Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Дејан Аритоновић
Огњенка
Село Каменица, Стара планина, 1638. Зима какву нико не памти. Снег нападао до појаса, отежавши још више и онако тежак живот тих планинских људи. Тек негде пред Божић невреме се беше мало примирило. Било је то баш на Бадње вече. Планинска кућа од камена прекривена снегом, као и многе раштркане по планини, изгледала је тмурно и суморно у то доба године. Само је дим из оџака давао знаке живота, показујући да неко ипак живи у тој пустоши. Бадњак беше припремљен, наслоњен поред улаза, чекао је јутро да уђе у кућу и својим сувим лишћем развесели огњиште. Станко је, уместо за трпезом, како доликује за тај велики празник, седео на трему испред куће и пушио дуван. Не беше много хладно. Нервозно је проверавао ограду на трему као да му је то у овом тренутку било најбитније. Сама помисао на оно што може да уследи није му давала мира. Комшијско куче у даљини је упорно лајало. „Проклето псето, никако да умукне”, мрмљао је љутито. У том тренутку плач бебе, уместо среће, донесе још већи немир. Он се прекрсти погледавши у небо, на ком су у сутону нестајали и последњи зраци тог зимског сунца.
– Фала ти, Господе, надам се да си услишио моје молитве – рече тихо.
Тешка дрвена врата се уз шкрипу лагано отворише и старија жена изађе ћутке напоље, носећи у рукама дарове. Вунене чарапе и комад белог платна.
– Добро су, не се брини – рече му.
– Баба Драго, што је? – упита он гутајући кнедлу која је већ почела да га гуши.
– Дете, мој Станко, дете – покушавала је да га мало смири.
– Мори, не стај ми на муку, збори што је – рече он помало бесно.
– Добро, бре, не се срди, девојче си је, ал’ убаво девојче, да знајеш, млого убаво – рече му. Станко исколачи очи и пребледе од страха, уздахну дубоко, а кнедла у грлу стегну га још јаче. – Станко, мори – рече баба – мани се од тој, немој тој да чиниш, овој ти је дар од Господа, ’оћеш сам да останеш у овуј пустињу, да нема кој сутра воду да ти донесе. Да си га чувате, не верују да ће бидне друго. Ружа ти се баш измучила сас овој, да знајеш. Ја ти реко’, а ти чини што ’оћеш, нека ти је Бог у помоћи – додаде она помало љутито. Прекрстивши се, умота вунену мараму око главе и крену утабаном стазом кроз снег, који је крцкао под њеним ногама, стегнут првим мразом помрачине. Станко застаде пар тренутака, бесно стежући руком кваку на вратима, размишљајући да ли ће бити у стању то да учини. Чинило му се да му је сто пута било лакше док је као млад хајдучио по брдима и клао се с Турцима него што је то сада у овом тренутку.
Комшијско куче не престаје да лаје, а у моменту му се придружују и остали пси по околним брдима. Лавеж постаје све јачи, као да је сам нечастиви решио да прошета туда. Оно што ми не видимо, пси некако умеју да осете. „Лајте, проклетиње ниједне, лајте, поцркали дабогда.” Зној почиње да га облива иако напољу постаје све хладније. Прошло је пар тренутака, а Станку се то учини кô читава вечност. Као да стоји на вратима самог пакла бојећи се онога што је унутра. Најзад смогну снаге и отвори врата.
„Нема везе какво је, само нек је прво мушко, а за остало није битно”, говорило се кроз осмех кад се угледа трудна жена. Колико зла може да се изроди из пар речи, просто је невероватно. Прво дете које се роди мора бити мушко, част и понос сваке куће, будућа глава породице, тако често одгајана на крвљу невиних, то је било неко неписано правило. Због тога је свако женско дете које се роди прво, било убијано, нестајало је у тишини без икаквог трага, као да никада није ни постојало. Сви су то знали, али нико о томе није говорио, сви су увек ћутали као да се ништа није догодило. Околна брда су скривала гомилу незнаних гробова, гомилу малих некрштених створења, гомилу дрекаваца који лутају шумама.
