Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Dok je gledao kako se skela Jakova Nenadovića udaljavala prema drugoj obali Dunava, shvatio je kako je propustio poslednju priliku da pobegne. Doduše, sam je doneo odluku da Turcima ponudi glavu, a šta će oni raditi s njom, nije ga više bilo briga. Mislio je još samo da spasi porodicu.
Ipak, nije mu se žurilo. Znao je da su se sakrili u manastir Nikolje. Trebalo mu je malo vremena da bude sam. Na sve strane kraj Dunava gledao je mrtve, a zima tek dolazi. Kuda skloniti narod koji nije imao gde da utekne? Da li prihvatiti ropstvo ili se boriti i dalje do poslednje pogibije?
A Ljubica? Imala je samo 25 godina. Rodila mu je jedno dete i nosila drugo. Otresita i jaka, uvek mu je bila podrška, a biće i sada kad je najteže.
* * *
Prošlo je godinu i po dana otkako je ispratio skelu sa Dunava. Nije ni slutio da će klečati pred samim đavolom, moleći ga za još jedan dan bez zuluma. Znao je da je posle Glavaševe glave njegova na redu. Ako nešto ne preduzme, brzo će zasijati sa kalemegdanske tvrđave.
– Klečiš, klečiš. Strah te je, moliš za život, a na ovo si zaboravio – reče pred okupljenim Turcima Sulejman-paša Skopljak, pokazujući ožiljak na ruci. – Dva puta si pucao u mene. Ko će to da plati?
– Ja, čestiti pašo. Ja, ako treba i svojom krvlju. Samo mi daj da odem i sakupim novce. Kunem ti se grobom mog brata Milana da ću ti doneti poslednji dukat koji je u Takovu, samo da nam podariš malo milosti.
Sulejman na trenutak pogleda ćehaju, a onda reče:
– Ti idi, ali Dimitrije ostaje ovde.
Dimitrije klimnu glavom, a Miloš mu prstima dade znak. Dok je sedlao konja, a Dimitrije tobože pomagao u štali, prozbori mu tiho:
– Kad je prođem stražarsku kapiju, ti kreni za mnom. Ne gledaj u Turke, niti obraćaj pažnju kako te posmatraju. Misliće da si moja pratnja, a ja ću te čekati dole, kraj međe.
Tako je i bilo. Kad je Skopljak primetio da nema Dimitrija, oni već behu daleko, probijajući se kroz čestare. Uzalud ih je tražio delibaša s nekoliko momaka. Skopljak je shvatio da ga je Miloš prevario i da se neće vratiti kako mu je obećao.
* * *
Nakon nekoliko blistavih pobeda, pobuna Srba odjeknula je širom Evrope. Sve to, kao i podrška Rusije posle pobede nad Napoleonom, znatno je ojačala Milošev položaj kao vođe ustanka. Uprkos pobedama, Miloš je želeo mir. Znao je da jedan veći poraz može da sruši sve kao kulu od karata. Pobede u Nišu i na Ljubiću bile su neočekivani imetak koji je trebalo dobro prodati, omogućiti narodu da ispeče pogaču na svom ognjištu, da uzore njivu, proslavi slavu… Ali kako? Postojao je jedan uslov od kog nije mogao da odstupi: nema predaje oružja!
– Turci su navikli da pljačkaju – govorio je okupljenim starešinama. – Da uzimaju šta hoće i kad hoće. Dođu ti dvojica-trojica u kuću, večeraju, pa onda navale na ženu dok im ti vodaš opanke po avliji. Dok je tako, mira ne može biti.
– A šta će biti ako zadržimo oružje – upita Sima Paštrmac.
– To ti je bar jasno. Evo moj polubrat Jakov iz Brusnice ima sedmoro njih u kući. Neka svako uzme samo po jednu kuburu, da vidim tog Turčina koji će da stegne petlju i uđe mu u avliju.
Brzo je stigao glas da su dve vojske, jedna iz Bosne, a druga iz Rumelije, krenule da uguše ustanak. Borba im nije ginula, ali mu je sinula misao da bi možda mogao da pregovara. Osećaj ga ni ovog puta nije varao. Njegov poziv prihvatili su i bosanski Huršid-paša i rumelijski Marašlija.
Miloš je imao dar intuitivne psihologije, što ga je i činilo velikim diplomatom. Brzo je shvatao s kakvim čovekom ima posla, koje su mu slabe tačke i gde ga ne treba dirati. Intuicija mu je govorila da kod Huršid-paše njegovi zahtevi neće proći. Štaviše, osećao je da mu je glava u torbi, ali je morao da ode jer u suprotnom ne bi imao dokaza kako je pokušao da sklopi mir. U ovom slučaju adut je bio pobratim Halil-aga Serčesma.
– Paša je fukara, to svi znaju – reče mu Serčesma. – Sigurno ti je pripremio zamku, ali zaklinjem ti se da tvoju glavu može da dobije samo kad poseče moju i sve ove momke koje vidiš oko mene.
Osećao se sigurnije, ali nije uspeo da ostvari ciljeve pregovora. Huršidovi zahtevi su bili jasni: oružje se mora predati, a šta će biti posle predaje, odlučiće car ili Skopljak, ako to bude carska volja. Tu više nije bilo dvojbe. Čim je došao u Srbiju, grupisao je pola vojske prema Bosni.
Marašli Ali-paša sedeo je ispred svog čadora dok je Miloš prilazio s pratnjom, opkoljen Marašlijinim ljudima. Najpre je dobro odmerio ambijent. Oko samog paše nije bilo mnogo vojnika, na poljani su pasli prelepi konji, bile su tu i žene. Shvatio je da ovaj čiča više voli da uživa nego da tera silu. To je bilo povoljno za početak.
Miloš najpre spusti kuburu ispred paše. To uradiše i ostali iz njegove pratnje. Onda kleknu i poljubi ga u koleno. Marašlija klimnu glavom i Miloš sede naspram njega.
– Sam nam te Bog poslao, čestiti pašo, a ako bude imao milosti, i naš budući veziru. Ovo je prvo što sam želeo da uradim – i pokaza na spuštenu kuburu. – Ako se dogovorimo, ona više neće opaliti, ali će ostati u mojim rukama. I Srbi i Turci su ljudi, zašto ne bi živeli u miru? Ukoljica ima svuda. Ono što mogu da ti garantujem je da svi Srbi koji su pod mojom komandom žele da mirno oru svoju njivu i spavaju u kućama, ali to je nemoguće kad je krvnik na vlasti. Pomozi nam da tako živimo i bićemo ti beskrajno pokorni. A da Srbi umeju da poštuju onoga ko to zaslužuje, govori ti da Hadži Mustafa-pašu i danas zovu „srpska majka”. Samo ti još jednom napominjem: oružje nećemo predati makar svi izginuli!
Marašlija povuče koji dim duvana, pa onda reče:
– Jesam li ti tražio oružje? Pomozite mi da uđem u Beograd i postanem vezir, pa onda nosite i topove za pojasom ako vam je volja. Dok je meni dobro, biće dobro i kaurima. Ali zapamti: brigu o miru vodiš ti, i to mi garantuješ svojom glavom. Znam ja da svuda može da opali puška i da se neko pobuni, ali takođe znam da kao što si pobunio Srbe, isto tako možeš da ih držiš mirne, da skupljaš danak i da kazniš svakog ko se ogreši o naš dogovor.
Ako tako hoćeš, imaš moju reč i moju zaštitu.
Miloševo lice se ozari osmehom. Tada obojica ustadoše, zagrliše se i izljubiše. Postigao je ono što je hteo.
* * *
Često se u samoći pitao da li je pobio više Turaka u boju ili Srba kad je postao vrhovni knez. Opojnija je vlast više nego ijedno vino ovog sveta. Kad oseti moć, čovek postaje suroviji od svake zveri.
Koliko je bio u stanju da se ponizi, pogazi svoj ponos da bi dobio i najmanji berićet za Srbiju, to su svi znali i niko mu nije osporavao zasluge koje je ostvario u spoljnoj politici. Međutim, surovost, diktatura, pa i izrugivanje najboljim prijateljima okrenuli su čak i njegovog brata Jevrema protiv njega. Posle dugih pritisaka, natezanja, posečenih glava, došao je trenutak kada je morao da napusti Srbiju. Poniženog i osramoćenog, spustili su ga na skelu i poslali u Austrougarsku. Dok je gledao masu kako likuje, srce mu je udaralo kao čekić i oblivao ga je hladan znoj. Ipak, osećao je da će se vratiti kad-tad, „a onda će im mišja rupa biti velika”.
Dok je boravio u Beču, imao je vremena da razmisli i shvati da je imao vrlo malo pravih prijatelja. Nagrizala su ga sva zla koja je počinio, pre svega prema jednom od najboljih prijatelja, kumu koji ga je venčao i učinio vojvodom. Odsečena glava poslata Turcima još mu je bila pred očima. Koliko god da je to bio jak diplomatski potez, koji je Srbiji doneo velike beneficije, stalno se pitao: Da li je moralo tako biti? U tim trenucima najviše mu je značio Vuk Karadžić, u koga je imao bezgranično poverenje.
– Ne muči dušu, gospodaru. Karađorđe je ubio oca i brata. Srbi su rođenoj deci vadili oči zbog vlasti. Neće tvoj greh biti najveći u našoj istoriji.
* * *
Prošle su skoro dve godine otkako se na velika vrata vratio u Srbiju. Ipak, to nije više bio onaj Miloš kakvog je Srbija ispratila pre 19 godina. Leto je provodio kraj česme u Topčideru. Sve više ga je mučio umor, bol u grudima, ošamućujuća glavobolja koja ga je često terala u krevet. Iako su ga svi zvali gospodaru, bio svestan da je izgubio taj epitet. Svi su gledali samo u Mihaila, tog vaspitanog majčinog sina. Plemenit, pošten, saosećajan, sve ono što ga je Naka, kako je zvao Ljubicu, učila da bude, a što je njegov otac bio samo u danima borbe. Osim toga, 17 godina putovanja po Evropi, susreti s Bizmarkom, Napoleonom Trećim i drugim moćnim vladarima, pomogli su mu da izgradi manire Evropejca koji je već počeo da uvodi dvorski ceremonijal i sve ono što Srbija nije imala.
– Miloše, shvati – rekao mu je jednom Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf i veliki prijatelj Obrenovića – nisi više za vladara! Divlja Srbija treba što pre da uđe u evropsku porodicu. Nemamo građansku klasu, možeš izbrojati školovane ljude, nije više dovoljno samo biti pismen. Mihailo ima diktatorsku nit Obrenovića, ali je pravedan i prosvećen. Osim toga, uživa veliki ugled kod evropskih dvorova, a to je prilika da se konačno oslobodimo od Turaka.
– Ama, zapamtite jednom zasvagda: ne dam vlast! Znam ja da vi više volite Mihaila od mene, ali nećete to dočekati dok sam živ. Pametan čovek nikad ne ispušta ženu, pušku i vlast. Ruke mi drhte, i kad bih opalio iz puške, mogao bih da pogodim svakog osim onoga u koga sam ciljao. U ženu ne pamtim kad sam zadnji put opalio iz pištolja. Ipak, vlast ne dam! Izdržaće Srbi još malo Miloša, hteli to ili ne.
Početkom septembru pao je u postelju. To je trajalo sve do Krstovdana, kada ga je u krevetu odjednom obasjala jaka svetlost. Mislio je da zora sviće, a onda je video osedlanog belog konja i začuo Ljubičin glas:
– Mnogo si zla počinio. Kaži Mihailu da zajaše konja i beži. Kaži mu, molim te!
Otvorio je oči.
– Mihailo! Mihailo! Gde je moj Mihailo – bile su poslednje reči velikog kneza, iskrenog patriote i surovog krvnika.