Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Pevao je kao Bajron, pripovedao sladunjavim stilom Valtera Skota, voleo je smrtno, nalik Petrarki, a zaboravljen je kao niko pre, a bogme ni posle njega. Devetnaesti vek je odigran u ritmu pesama iz njegovih romana. Za života je podučavao Jakova Ignjatovića i Dimitrija Davidovića, a Janko Veselinović se vodio njegovom pisanom rečju prilikom stvaranja svojih dela. Još je Crnjanski, pišući pripovetku „Sveta Vojvodina”, starom poeti romane nazvao „divnima”. Živeo je jednom profesor Milovan Vidaković!
Pristupite li zapisima prvog srpskog romanopisca, podlaktiće vas, dragi čitaoče, čitava svita likova, lepih, starih srpskih imena, i odvešće vas u nezaboravnu pustolovinu. Videćete snažne, hrabre i čojstvene vitezove, koji spasavaju svoje verne ljube iz ruku nemilosrdnih tirana, a spram njih ratnice-majke, vične da proliju reke muške krvi, ne bi li se svoje dece nagledale. Sveža kap humora će vas osvojiti, a moralne pouke koje ćete izvući duhom će vas usavršiti i obogatiti. Među prvim autorima na evropskoj književnoj sceni Vidaković je primenio postupak uvođenja velikana narodne književnosti u svoje redove, zbog čega u njima susrećemo Marka Kraljevića, Dušana Silnog, Stefana Dečanskog i mnoge druge istorijske ličnosti. Time je Milovan zaslužio simpatije širih narodnih masa, stekao saveznike unutar učenih krugova, da bi se reč pročula do daleke Rusije, gde su sanktpeterburški knjigoljupci zavoleli najpopularniju Vidakovićevu trilogiju, pod nazivom „Ljubomir u Jelisijumu”. Milovanu je o postojanju ruskih obožavalaca njegovih priča posvedočio izvesni diplomata Jeremija Gagović, a mi o tome saznajemo iz predgovora za Vidakovićevu „Srpkinju u Engleskoj”. Istaknute pobornike i verne drugove pronašao je u intelektualcima poput Sime Milutinovića Sarajlije, pesnika „Serbijanke”, „Ilijade” srpskog ustanka, zatim Save Tekelije, ondašnjeg predsednika Matice srpske, Antonija Arnota, urednika „Magazina za hudožestvo, knjižestvo i modu”, kao i Dimitrija Jovanovića, urednika peštansko-budimskog „Skoroteče”. Sačuvana je prepiska između Milovana Vidakovića i srpskog kneza Miloša Obrenovića, pod čijim je pokroviteljstvom pisac izdao četiri časti „Istorije slavenosrpskoga naroda”. S druge strane, najljućeg kritičara Vidakovićevog vrednog rada predstavljao je Vuk Stefanović Karadžić, najveći reformator srpskog jezika. Uzevši u obzir sve Milovanove vrline i mane, koje svaki čovek neizbežno poseduje, žar za borbu svakako nije bila osobina koja ga je krasila. Stoga je moćni Vuk „likvidirao Vidakovića”, kako veli Mehmed Selimović u književnoj raspravi „Za i protiv Vuka”. Tako je krhki pesnik nežne duše pao u zaborav. Mada nam Jakov Ignjatović u listu „Danica” govori da je njegov učitelj skončao bez izrečenih poslednjih reči, na rukama svojih učenika, u kući dobrog Dimitrija Jovanovića, kanda da bi vrli pesnik tužio sopstvenim stihovima na rastanku sa svojom dušom: „Pri poslednjem polasku ti razberi ljubve reč. Sad zbogom, premila, draga, ljubezna.” Skršen je grob njegov, preorano staro peštansko groblje i poslednja sveća s njega je ugašena.
No, pogledajte, molim vas! Nešto se sija sa prašnjavih polica biblioteke. Da l’ se to iskra sećanja budi? Varam li se ili plamen života na njima gori? Živeće Milovan Vidaković dokle god je reči pisane!