Владимир Ћоровић припада великој генерацији српских интелектуалаца, научника и писаца која се остварила током међуратног периода, 1918–1939. године, у такозваној „првој Југославији”, заједно са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Скендером Куленовићем, Јованом Дучићем и другима. Рођен у аустријски окупираној Босни и Херцеговини, Ћоровић је сањао о ослобођењу и уједињењу српског народа у једну државу.
Српска деветнаестовековна елита је сматрала да српско питање, чињеница да су Срби живели у четири државе – Србији, Црној Гори, Аустрији и Турској, може да се реши само стварањем велике југословенске државе у коју би морали да уђу и Хрвати, Словенци, па чак и Бугари. Оваква југословенска идеја сматрана је гаранцијом опстанка српског народа, јер би у противном Србија и Црна Гора потпале под власт неке од великих сила, чиме би и држава и народ нестали са историјске позорнице. Владимир Ћоровић несумњиво припада елити која је одгајана у духу југословенске идеје, коју је потпуно прихватила и успела да отелотвори након Првог светског рата створивши Краљевину Југославију.
Нова држава сусрела се са двојаким проблемом реалполитике. Први, унутрашњи, био је несклад између источног, оријенталног, и западног, средњеевропског дела, који се посебно очитавао у проблематичним односима два најбројнија народа – Срба и Хрвата. Други, спољашњи проблем се огледао у незадовољству оних сила које су биле поражене у Првом светском рату и којима је стварање Краљевине Југославије представљало геополитички проблем. Бурна и динамична парламентарна борба различитих партија стварала је нестабилну политичку ситуацију у којој су се владе често смењивале, те није могао да се направи државотворни континуитет Краљевине Југославије. Ситуација је кулминирала убиством хрватског посланика Стјепана Радића у атентату у скупштини, те завођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године. Овакав исход је довео до корумпирања југословенске идеје, која се почела разбијати у унутарстраначким сукобима.
Све ово морало је на Владимира Ћоровића деловати поражавајуће, јер се дуго сањани и крвљу остварени југословенски сан почео претварати у ноћну мору. Покушавајући да помири антагонизме Југославије и самог себе са њима, хвата се посла писања једне обимне студије која ће се бавити простором на коме је настала та држава од праисторије до савременог доба. Дакле, писањем Историје Југославије, Ћоровић жели да укаже на јединство народа који су се нашли у заједничкој држави и тиме устане у одбрану Југославије, те посебно југословенске идеје. Југословенство је кључно место Историје Југославије, које провејава кроз сва поглавља чинећи везивно ткиво које читаву студију чини јединственом. На неки начин југословенство представља главног лика ове књиге.
Научна студија Историја Југославије (1933) Владимира Ћоровића је прво дело домаће историографије које се свеобухватно бави историјом Срба, Хрвата и Словенаца и процесима који су довели до конституисања Краљевине Југославије. Владимир Ћоровић свој рад темељи на чврстим материјалним доказима, вешто користећи у свом критичком апарату архивску грађу, историјске изворе и документа, тиме стварајући изузетно дело историјске науке. Обимна монографија Владимира Ћоровића Историја Југославије подељена је на пет хронолошки постављених периода. Први период бави се досељавањем Словена на Балканско полуострво и обрађује преднемањићку историју. Следећи период сагледава средњевековну историју до Косовске битке. Трећи период анализира турско освајање Балкана и продор до Беча Сулејмана Величанственог. Наредни период разматра робовање под Турцима до подизања српских устанака. И коначно, последњи, пети период се бави читавом деветнаестовековном историјом, закључно са стварањем Краљевине Југославије и првим годинама њеног постојања.
Аутор кроз призму југословенства посматра прошлост ових народа као јединствену, те анализирајући појединачно историје сваког од народа, он их преплиће и обједињује, стварајући тиме интегралну заједничку прошлост. Синтетички преглед историје Срба, Хрвата и Словенаца Владимир Ћоровић даје као својеврсну одбрану југословенске идеје и државе која је створена. Сликовит пример који говори у прилог југословенске идеје налази се у поглављу Прва краљевина Срба и Хрвата, у којем Ћоровић обрађује личност Твртка Котроманића, босанског краља из друге половине XIV века. Аутор налази тачку повезивања југословенских народа управо у Босни и Херцеговини, где је и сам рођен, истичући тиме да је југословенска идеја понајвише била негована баш на тој територији. На крају крајева, Босна и Херцеговина се сматра Југославијом у малом, насељеном Србима, Хрватима и муслиманима, те културолошки и религијски врло хетерогенизованим простором, због чега су ратна разарања у „кључалом босанском лонцу” честа.
Са становишта историјске науке југословенска идеја је највећи проблем Историје Југославије. Аутору се замера да је кроз призму југословенства посматрао прошлост балканских народа и да ју је учитавао на местима где се она не налази. Владимир Ћоровић заправо прави анахронизам, јер у тумачење прошлости уноси политичка, морална, културна и друштвена становишта сопственог времена. Па ипак ми данас морамо разумети због чега Ћоровић прави овакву историјску грешку. Из нашег погледа југословенска идеја више не постоји, те је тешко можемо наћи у далекој прошлости. Међутим, у ауторовом времену она је опипљива и стварна, и чини за самог Ћоровића императив од највеће вредности. Највећи значај Историје Југославије лежи у томе што Владимир Ћоровић први даје историјски преглед сопственог времена, анализирајући догађаје са прелаза XIX у XX век, борбе за ослобођење и уједињење у балканским и Првом светском рату, те стварање заједничке државе и њеног првог периода од 1918. до 1929. године.
На крају посебно је важно истаћи да се Владимир Ћоровић у својој књизи Историја Југославије не задржава само на политичкој историји већ се кроз читава поглавља бави и уметношћу, књижевношћу, народном епиком, архитектуром, фреско-сликарством, чиме истиче јединство културног простора југословенског племена.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава поред Историје Југославије реиздата и друга дела Владимира Ћоровића: Црна књига, Карађорђе и Први српски устанак и Изабране историјске студије, као и дела значајних српских историографа, као што су Михаило Гавриловић (Из нове српске историје), Стојан Новаковић (Васкрс државе српске, Срби и Турци XIV и XV века, Турско царство пред српски устанак 1780-1804), Милутин Д. Лазаревић (Наши ратови за ослобођење и уједињење).
Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.