада смо га видели како истрчава из ње, како млатара рукама и како пада на траву. Сав је крвав био – објашњава Стојан Милици по ко зна који пут.
Чујем ја све. Више ми врисак његов и крештање није у глави. Престало је… Сад и Стојан… Само да јој не каже да сам оне ноћи дрекавца сањао. Рекао сам му за њега када ми је у сан црни дошао. Никада дотада га сањао нисам, али те ноћи која је претходила догађају из шуме, дошао је и у очи ме право гледао. Стојану није јасно било како сам знао да је то дрекавац. Није ни мени. Само да јој не каже за мој сан. Милица ће схватити онда све.
– Стојане, да ли ти мислиш да га је звер нека напала или су му гране то урадиле? Дубоке су огреботине, баш дубоке… као да је звер нека, али по ногама ништа нема, ни једну једину рану. Стојане, шта је викао Јован?
– Извини, извини, извини… То је непрестано изговарао када смо га нашли, а из шуме се није чуо више урлик онај.
Само да јој Стојан не каже. Повезаће све, а онда би, можда, боље било да нисам трчао, да сам у шуми остао. Знао сам ја одмалена за причу о дрекавцу. Причала ми баба моја о њему, о караконџулама, о Баба Јаги, Мори, Куги… Знам те приче. Знам да ће дрекавца преживети онај који успе до свитања кроз шуму да трчи, да ће једино тако у животу остати. И ја сам трчао, трчао, трчао целе те ноћи, јер се сетих приче бабине, јер се сетих и њених речи да је дрекавац у ствари дете давно умрло због кривице туђе. Сетио сам се те бабине приче и сетио сам се ноћи једне зимске, јер дрекавцу је био дах леден, ледено тело, ледено све.
Та зима 1960. је била… не поновила се. Враћају ми се слике. Чујем јако лупање и видим себе како отварам тешка врата дрвена. Она… Мила. Ноћ је. Држи сина у рукама. У спаваћици је само. Знам да ми је рекла како их је Дуле поново из куће избацио, да је попио, да желе само мало да се угреју, да уђу, да их не виде друге комшије због срамоте… Следећа слика. Без речи затварам врата куће и враћам се у кревет. Милу сам одмалена знао, њу и сестру млађу њену, Милицу. Говорили су сви да смо једно за друго, али је њени дадоше за Дулета, столар је био, ја… ништа. Те ноћи је јако хладно било. Још једна слика. У кревету сам. Размишљам како би Дуле улетео у кућу и како би ко зна шта урадио да их је затекао овде, њима, а и мени. Прве смо комшије. Пио је много. Знам и да ју је тукао често, избацивао из куће и њу и дете, па их је звао да се врате… Мислио сам и тада ће.
– Милице, да ли ти је Јован испричао како је сањао дрекавца ноћ пре? – упита Стојан.
– Дрекавца? Не.
– Рекао сам му да је то лош знак, али да се не треба бринути, јер он ниједном детету никакво зло урадио није, ниједно дете због њега умрло није. У нашем селу и околини само је једно дете… али нећу о томе, Милице, нећу да ти ране отварам. Знам колико си сестру волела, него… ето… не знам ни шта причам.
Зашто седе баш испод прозора?! Иди, Стојане, иди кући! Ћути! Ћути! Не причај више! Иди! Вичу у мени те речи, ударају једна о другу, али не излазе из грла мога. Не могу речи да изговарам ево већ десети дан. Ни очи да отворим не могу, јер поново ми се сада враћа она ноћ у шуми. Нисам размишљао о сну када сам кроз њу кренуо брже да се од пријатеља из суседног села вратим. Сетио сам се сна када сам чуо прво шум лишћа са дрвећа иако ветра било није… прво шум, а онда пуцкетање грана изнад себе, па ломљење. Како сам ишао, тако се и звук померао, са мном се кретао. И онда урлик гласан и нешто ми длакаво на леђа скочи и гребао ме је, вукао канџама, вриштао, косу ми чупао и да трчим сам почео и сетио сам се приче бабине и хладан дах код ува и хладно ми је било… тресао сам се и трчао, трчао…
– Дрекавца је сањао? Јован је дрекавца сањао? Па, он је најнежнији човек кога знам. Јесте, деце немамо. Бог је тако хтео иако не знам зашто, али дрекавца он да сања… Зашто, Стојане? Нема везе што си то поменуо. И да ниси, рана је рана, боли и без твог помињања. Недалеко одавде су их нашли. Она у спаваћици само, дете мушко у кошуљици танкој, у снегу, модри и мртви. Једва су јој га из руку узели. И тај Дуле… Одавно је од пића умро, али ни сада не могу да изговорим на души шта ми је све. Да се за Јована нисам удала, не знам како бих преживела то.
– Милице, хвала на кафи. Одосмо сада Иван и ја. Треба доста тога завршити. Зови ако ти треба било шта и зови када се Јован пробуди, ако се у стварност врати.
Отишао је напокон. Сада ће Милица ући. Рећи ћу јој да то није био дрекавац, да ме је неки медвед напао или тако нешто. Чујем је како улази у собу. На кревету и даље на стомаку лежим. Леђа и глава су ми у завојима. Осећам да седа поред мене. Не додирује ме, само седи. Седи… Устаје, али не одлази од кревета. Ту је још. Стоји. Чујем јој дах.
– Морала је поред твоје куће да прође. Знам где су их нашли пре десет година. Тукао ју је често због тебе, мислио је да са тобом нешто има. Од срамоте тада није излазила, ја сам код ње долазила… и за дете је мислио да твоје је… Јесте ли? Да ли ти је помоћ тражила, Јоване? Да ли си је видео, Јоване? Да ли си је ти у смрт гурнуо, Јоване?
Чујем је. Ћуте мисли моје да се не одају. Тишина… Знам, заувек трајаће. Боље у шуми да сам остао и умро… Чим устанем, отићи ћу јер знам да чека ме… дете мене и ње.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.