Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

За ревносну службу

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

 

Слободанка Бјелица

За ревносну службу

 

Након очеве погибије у Сарајеву у последњем рату, напуштајући град и кућу за сва времена, допала ми је у руке кутија са старим новчаницама и ситним кованицама које је скупљао од детињства, а које су долазиле са свих страна света, чаробне и нестварне, мале и велике, врло старе, али и оне из скоријих времена. Међу металним кованицама пронађох нешто што је личило на новчић, зарђало од старости, на чему је с једне стране стајао натпис који је било теже прочитати. На врху округлог знамења стајало је мало додатно проширење на које се могао закачити ланац или кончић. Личило је на медаљон.

Када сам боље обратила пажњу и покушала да га очистим и изгланцам, препознах с лица грб Краљевине Србије, а на наличју текст исписан ћириличним словима – „за ревносну службу”. Те три речи биле су уоквирене венцем од дуже ловорове и краће храстове гранчице, а на средини је стајао мали грб са четири оцила и круном. То је био орден, а ја више нисам имала кога да питам откуд ту и чији је. Тате више није било, а деда је умро две године пре рата. Ко зна где га је нашао и када, о томе нисмо стигли да разговарамо, имала сам тек дванаест година када је погинуо. Од тог времена орден је путовао са мном на разна места на која смо се селили током избеглиштва и проводили време у бризи за опстанак и преживљавање, а мисао о томе откуд орден ту и зашто остављали за нека мирнија и срећнија времена којима смо се надали.

У мојим детињим данима била сам веома радознала и волела да завирим у сваки орман, полицу или кутију, нарочито у кући мога деде у Стоцу, малом херцеговачком граду веома богате историје. У том граду је рођен мој отац, ту су некада живели деда и баба, и много друге родбине, па смо тамо проводили сваки школски распуст уз много пријатеља и рођака, повремене одласке на село и на море, које је било на пола сата вожње од куће.

Била су то лепа времена, која памтим по савршеној животној радости, без трага или сенке од страха, тескобе и мрачних мисли које ће наступити у оно ратно време, па бити у мањој или већој мери присутне и у послератним годинама. Кућа у којој сам провела незаборавне дане детињства спаљена је у првим данима рата, а десетак дана пре тог догађаја, вођена чудним осећајем да ће се нешто лоше догодити и да треба спасти бар највредније ствари, успела сам да изнесем из куће у којој више нисмо боравили све породичне фотографије, нажалост, не и гомилу породичних писама, значајан део библиотеке, веома старе гусле, колекцију поштанских маркица…

Остала ми је сачувана црногорска капа са четири слова С и сећање на посебне емоције које су моји преци гајили према Црној Гори и Србији, нарочито кроз поезију и јуначке песме. Неговали су и сећање на Светог Саву, чија је Херцеговина била земља, па би нама унуцима бака често говорила стихове „ко удара тако позно…”. Због тешке прошлости коју је наш народ имао рађајући се и умирући у муци и патњи, често је недостајало времена и прилика да се приче из старих времена пренесу потомцима или старији, од муке отврдли и камени, нису желели да се подсећају на лоше догађаје из давнина, живећи у нади да такве страхоте њихова деца никада неће упознати. Ратови су се стално смењивали, животи губили, куће гореле, велики део трагова културе и историје уништаван. Оно што је остало потомцима који би да погледају уназад и ухвате нит с прошлошћу често су били само неки тајни знакови који нам дођу изненада и на чудан начин укажу на то ко смо и ко су били они који су нас донели на овај свет.

Тако је мој орден за мене био неиспричана тајна, знак да постоји нешто што тек треба да откријем. Много година од тога дана, одмах по поновном отварању, посетила сам Народни музеј у Београду и на велико изненађење у њиховој поставци угледала орден идентичан ономе који сам верно чувала. Тада сам сазнала да је орден додељивао краљ Александар Карађорђевић од 1913. године учесницима балканских и Првог светског рата. На аверсу медаље је, у три реда, ћириличним писмом стајало написано „за ревносну службу”, баш као на оном који сам имала. На реверсу медаље је у средини приказан државни грб Краљевине Србије – двоглави орао у полету са штитом на грудима и круном над главама. Испод двоглавог орла, између канџи и репа, стајала су два крина. Наведено је да су додељиване две врсте таквих медаља, златна и сребрна, с тим што су златну медаљу добијали официри и војна лица с највишим чиновима.

Тако открих да су и моји преци учествовали у овим ратовима. Како су се борили, куда су ишли… нисам имала одакле да сазнам, тек могу да претпоставим да је празнина на нашем породичном стаблу које бележи рођење три мушка члана која су у том периоду стасала за војску одговор на питање о судбини која их је сачекала вероватно негде на путу кроз албанске гудуре. Једини подаци које сам имала били су они о њиховом рођењу, уписани у црквеним књигама. Нису имали наследнике, ни потомке, а на нашем гробљу није било помена о њима. Остали су негде на вечној стражи, дајући својој отаџбини оно највредније што су имали. Неко од оних ко је преживео ратове добио је орден, израз признања за родољубље и борбу за слободу. Сијао је сада у мојој руци, а њихова крв кључала је мојим венама.

