Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Поета”, Лука Лукић

Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Певао је као Бајрон, приповедао сладуњавим стилом Валтера Скота, волео је смртно, налик Петрарки, а заборављен је као нико пре, а богме ни после њега. Деветнаести век је одигран у ритму песама из његових романа. За живота је подучавао Јакова Игњатовића и Димитрија Давидовића, а Јанко Веселиновић се водио његовом писаном речју приликом стварања својих дела. Још је Црњански, пишући приповетку „Света Војводина”, старом поети романе назвао „дивнима”. Живео је једном професор Милован Видаковић!

Приступите ли записима првог српског романописца, подлактиће вас, драги читаоче, читава свита ликова, лепих, старих српских имена, и одвешће вас у незаборавну пустоловину. Видећете снажне, храбре и чојствене витезове, који спасавају своје верне љубе из руку немилосрдних тирана, а спрам њих ратнице-мајке, вичне да пролију реке мушке крви, не би ли се своје деце нагледале. Свежа кап хумора ће вас освојити, а моралне поуке које ћете извући духом ће вас усавршити и обогатити. Међу првим ауторима на европској књижевној сцени Видаковић је применио поступак увођења великана народне књижевности у своје редове, због чега у њима сусрећемо Марка Краљевића, Душана Силног, Стефана Дечанског и многе друге историјске личности. Тиме је Милован заслужио симпатије ширих народних маса, стекао савезнике унутар учених кругова, да би се реч прочула до далеке Русије, где су санктпетербуршки књигољупци заволели најпопуларнију Видаковићеву трилогију, под називом „Љубомир у Јелисијуму”. Миловану је о постојању руских обожавалаца његових прича посведочио извесни дипломата Јеремија Гаговић, а ми о томе сазнајемо из предговора за Видаковићеву „Српкињу у Енглеској”. Истакнуте поборнике и верне другове пронашао је у интелектуалцима попут Симе Милутиновића Сарајлије, песника „Сербијанке”, „Илијаде” српског устанка, затим Саве Текелије, ондашњег председника Матице српске, Антонија Арнота, уредника „Магазина за художество, књижество и моду”, као и Димитрија Јовановића, уредника пештанско-будимског „Скоротече”. Сачувана је преписка између Милована Видаковића и српског кнеза Милоша Обреновића, под чијим је покровитељством писац издао четири части „Историје славеносрпскога народа”. С друге стране, најљућег критичара Видаковићевог вредног рада представљао је Вук Стефановић Караџић, највећи реформатор српског језика. Узевши у обзир све Милованове врлине и мане, које сваки човек неизбежно поседује, жар за борбу свакако није била особина која га је красила. Стога је моћни Вук „ликвидирао Видаковића”, како вели Мехмед Селимовић у књижевној расправи „За и против Вука”. Тако је крхки песник нежне душе пао у заборав. Мада нам Јаков Игњатовић у листу „Даница” говори да је његов учитељ скончао без изречених последњих речи, на рукама својих ученика, у кући доброг Димитрија Јовановића, канда да би врли песник тужио сопственим стиховима на растанку са својом душом: „При последњем поласку ти разбери љубве реч. Сад збогом, премила, драга, љубезна.” Скршен је гроб његов, преорано старо пештанско гробље и последња свећа с њега је угашена.

Но, погледајте, молим вас! Нешто се сија са прашњавих полица библиотеке. Да л’ се то искра сећања буди? Варам ли се или пламен живота на њима гори? Живеће Милован Видаковић докле год је речи писане!

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу