Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Senima Georgija Petrovića
1768–1817.
Nebo nad Viševcem, šesnaestoga julija godine hiljadu sedamsto šezdeset i osme, Šumadija. Tmurno, ugljevito; kišna memla i gusta sparina kao zapaljena gumija guše i more serbsku raju, a teška jugovina nosi i spušta na koru zemljinu i blatni val užarene toplote; i celi serbski puk obitava i živi u turskome roblju kao u Danteovom devetom krugu Hada.
Četiri stotine ’iljada Srba stolećima stešnjenih između brze Drine i mutnoga Dunava, muljevite Save i bistroga Ibra – ta gola, siromašna i potlačena podanička raja trpi ropstvo, zulum i nasilje osmanskog zavojevača već skoro četiri stotine godina – još od Kosova, od konca krvavog feudalnog četrnaestoga veka. Dugi dani, duge godine i decenije, duga bdenja, minula i tamna ropska stoleća, uz svu jaramsku zlu kob, prolaze nošena i teškim zimama, i visokim snegovima, i užarenim nesnosnim letima, tako je porobljena i u lance već četiri stoleća vezana i okovana Serbija životarila u ropstvu svome duhovnome i fizičkom. Tako je bilo i šesnaestoga julija sedamsto šezdeset i osme godine u Viševcu šumadijskom kada se u kasnim noćnim satima toga, naizgled bezidejno dosadnoga dana, iz jedne niske drveno-ćerpične čatmare na uzvišici pokrivene slamom i okružene gustim špalirom crnih divljih borova – začuo jarosni kmek krupnog i snažnog odojčeta: odveć tada tribunski plač budućega Vožda, vođe serbske i protivuturske rebelije, svedržitelja i jedinoga tvorca obnovljene srpske države 1804–1813. i rodonačelnika potonje srpske monarhističke dinastije – Karađorđevića.
Sa godinu i po već je taj bogomdani i docnijih decenija od sveg naroda izabrani serbski tribun i Vožd – Đorđe Petrović doznao šta je čojstvo i dobro upamtio šta je izdajstvo, te rastao u ropskome miljeu, gledao, promatrao, slušao stare priče dedova, upijao, dumao i shvatao muku vlastitog naroda, stvarnije, ogorčenije, odlučnije i hrabrije no bilo ko pre njega – i na koncu izrastao u ličnost najvećega balkanskoga i serbskoga tribuna, ustaničkog vojskovođu čijem je hrabrom i junačkom serdcu pozavidela čitava barokna, devetnaestovekovna Evropa, te mu najuzvišenije divljenje i priznaničku pokornost iskazao i veliki osvajač Rima, germanskih i skandinavskih zemalja, cele srednje Evrope, Mediterana, Egipta i ruskih zemalja – imperator, prvi konzul Francuske republike i generalisimus – Napoléon I Bonaparte, empereur des Français.
* * *
Godina hiljadu osamsto prva, petnaestoga koledara (decembra): smrt Hadži Mustafa-paše, dahijski zulum. Godine nemira i nespokoja, mučnih zbilja, smrti, nedaća, razbojstva; stradanja i bezakonja.
Potisnuti višestoletni narodni gnev, bes i muka, trpljenja i rane – polako, u suzama rajinskim, uspinju se, izlaze na površ, na koru, na javu. Svuda se govori i glasine se poput munja prenose da će se uskoro zbiti pobuna, ustanak protiv dahija, protiv moćne višestoletne imperije na Bosforu. „Slobodarskim mačem odrubiti glavu osmanskoj porobljivačkoj zveri” – to beše petvekovni i jedini ideal, misao i misija svih porobljenih Balkanaca. No, dahijske guje u prestoničkoj Beogradskoj tvrđavi predosetile su da im se serbsko tlo pod nogama užarilo, upalilo – vremena više nema, raji je dogorelo do nokata. Besuđe i surova dahijska vlast uzdrmali su sve, čak i samu dahijsku uzurpatorsku vladavinu. Trogodišnja besudna vlast nad Smederevskim sandžakom Portinih odmetnika Aganlije, Kučuk-Alije Đevrlića, Mule Jusufa i Fočić Mehmed-age, došla je na koncu glave i njima samima kao besudnim vladateljima, a koji su svojim varvarskim pogubljenjima, u svom bezvlašću, posekli svakoga ko im je ikada stao na drum, te sada i vlastitu granu svoje vlasti, i to silovitom i neizmerljivom snagom svoje surovosti.
Turske spahije, slobodni trgovci, ugroženi od samovolje dahija, bune se, traže zaštitu iz Stambola, od Porte, od sultana; u austrijsko-madžarskoj pograničnoj utvrdi – Zemunu Serbi se okupljaju, vode se razgovori šta i kako dalje, Petar Ičko i Hasan-beg usaglašavaju se: obezvlastiti i oterati dahije. Serbija i Šumadija vri, dahijama se bliži kraj.
Ali, Nečastivi nije spavao.
