Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Slobodanka Bjelica
Za revnosnu službu
Nakon očeve pogibije u Sarajevu u poslednjem ratu, napuštajući grad i kuću za sva vremena, dopala mi je u ruke kutija sa starim novčanicama i sitnim kovanicama koje je skupljao od detinjstva, a koje su dolazile sa svih strana sveta, čarobne i nestvarne, male i velike, vrlo stare, ali i one iz skorijih vremena. Među metalnim kovanicama pronađoh nešto što je ličilo na novčić, zarđalo od starosti, na čemu je s jedne strane stajao natpis koji je bilo teže pročitati. Na vrhu okruglog znamenja stajalo je malo dodatno proširenje na koje se mogao zakačiti lanac ili končić. Ličilo je na medaljon.
Kada sam bolje obratila pažnju i pokušala da ga očistim i izglancam, prepoznah s lica grb Kraljevine Srbije, a na naličju tekst ispisan ćiriličnim slovima – „za revnosnu službu”. Te tri reči bile su uokvirene vencem od duže lovorove i kraće hrastove grančice, a na sredini je stajao mali grb sa četiri ocila i krunom. To je bio orden, a ja više nisam imala koga da pitam otkud tu i čiji je. Tate više nije bilo, a deda je umro dve godine pre rata. Ko zna gde ga je našao i kada, o tome nismo stigli da razgovaramo, imala sam tek dvanaest godina kada je poginuo. Od tog vremena orden je putovao sa mnom na razna mesta na koja smo se selili tokom izbeglištva i provodili vreme u brizi za opstanak i preživljavanje, a misao o tome otkud orden tu i zašto ostavljali za neka mirnija i srećnija vremena kojima smo se nadali.
U mojim detinjim danima bila sam veoma radoznala i volela da zavirim u svaki orman, policu ili kutiju, naročito u kući moga dede u Stocu, malom hercegovačkom gradu veoma bogate istorije. U tom gradu je rođen moj otac, tu su nekada živeli deda i baba, i mnogo druge rodbine, pa smo tamo provodili svaki školski raspust uz mnogo prijatelja i rođaka, povremene odlaske na selo i na more, koje je bilo na pola sata vožnje od kuće.
Bila su to lepa vremena, koja pamtim po savršenoj životnoj radosti, bez traga ili senke od straha, teskobe i mračnih misli koje će nastupiti u ono ratno vreme, pa biti u manjoj ili većoj meri prisutne i u posleratnim godinama. Kuća u kojoj sam provela nezaboravne dane detinjstva spaljena je u prvim danima rata, a desetak dana pre tog događaja, vođena čudnim osećajem da će se nešto loše dogoditi i da treba spasti bar najvrednije stvari, uspela sam da iznesem iz kuće u kojoj više nismo boravili sve porodične fotografije, nažalost, ne i gomilu porodičnih pisama, značajan deo biblioteke, veoma stare gusle, kolekciju poštanskih markica…
Ostala mi je sačuvana crnogorska kapa sa četiri slova S i sećanje na posebne emocije koje su moji preci gajili prema Crnoj Gori i Srbiji, naročito kroz poeziju i junačke pesme. Negovali su i sećanje na Svetog Savu, čija je Hercegovina bila zemlja, pa bi nama unucima baka često govorila stihove „ko udara tako pozno…”. Zbog teške prošlosti koju je naš narod imao rađajući se i umirući u muci i patnji, često je nedostajalo vremena i prilika da se priče iz starih vremena prenesu potomcima ili stariji, od muke otvrdli i kameni, nisu želeli da se podsećaju na loše događaje iz davnina, živeći u nadi da takve strahote njihova deca nikada neće upoznati. Ratovi su se stalno smenjivali, životi gubili, kuće gorele, veliki deo tragova kulture i istorije uništavan. Ono što je ostalo potomcima koji bi da pogledaju unazad i uhvate nit s prošlošću često su bili samo neki tajni znakovi koji nam dođu iznenada i na čudan način ukažu na to ko smo i ko su bili oni koji su nas doneli na ovaj svet.
Tako je moj orden za mene bio neispričana tajna, znak da postoji nešto što tek treba da otkrijem. Mnogo godina od toga dana, odmah po ponovnom otvaranju, posetila sam Narodni muzej u Beogradu i na veliko iznenađenje u njihovoj postavci ugledala orden identičan onome koji sam verno čuvala. Tada sam saznala da je orden dodeljivao kralj Aleksandar Karađorđević od 1913. godine učesnicima balkanskih i Prvog svetskog rata. Na aversu medalje je, u tri reda, ćiriličnim pismom stajalo napisano „za revnosnu službu”, baš kao na onom koji sam imala. Na reversu medalje je u sredini prikazan državni grb Kraljevine Srbije – dvoglavi orao u poletu sa štitom na grudima i krunom nad glavama. Ispod dvoglavog orla, između kandži i repa, stajala su dva krina. Navedeno je da su dodeljivane dve vrste takvih medalja, zlatna i srebrna, s tim što su zlatnu medalju dobijali oficiri i vojna lica s najvišim činovima.
Tako otkrih da su i moji preci učestvovali u ovim ratovima. Kako su se borili, kuda su išli… nisam imala odakle da saznam, tek mogu da pretpostavim da je praznina na našem porodičnom stablu koje beleži rođenje tri muška člana koja su u tom periodu stasala za vojsku odgovor na pitanje o sudbini koja ih je sačekala verovatno negde na putu kroz albanske gudure. Jedini podaci koje sam imala bili su oni o njihovom rođenju, upisani u crkvenim knjigama. Nisu imali naslednike, ni potomke, a na našem groblju nije bilo pomena o njima. Ostali su negde na večnoj straži, dajući svojoj otadžbini ono najvrednije što su imali. Neko od onih ko je preživeo ratove dobio je orden, izraz priznanja za rodoljublje i borbu za slobodu. Sijao je sada u mojoj ruci, a njihova krv ključala je mojim venama.
Moje traganje za prošlošću nije se tu zaustavilo, htela sam da saznam mnogo više, tražila sam nove prilike. Znala sam istoriju svoje porodice iz vremena Drugog svetskog rata, ali za period pre toga imala sam vrlo malo podataka. Uporno idući za bilo kakvim tragom, naišla sam na dokument koji je rasvetlio jedno davno vreme, a bio je to period pre balkanskih ratova. Pronašla sam sudski zapis iz aprila 1922. godine u kome su popisani svi ratnici sa područja Hrguda, uzvišenja iznad Stoca, a koji su učestvovali u bici na Vučjem dolu „pod zastavom knjaza Nikole i svim potonjim borbama protiv Turaka i Austrougara”. Na spisku sam pronašla imena trojice mojih predaka, sinove oca Šćepana, čiji smo moja braća i ja danas direktni potomci. Zapis je sastavljen u svrhu dobijanja dobrovoljačkog uverenja uz prisustvo svedoka. Kako stoji u sudskom zapisu, moji dedovi su sa ostalim muškim glavama iz našeg kraja Hercegovine prebegli u Crnu Goru, pridružili se vojsci knjaza Nikole i s njima potukli Turke u čuvenoj bici na Vučjem dolu. Otuda ona stalna i setna ljubav i odanost prema Crnoj Gori, guslama i crnogorskoj kapi sa četiri ocila koju je deda s pažnjom čuvao i koja sada krasi ormar u mojoj sobi.
Priča o ovoj čuvenoj bici bila je herojska i potresna istovremeno. Nakon prvog ustanka protiv Turaka u Evropi koji je podignut u Nevesinju, a koji će pokrenuti konačni pad Osmanskog carstva, pored mnogih manjih, odigrala se konačna i odlučujuća bitka na Vučjem dolu, području između Bileće i Nikšića. Pre polaska u bitku tadašnji mitropolit Ilarion i arhimandrit Visarion Ljubiša osveštali su 150 ratnih zastava, a najpoznatija je ona crvene boje sa zlatnim krstom po sredini, znatno oštećena mecima, koja svedoči koliko je teška i strašna bila ta bitka. Ostalo je zapisano da je kroz Hercegovinu tom prilikom prvi put posle Kosova marširala srpska vojska. O ovoj borbi pisale su sve evropske novine i divile se iskazanom podvigu našeg naroda.
Bio je to veličanstveni trenutak slobode posle toliko vekova ropstva koji, nažalost, nije dugo trajao. Pod pritiskom Austrougarske i uz obećanje o priznanju državnosti Crne Gore i proširenju teritorije, knez Nikola ostavlja Hercegovce i nalaže im da poštuju novu državu, Austrougarsku, i polože oružje. Vojvoda Petar Vukotić obraća se tada hercegovačkim vojnicima:
„Braćo Hercegovci! Kao što vidite Hercegovina je postala ćesara bečkog i vi kao hrabri i vjerni njezini sinovi treba da priznate ćesarovu vlast. Znate da knjaz i ćesar žive u ljubavi kao da su jedna familija i da ćete i vi mirno živjeti na svojim rodnim ognjištima. Sve puške ostraguše kao i ratne barjake moraćete da položite ovdje. Vojnici, to je naredba svijetlog gospodara.”
A onda je sve rečeno i ozvaničeno Berlinskim kongresom 1878. godine. Tada je Đura Jakšić, potresen ovim događajem, zapisao pesmu „Padajte braćo”, i u njoj stihove:
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi,
Ta da smo braća, oh, Bože moj!
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Krv dece vaše gledamo mi!…
A gde je pomoć, il’ suza bratska?
Il’ juriš, rode, za brata svog!
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja Bog!
Al’ opet, grešan, grešno sam pevô
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka,
Al’ ne da đavo… il’ ne da Bog!
Tako je koračala kolona ratnika, čestitih domaćina i seljaka koji su položili oružje i pognutih glava krenuli natrag svojim porodicama. I dok se Srbima u drugim krajevima ostvarivao san o slobodi, oni su morali još da je sanjaju. Toga je dana njihova zemlja pala u tridesetogodišnje ropstvo pod Austrougarskom monarhijom. Trebalo je opstati i izdržati, sačuvati narodno pamćenje, veru, pismo i jezik, ono što se uvek najžešće napadalo od strane neprijatelja. Nažalost, bilo je još mnogo dana borbe i najstrašnijeg stradanja pred našim narodom sve do danas. Često pomislim na to koliko imamo nevidljivih junaka, tihih i skromnih ljudi koji i danas stoje na rubnim krajevima srpskih zemalja, trpeći nepravdu i stradajući.
Zagledani u svetlost i lepotu istine i slobode, oni znaju odgovor na pitanje šta je sveto u životu i šta nije na prodaju. Danas gledam u još jedan orden, onaj koji je posmrtno dodeljen mom ocu za zasluge za narod u poslednjem ratu. Verujem da ću ga sa onim ordenom iz 1913. godine preneti svojim potomcima, a da se niko od njih neće pitati otkuda tu, već da će znati kojim su putem i kuda koračali njihovi preci i kojim putem oni treba da idu.