Моје трагање за прошлошћу није се ту зауставило, хтела сам да сазнам много више, тражила сам нове прилике. Знала сам историју своје породице из времена Другог светског рата, али за период пре тога имала сам врло мало података. Упорно идући за било каквим трагом, наишла сам на документ који је расветлио једно давно време, а био је то период пре балканских ратова. Пронашла сам судски запис из априла 1922. године у коме су пописани сви ратници са подручја Хргуда, узвишења изнад Стоца, а који су учествовали у бици на Вучјем долу „под заставом књаза Николе и свим потоњим борбама против Турака и Аустроугара”. На списку сам пронашла имена тројице мојих предака, синове оца Шћепана, чији смо моја браћа и ја данас директни потомци. Запис је састављен у сврху добијања добровољачког уверења уз присуство сведока. Како стоји у судском запису, моји дедови су са осталим мушким главама из нашег краја Херцеговине пребегли у Црну Гору, придружили се војсци књаза Николе и с њима потукли Турке у чувеној бици на Вучјем долу. Отуда она стална и сетна љубав и оданост према Црној Гори, гуслама и црногорској капи са четири оцила коју је деда с пажњом чувао и која сада краси ормар у мојој соби.

Прича о овој чувеној бици била је херојска и потресна истовремено. Након првог устанка против Турака у Европи који је подигнут у Невесињу, а који ће покренути коначни пад Османског царства, поред многих мањих, одиграла се коначна и одлучујућа битка на Вучјем долу, подручју између Билеће и Никшића. Пре поласка у битку тадашњи митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша освештали су 150 ратних застава, а најпознатија је она црвене боје са златним крстом по средини, знатно оштећена мецима, која сведочи колико је тешка и страшна била та битка. Остало је записано да је кроз Херцеговину том приликом први пут после Косова марширала српска војска. О овој борби писале су све европске новине и дивиле се исказаном подвигу нашег народа.

Био је то величанствени тренутак слободе после толико векова ропства који, нажалост, није дуго трајао. Под притиском Аустроугарске и уз обећање о признању државности Црне Горе и проширењу територије, кнез Никола оставља Херцеговце и налаже им да поштују нову државу, Аустроугарску, и положе оружје. Војвода Петар Вукотић обраћа се тада херцеговачким војницима:

„Браћо Херцеговци! Као што видите Херцеговина је постала ћесара бечког и ви као храбри и вјерни њезини синови треба да признате ћесарову власт. Знате да књаз и ћесар живе у љубави као да су једна фамилија и да ћете и ви мирно живјети на својим родним огњиштима. Све пушке острагуше као и ратне барјаке мораћете да положите овдје. Војници, то је наредба свијетлог господара.”

А онда је све речено и озваничено Берлинским конгресом 1878. године. Тада је Ђура Јакшић, потресен овим догађајем, записао песму „Падајте браћо”, и у њој стихове:

 

Та да смо Срби, та да смо људи,

Та да смо браћа, ох, Боже мој!

Та зар би тако с Авале плаве

Гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако, ох, браћо драга,

Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!

Крв деце ваше гледамо ми!…

А где је помоћ, ил’ суза братска?

Ил’ јуриш, роде, за брата свог!

У вељој беди, смрти и крви

Данас вас, саме, оставља Бог!

Ал’ опет, грешан, грешно сам певô

Рањено срце народа мог!

Та Србин кипи, кипи и чека,

Ал’ не да ђаво… ил’ не да Бог!

Тако је корачала колона ратника, честитих домаћина и сељака који су положили оружје и погнутих глава кренули натраг својим породицама. И док се Србима у другим крајевима остваривао сан о слободи, они су морали још да је сањају. Тога је дана њихова земља пала у тридесетогодишње ропство под Аустроугарском монархијом. Требало је опстати и издржати, сачувати народно памћење, веру, писмо и језик, оно што се увек најжешће нападало од стране непријатеља. Нажалост, било је још много дана борбе и најстрашнијег страдања пред нашим народом све до данас. Често помислим на то колико имамо невидљивих јунака, тихих и скромних људи који и данас стоје на рубним крајевима српских земаља, трпећи неправду и страдајући.

Загледани у светлост и лепоту истине и слободе, они знају одговор на питање шта је свето у животу и шта није на продају. Данас гледам у још један орден, онај који је посмртно додељен мом оцу за заслуге за народ у последњем рату. Верујем да ћу га са оним орденом из 1913. године пренети својим потомцима, а да се нико од њих неће питати откуда ту, већ да ће знати којим су путем и куда корачали њихови преци и којим путем они треба да иду.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу