Српски народ негује традицију и обичаје одвајкада и по томе је специфичан у односу на друге народе света. Код нас је врло важно испоштовати обреде карактеристичне за различите прилике. Тако постоје обичаји који су у вези само са неким верским или државним празницима, али и они који нису у уској вези са тим, него их се држимо у ситуацијама свечаним или оним мање лепим. Важно је напоменути да не важе исти обичаји за цео српски народ, већ то зависи од краја до краја наше земље, па и од тога да ли је становништво муслиманско или православно. Чини се да исток Србије нарочито доминира са обичајима у односу на остатак државе и не престаје да интригира влашком магијом. Међутим, ово се не односи само на различита села и крајева, већ, како и Сима Тројановић у књизи Ватра у обичајима и животу српског народа каже, дешава се да се у оквиру једне фамилије не подударају обичаји, а узрок тог случаја он налази у томе што млада долази из неког другог краја, „или баш из истог села, али од досељеника са стране”. Углавном, свима нама је добро познато она изрека: „како обичај налаже”, а и она друга: „сто села, сто адета”.
Већ сам наслов књиге Ватра у обичајима и животу српског народа аутора Симе Тројановића казује о чему је реч: посматра се ватра као незаобилазна метода за извођење различитих ритуала. Такође, не само што су у књизи објашњени поједини обичаји него је аутор наводио и порекло саме речи ватра (или њеног синонима огањ) и објаснио је много тога о постанку ватре и све у вези са митом и легендом који се тичу ње. Заиста је интересантно што овде нећете читати само о симболици ватре и њеној употреби у магијским радњама, већ можете сазнати нешто више о речи ватра у језику и различитим говорним подручјима, а томе се сигурно радују сви љубитељи и проучаваоци језика.
Грађа за књигу Ватра у обичајима и животу српског народа настајала је пуних четрдесет година и то тако што њен аутор, Сима Тројановић, није желео да створи дело тако што ће седети код куће и писати. За овако нешто потребно је излазити на терен, обилазити многе куће, интервјуисати становништво. Оно што је од великог значаја јесте како тај „интервју” треба да изгледа. Како би резултат био успешнији, саговорник треба да буде опуштен, без треме и без устезања да говори, а то се може постићи само ако испитивач из скоро необавезног разговора сазна много тога. Сам Тројановић о томе говори у предговору ове књиге:
„Мој се начин испитивања нашег народа, колико мушких толико и женских, особито старих бака, састојао у томе да им никада не прилазим сугестивним питањима, него да ми околишним путем сам свет прича.”
За Ватру у обичајима и животу српског народа било је битно испитати највише траваре и врачаре, јер оне су те које имају особене ритуале за различите сврхе. Сима Тројановић је то добро знао и много је напора уложио да нађе праве, јер оне нису баш много поверљиве и ретке су у неким крајевима. Наглашава у предговору још да је на путовања ишао сам како га не би неко реметио и збуњивао саговорнике и да је највише волео да испитује обичне људе из народа. Тројановићев основни циљ био је да прибележи што више обичаја, да их разврста по неком систему и да изведе адекватан закључак. Занимљиво је што, када пише о обичају, наводи и село где је о томе чуо.
Књига Ватра у обичајима и животу српског народа Симе Тројановића подељена је на тематска поглавља, којих има тридесет седам, укључујући и увод. Можда су најзанимљивији они делови који говоре о обичајима на свадби, а то се поглавље зове Свадбене ватре. „Пред свадбу и о свадби много се којешта врача и ватром, као силом против напасних демона, урока или какве било наудбе.” У већини случајева, ма који крај да је у питању, по доласку у нови дом млада љуби огњиште и џара ватру и ложи боље. Поред овога, Тројановић пише и о осетљивим темама, мада актуелним, нпр. у поглављима Ватра уз трудноћу и Породиљске ватре. Заправо свашта се нешто ради јер се верује да се ватром терају демони: ако породиља мора да изађе напоље пре него што јој се дете крсти, онда треба да има ватру у руци; ако заборави пелене вани, кад их уноси у кућу, треба да их стави мало изнад ватре, итд. Описане су у књизи и такозване „живе ватре”, „посмртне ватре”, паљење свећа на неки празник, и још много тога.
Негде у последњим поглављима књиге Ватра у обичајима и животу српског народа Сима Тројановић говори о помињању ватре у загонеткама или о симболици боја.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге занимљиве етнографске књиге, међу којима су: Живот Срба сељака Милана Ђ. Милићевића, Српска народна јела и пића Станоја Мијатовића и Луке Грђића Бјелокосића, Чаршија и култура Сретена Динића, Старинска српска јела и пића Симе Тројановића, Живот и обичаји народа српскога Вука Стефановића Караџића. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Ватра у обичајима и животу српског народа погледајте ОВДЕ, а сва дела Симе Тројановића ОВДЕ.