* * *
Sretenje gospodnje hiljadu osamsto četvrte godine, Orašac. Noć tiha i grobski pusta. Marićevića jaruga. Bešumno, tiho, buljina se negde u utrobi šumskoj prigušeno čuje – sve je opasano velikim stoletnim brestovima. Najednom, iz gustih šumskih grmova, trnovitog šiblja, iz utrobe, iz crnog i mrklog dna same šume, pale se baklje, čuje se šapat ljudski, govor, a tišina opet beše tako čvrsta i kao železo nenarušiva. Oko tri stotine najuglednijih glava serbskih iz svih krajeva Beogradskog pašaluka sabralo se, u tami šumske mrkle noći, da odluče hoće li trpeti zulum i dalje ili isukati sablje i dići oružje u borbi za slobodu i život.
(Nekoliko meseci ranije, dahijski jatagani, predosećajući skori kraj, pogubili su i posekli stotinu serbskih nahijskih knezova, trgovaca, sveštenika, najuglednijih i najznamenitijih među serbskom rajom.)
U Orašcu, u Marićevića jaruzi, na Sretenje osamsto četvrte, preostali živi ugledni oborknezovi Serbi dižu prvu evropsku i balkansku bunu protiv Osmanlija i za vođu biraju najboljega među sobom – Đorđija Petrovića Crnog, bivšeg austrijskog frajkora, trgovca, najhrabrijeg i najviđenijeg Šumadinca, Palančanina i Viševčanina.
* * *
Džihad koji je nad ustanicima tih dana proglasio Gazi Sultan Selim Treći Kan nije uplašio Georgija Černog Petrovića. Naprotiv, digla se sva goloruka raja Beogradskoga pašaluka za slobodu i svoj spas, prvi put glasno i odlučno, ponosita na svoju prošlost. Digla je serbska raja po prvi put od četrnaestoga veka sve oružje na osmanskog zavojevača i snažno, sigurno i odlučno uzela u ruke svoju budućnost, misleći da to čini konačno i zauvek.
Počelo je tada, godine osamsto četvrte, siroto, mučeničko i viteško serbsko devetnaesto stoleće patrijarhalno naivno, krvavo, ratno, arhajski, epski, „udaranjem svetih veriga”, munjama na mučeničkom, izranavljenom serbskom nebu i ustaničkim rebelijskim gromovima koji su udarali na Svetog Trifuna tog revolucionarnog februarija u Orašcu kada se goloruka serbska raja Smederevskog sandžaka digla na sultanove husare i azape, na dahije i spahije, na poreze i na zulume, koji zavojevački i mučenički trajaše od Kosova i Vidovdana godine gospodnje 1389.
I vukla se ova sirota serbska ratna epopeja celih devet krvavih godina; ginulo je serbsko meso i sticalo slobodu od Deligrada, Čegra, Mišara, Čokešine, preko Ivankovca, Štubika, Malajnice do Ravnja, Loznice i Beograda, dok su Austrija i cela Evropa hrkale mrtvim snom na ovu serbsku klanicu i odbijale svaku pokorno izmoljenu pomoć ustaničkoj Serbiji – do konačne porazne godine osamsto trinaeste, kada su serbsku devetogodišnju bunu i ustaničku državu slomile tri stotine hiljada sultanovih husara, janjičara, krdžalija, azapa i arapskih plaćenika.
Bio je to serbski tribunski odisaj, pokušaj da se zamagljena tmina ropske stvarnosti pod Voždovom gvozdenom voljom prelomi i pretvori u vaspostavljanje i ostvarivanje davno plamtećeg sna o velikom Dušanovom carstvu.
* * *
Četiri je godine od poraza ustanka. Godina hiljadu osamsto sedamnaesta, dan Svetog arhangela Gavrila, trinaestoga julija. Koliba Dragića Vojkića, Radovanjski gaj, Šumadija, četiri izjutra.
Uska koliba, neuređena, na zemlji slama i vunena ćebad. U topolskim krošnjama se čuje kukavica. Jedan do drugoga spavaju Vožd i glasnik Milošev – Vujica. Vujica ne spije: znoji se, srce mu tuče, a on usporava svoj uzrujani dah, drhti, u trbuhu oseća bol pokriven ćebetom, desni mu opanak viri na ispruženoj nozi.
Uho Voždovo ču korake, tihe, nečujne. Tu je Naum, ne mora brinuti. Vujica je pobratim. Okreće se da spava, valja nastaviti put kada svane, treba doći k Milošu, dogovoriti sve, novi zulum turski zbacivati.
No, podno kolibe… potok se zacrveneo Naumovom krvlju.
Oglasiše se prvi petli i Vujica grešni, puzeći, izvuče se iz kolibe, pobeže.
Nad Đorđem se pojavi mračna senka; dželat zabaci sekirom po usnulom Voždu, po vratu, glavi, prsima; žile popucaše, krv se razli. Georgije ni glasa ne pisnu, tek očima zaneme…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.