Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Dejan Aritonović
Ognjenka
Selo Kamenica, Stara planina, 1638. Zima kakvu niko ne pamti. Sneg napadao do pojasa, otežavši još više i onako težak život tih planinskih ljudi. Tek negde pred Božić nevreme se beše malo primirilo. Bilo je to baš na Badnje veče. Planinska kuća od kamena prekrivena snegom, kao i mnoge raštrkane po planini, izgledala je tmurno i sumorno u to doba godine. Samo je dim iz odžaka davao znake života, pokazujući da neko ipak živi u toj pustoši. Badnjak beše pripremljen, naslonjen pored ulaza, čekao je jutro da uđe u kuću i svojim suvim lišćem razveseli ognjište. Stanko je, umesto za trpezom, kako dolikuje za taj veliki praznik, sedeo na tremu ispred kuće i pušio duvan. Ne beše mnogo hladno. Nervozno je proveravao ogradu na tremu kao da mu je to u ovom trenutku bilo najbitnije. Sama pomisao na ono što može da usledi nije mu davala mira. Komšijsko kuče u daljini je uporno lajalo. „Prokleto pseto, nikako da umukne”, mrmljao je ljutito. U tom trenutku plač bebe, umesto sreće, donese još veći nemir. On se prekrsti pogledavši u nebo, na kom su u sutonu nestajali i poslednji zraci tog zimskog sunca.
– Fala ti, Gospode, nadam se da si uslišio moje molitve – reče tiho.
Teška drvena vrata se uz škripu lagano otvoriše i starija žena izađe ćutke napolje, noseći u rukama darove. Vunene čarape i komad belog platna.
– Dobro su, ne se brini – reče mu.
– Baba Drago, što je? – upita on gutajući knedlu koja je već počela da ga guši.
– Dete, moj Stanko, dete – pokušavala je da ga malo smiri.
– Mori, ne staj mi na muku, zbori što je – reče on pomalo besno.
– Dobro, bre, ne se srdi, devojče si je, al’ ubavo devojče, da znaješ, mlogo ubavo – reče mu. Stanko iskolači oči i preblede od straha, uzdahnu duboko, a knedla u grlu stegnu ga još jače. – Stanko, mori – reče baba – mani se od toj, nemoj toj da činiš, ovoj ti je dar od Gospoda, ’oćeš sam da ostaneš u ovuj pustinju, da nema koj sutra vodu da ti donese. Da si ga čuvate, ne veruju da će bidne drugo. Ruža ti se baš izmučila sas ovoj, da znaješ. Ja ti reko’, a ti čini što ’oćeš, neka ti je Bog u pomoći – dodade ona pomalo ljutito. Prekrstivši se, umota vunenu maramu oko glave i krenu utabanom stazom kroz sneg, koji je krckao pod njenim nogama, stegnut prvim mrazom pomračine. Stanko zastade par trenutaka, besno stežući rukom kvaku na vratima, razmišljajući da li će biti u stanju to da učini. Činilo mu se da mu je sto puta bilo lakše dok je kao mlad hajdučio po brdima i klao se s Turcima nego što je to sada u ovom trenutku.
Komšijsko kuče ne prestaje da laje, a u momentu mu se pridružuju i ostali psi po okolnim brdima. Lavež postaje sve jači, kao da je sam nečastivi rešio da prošeta tuda. Ono što mi ne vidimo, psi nekako umeju da osete. „Lajte, prokletinje nijedne, lajte, pocrkali dabogda.” Znoj počinje da ga obliva iako napolju postaje sve hladnije. Prošlo je par trenutaka, a Stanku se to učini kô čitava večnost. Kao da stoji na vratima samog pakla bojeći se onoga što je unutra. Najzad smognu snage i otvori vrata.
„Nema veze kakvo je, samo nek je prvo muško, a za ostalo nije bitno”, govorilo se kroz osmeh kad se ugleda trudna žena. Koliko zla može da se izrodi iz par reči, prosto je neverovatno. Prvo dete koje se rodi mora biti muško, čast i ponos svake kuće, buduća glava porodice, tako često odgajana na krvlju nevinih, to je bilo neko nepisano pravilo. Zbog toga je svako žensko dete koje se rodi prvo, bilo ubijano, nestajalo je u tišini bez ikakvog traga, kao da nikada nije ni postojalo. Svi su to znali, ali niko o tome nije govorio, svi su uvek ćutali kao da se ništa nije dogodilo. Okolna brda su skrivala gomilu neznanih grobova, gomilu malih nekrštenih stvorenja, gomilu drekavaca koji lutaju šumama.
Ruža je ležala na slamarici. Plačući, grlila je rukama taj maleni smotuljak, tu tek proklijalu semenku na tom pustom i surovom kamenu. Pogledala je tužno Stanka, koji je stajao na vratima, osvetljen slabašnim svetlom lojanice. Izgledao je tako sablasno, tako zlokobno, kao da je sam đavo otvorio vrata.
– Ja… Ja gu ne davam! – reče kroz suze jecajući. – Znam da će ovoj za teb’ da bidne golema bruka i sramota, al’ ne dam! Molim te, Stanko, kumim te Bogom, nemoj. – jecala je Ruža pokušavajući da zaštiti svoje čedo. On je samo pogleda, prekorno, ne rekavši ni reč, otkači stari kožuh iz ugla sa eksera, odlučan u nameri da to učini. Namrštivši se, pokuša ponovo da proguta tu knedlu koja ga je uporno stiskala i od koje je sad već, jedva mogao da diše. – Nemoj, Stanko! Tako ti Boga! – kukala je žena dok su joj se suze slevale niz lice. On kleknu dole, odgurnuvši je drhtavom rukom, odlučan u svojoj nameri, razmota smotuljak, ugleda te nebeskoplave oči. Gledale su ga nekako tužno, kao da mole za milost, kao da znaju šta im se sprema. Surovi zakon, surova vremena ili pak samo surovi ljudi, ko će ga znati, ali đavo beše došao po svoje.
Psi krenuše da zavijaju zlokobno, poput vukova. Drhtavom rukom Stanko se prekrsti. – Oprosti mi, Gospode, ali moram – reče pognuvši glavu. Odiže kožuh i prekri joj lice pritisnuvši ga. Ruža je kukala cimajući ga za rukav košulje, moleći ga i dalje da to ne čini. Plač bebe je bivao sve tiši, kao da se gubi u daljini, želeo je samo što pre da završi s tim, da se sve to što pre okonča. U tom trenutku snažan bljesak uz prasak pred kućom ga trgnu, on se prepade i skočivši pade unazad stežući stari kožuh u rukama otkrivši na taj način devojčicu.
– Gospode, šta ovo bi? – udar groma rascepio je stari dud pred kućom. Stanko skoči na noge i brzo odškrinu vrata, prekrstivši se pade na kolena. Izbezumljenog pogleda, posmatrao je iscepano drvo koje je gorelo na snegu. Dim se lagano izdizao prema nebu. – Grom na Badnje veče! Oprosti mi, Gospode, ako je toj tvoja volja, takoj će i da bidne – reče tiho.
Ruža zagrli devojčicu jecajući. Ljubila je, kupajući je suzama. – Ne boj se, čedo moje, vidiš, Gospod mi te sačuva. – Ljuljala je lagano pokušavajući da je umiri. – Ete, moj Stanko! – viknu kroz suze, dok je on i dalje klečao na pragu kuće, vidno prestravljen onim što se desilo. – Gospod se javi i ne dade ti taj greh da učiniš. Jutre da ideš kude kuma Mitra da ti rekne ime za dete – brisala je suze Ruža, pokušavajući da se smiri.
– Zašto, mori? Dete si već ima kuma, sam Gospod gu sad krsti, će se vika Ognjenka – drhtavim glasom odgovori Stanko. I tako nekim čudom to dete bi spaseno. Neko je uslišio tu majčinsku suzu, neko je čuo taj jecaj i molitvu, vremenska nepogoda ili božja ruka, ko će ga znati, ali Ognjenka je preživela ono što mnoge devojčice nisu.
Prekinuvši taj zli ritual, pobedivši to prokletstvo prvorođenih, Ognjenka je izrasla u prelepu devojku, jaču i odlučniju od mnogih mladića. Te noći, iako je bila tek rođena beba, kao da je umrla i ponovo rođena. Predodređena za velika dela, postala je vođa hajduka podignuvši bunu protiv Turaka u tom kraju. Atesa (od turske reči ates, što znači vatra), kako su je Turci nazvali. Postala je strah i trepet. Brzo je prerasla u legendu i više niko nije znao da l’ je ona istina ili mit. Poneki zalutali putnik koji zanoći u planini, ispričao bi priču o prelepoj ženi vatrene kose i plavih očiju koja mu je pomogla da pronađe put. Mnogi veruju da i dan-danas Staru planinu čuva Ognjena Atesa.