Ружа је лежала на сламарици. Плачући, грлила је рукама тај малени смотуљак, ту тек проклијалу семенку на том пустом и суровом камену. Погледала је тужно Станка, који је стајао на вратима, осветљен слабашним светлом лојанице. Изгледао је тако сабласно, тако злокобно, као да је сам ђаво отворио врата.
– Ја… Ја гу не давам! – рече кроз сузе јецајући. – Знам да ће овој за теб’ да бидне голема брука и срамота, ал’ не дам! Молим те, Станко, кумим те Богом, немој. – јецала је Ружа покушавајући да заштити своје чедо. Он је само погледа, прекорно, не рекавши ни реч, откачи стари кожух из угла са ексера, одлучан у намери да то учини. Намрштивши се, покуша поново да прогута ту кнедлу која га је упорно стискала и од које је сад већ, једва могао да дише. – Немој, Станко! Тако ти Бога! – кукала је жена док су јој се сузе слевале низ лице. Он клекну доле, одгурнувши је дрхтавом руком, одлучан у својој намери, размота смотуљак, угледа те небескоплаве очи. Гледале су га некако тужно, као да моле за милост, као да знају шта им се спрема. Сурови закон, сурова времена или пак само сурови људи, ко ће га знати, али ђаво беше дошао по своје.
Пси кренуше да завијају злокобно, попут вукова. Дрхтавом руком Станко се прекрсти. – Опрости ми, Господе, али морам – рече погнувши главу. Одиже кожух и прекри јој лице притиснувши га. Ружа је кукала цимајући га за рукав кошуље, молећи га и даље да то не чини. Плач бебе је бивао све тиши, као да се губи у даљини, желео је само што пре да заврши с тим, да се све то што пре оконча. У том тренутку снажан бљесак уз прасак пред кућом га тргну, он се препаде и скочивши паде уназад стежући стари кожух у рукама откривши на тај начин девојчицу.
– Господе, шта ово би? – удар грома расцепио је стари дуд пред кућом. Станко скочи на ноге и брзо одшкрину врата, прекрстивши се паде на колена. Избезумљеног погледа, посматрао је исцепано дрво које је горело на снегу. Дим се лагано издизао према небу. – Гром на Бадње вече! Опрости ми, Господе, ако је тој твоја воља, такој ће и да бидне – рече тихо.
Ружа загрли девојчицу јецајући. Љубила је, купајући је сузама. – Не бој се, чедо моје, видиш, Господ ми те сачува. – Љуљала је лагано покушавајући да је умири. – Ете, мој Станко! – викну кроз сузе, док је он и даље клечао на прагу куће, видно престрављен оним што се десило. – Господ се јави и не даде ти тај грех да учиниш. Јутре да идеш куде кума Митра да ти рекне име за дете – брисала је сузе Ружа, покушавајући да се смири.
– Зашто, мори? Дете си већ има кума, сам Господ гу сад крсти, ће се вика Огњенка – дрхтавим гласом одговори Станко. И тако неким чудом то дете би спасено. Неко је услишио ту мајчинску сузу, неко је чуо тај јецај и молитву, временска непогода или божја рука, ко ће га знати, али Огњенка је преживела оно што многе девојчице нису.
Прекинувши тај зли ритуал, победивши то проклетство прворођених, Огњенка је израсла у прелепу девојку, јачу и одлучнију од многих младића. Те ноћи, иако је била тек рођена беба, као да је умрла и поново рођена. Предодређена за велика дела, постала је вођа хајдука подигнувши буну против Турака у том крају. Атеса (од турске речи атес, што значи ватра), како су је Турци назвали. Постала је страх и трепет. Брзо је прерасла у легенду и више нико није знао да л’ је она истина или мит. Понеки залутали путник који заноћи у планини, испричао би причу о прелепој жени ватрене косе и плавих очију која му је помогла да пронађе пут. Многи верују да и дан-данас Стару планину чува Огњена Атеса.