Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Вожд”, Aлексa Ђукановић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Сенима Георгија Петровића

1768–1817.

 

Небо над Вишевцем, шеснаестога јулија године хиљаду седамсто шездесет и осме, Шумадија. Тмурно, угљевито; кишна мемла и густа спарина као запаљена гумија гуше и море сербску рају, а тешка југовина носи и спушта на кору земљину и блатни вал ужарене топлоте; и цели сербски пук обитава и живи у турскоме робљу као у Дантеовом деветом кругу Хада.

Четири стотине ’иљада Срба столећима стешњених између брзе Дрине и мутнога Дунава, муљевите Саве и бистрога Ибра – та гола, сиромашна и потлачена поданичка раја трпи ропство, зулум и насиље османског завојевача већ скоро четири стотине година – још од Косова, од конца крвавог феудалног четрнаестога века. Дуги дани, дуге године и деценије, дуга бдења, минула и тамна ропска столећа, уз сву јарамску злу коб, пролазе ношена и тешким зимама, и високим снеговима, и ужареним несносним летима, тако је поробљена и у ланце већ четири столећа везана и окована Сербија животарила у ропству своме духовноме и физичком. Тако је било и шеснаестога јулија седамсто шездесет и осме године у Вишевцу шумадијском када се у касним ноћним сатима тога, наизглед безидејно досаднога дана, из једне ниске дрвено-ћерпичне чатмаре на узвишици покривене сламом и окружене густим шпалиром црних дивљих борова – зачуо јаросни кмек крупног и снажног одојчета: одвећ тада трибунски плач будућега Вожда, вође сербске и противутурске ребелије, сведржитеља и јединога творца обновљене српске државе 1804–1813. и родоначелника потоње српске монархистичке династије – Карађорђевића.

Са годину и по већ је тај богомдани и доцнијих деценија од свег народа изабрани сербски трибун и Вожд – Ђорђе Петровић дознао шта је чојство и добро упамтио шта је издајство, те растао у ропскоме миљеу, гледао, проматрао, слушао старе приче дедова, упијао, думао и схватао муку властитог народа, стварније, огорченије, одлучније и храбрије но било ко пре њега – и на концу израстао у личност највећега балканскога и сербскога трибуна, устаничког војсковођу чијем је храбром и јуначком сердцу позавидела читава барокна, деветнаестовековна Европа, те му најузвишеније дивљење и признаничку покорност исказао и велики освајач Рима, германских и скандинавских земаља, целе средње Европе, Медитерана, Египта и руских земаља – император, први конзул Француске републике и генералисимус – Napoléon I Bonaparte, empereur des Français.

* * *

Година хиљаду осамсто прва, петнаестога коледара (децембра): смрт Хаџи Мустафа-паше, дахијски зулум. Године немира и неспокоја, мучних збиља, смрти, недаћа, разбојства; страдања и безакоња.

Потиснути вишестолетни народни гнев, бес и мука, трпљења и ране – полако, у сузама рајинским, успињу се, излазе на површ, на кору, на јаву. Свуда се говори и гласине се попут муња преносе да ће се ускоро збити побуна, устанак против дахија, против моћне вишестолетне империје на Босфору. „Слободарским мачем одрубити главу османској поробљивачкој звери” – то беше петвековни и једини идеал, мисао и мисија свих поробљених Балканаца. Но, дахијске гује у престоничкој Београдској тврђави предосетиле су да им се сербско тло под ногама ужарило, упалило – времена више нема, раји је догорело до ноката. Бесуђе и сурова дахијска власт уздрмали су све, чак и саму дахијску узурпаторску владавину. Трогодишња бесудна власт над Смедеревским санџаком Портиних одметника Аганлије, Кучук-Алије Ђеврлића, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге, дошла је на концу главе и њима самима као бесудним владатељима, а који су својим варварским погубљењима, у свом безвлашћу, посекли свакога ко им је икада стао на друм, те сада и властиту грану своје власти, и то силовитом и неизмерљивом снагом своје суровости.

Турске спахије, слободни трговци, угрожени од самовоље дахија, буне се, траже заштиту из Стамбола, од Порте, од султана; у аустријско-маџарској пограничној утврди – Земуну Серби се окупљају, воде се разговори шта и како даље, Петар Ичко и Хасан-бег усаглашавају се: обезвластити и отерати дахије. Сербија и Шумадија ври, дахијама се ближи крај.

Али, Нечастиви није спавао.

* * *

Сретење господње хиљаду осамсто четврте године, Орашац. Ноћ тиха и гробски пуста. Марићевића јаруга. Бешумно, тихо, буљина се негде у утроби шумској пригушено чује – све је опасано великим столетним брестовима. Наједном, из густих шумских грмова, трновитог шибља, из утробе, из црног и мрклог дна саме шуме, пале се бакље, чује се шапат људски, говор, а тишина опет беше тако чврста и као железо ненарушива. Око три стотине најугледнијих глава сербских из свих крајева Београдског пашалука сабрало се, у тами шумске мркле ноћи, да одлуче хоће ли трпети зулум и даље или исукати сабље и дићи оружје у борби за слободу и живот.

(Неколико месеци раније, дахијски јатагани, предосећајући скори крај, погубили су и посекли стотину сербских нахијских кнезова, трговаца, свештеника, најугледнијих и најзнаменитијих међу сербском рајом.)

У Орашцу, у Марићевића јарузи, на Сретење осамсто четврте, преостали живи угледни оборкнезови Серби дижу прву европску и балканску буну против Османлија и за вођу бирају најбољега међу собом – Ђорђија Петровића Црног, бившег аустријског фрајкора, трговца, најхрабријег и највиђенијег Шумадинца, Паланчанина и Вишевчанина.

* * *

Џихад који је над устаницима тих дана прогласио Гази Султан Селим Трећи Кан није уплашио Георгија Черног Петровића. Напротив, дигла се сва голорука раја Београдскога пашалука за слободу и свој спас, први пут гласно и одлучно, поносита на своју прошлост. Дигла је сербска раја по први пут од четрнаестога века све оружје на османског завојевача и снажно, сигурно и одлучно узела у руке своју будућност, мислећи да то чини коначно и заувек.

Почело је тада, године осамсто четврте, сирото, мученичко и витешко сербско деветнаесто столеће патријархално наивно, крваво, ратно, архајски, епски, „ударањем светих верига”, муњама на мученичком, изранављеном сербском небу и устаничким ребелијским громовима који су ударали на Светог Трифуна тог револуционарног фебруарија у Орашцу када се голорука сербска раја Смедеревског санџака дигла на султанове хусаре и азапе, на дахије и спахије, на порезе и на зулуме, који завојевачки и мученички трајаше од Косова и Видовдана године господње 1389.

И вукла се ова сирота сербска ратна епопеја целих девет крвавих година; гинуло је сербско месо и стицало слободу од Делиграда, Чегра, Мишара, Чокешине, преко Иванковца, Штубика, Малајнице до Равња, Лознице и Београда, док су Аустрија и цела Европа хркале мртвим сном на ову сербску кланицу и одбијале сваку покорно измољену помоћ устаничкој Сербији – до коначне поразне године осамсто тринаесте, када су сербску деветогодишњу буну и устаничку државу сломиле три стотине хиљада султанових хусара, јањичара, крџалија, азапа и арапских плаћеника.

Био је то сербски трибунски одисај, покушај да се замагљена тмина ропске стварности под Вождовом гвозденом вољом преломи и претвори у васпостављање и остваривање давно пламтећег сна о великом Душановом царству.

* * *

Четири је године од пораза устанка. Година хиљаду осамсто седамнаеста, дан Светог архангела Гаврила, тринаестога јулија. Колиба Драгића Војкића, Радовањски гај, Шумадија, четири изјутра.

Уска колиба, неуређена, на земљи слама и вунена ћебад. У тополским крошњама се чује кукавица. Један до другога спавају Вожд и гласник Милошев – Вујица. Вујица не спије: зноји се, срце му туче, а он успорава свој узрујани дах, дрхти, у трбуху осећа бол покривен ћебетом, десни му опанак вири на испруженој нози.

Ухо Вождово чу кораке, тихе, нечујне. Ту је Наум, не мора бринути. Вујица је побратим. Окреће се да спава, ваља наставити пут када сване, треба доћи к Милошу, договорити све, нови зулум турски збацивати.

Но, подно колибе… поток се зацрвенео Наумовом крвљу.

Огласише се први петли и Вујица грешни, пузећи, извуче се из колибе, побеже.

Над Ђорђем се појави мрачна сенка; џелат забаци секиром по уснулом Вожду, по врату, глави, прсима; жиле попуцаше, крв се разли. Георгије ни гласа не писну, тек очима занеме…

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу