Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Marija Aleksić
Uspavanka za dečaka iz Beličkog sreza
– Rodio sam se, kažu, ’iljadu devetsto dva’es i prve, vele da je bilo prvog oktobra, u selo Jovac pored Ćupriju, Belički srez to se zvaše. Rodio sam se u Moravsku banovinu, baš te godine kad kralj Ujedinitelj zavede diktaturu – počeo je svoju priču Gvozden Stanković, deda Šane.
– Prvi put sam vidȏ voz kad sam bio drugi razred i znam da sam mlogo želeo da budem mašinovođa – nastavlja deda Šane. – Ja sam ti završio akademije, ali neću da odustanem od moravski govor.
Gvozden Stanković beše stogodišnjak, koji je preživeo sve na svojim plećima. Nejaka pleća su iznela sve ratove koji su mogli da ga zadese. Suv, tanak, visok, tankih brkova i gustih obrva, sedeo je za stolom i sećao se svih životnih događaja dok je ispijao čaj.
– Mlogo sam voleo da se kockam, dok sam bio šegrt, kockao sam se po celu noć, sve novce potrošim, ’leba nemam sutra, al’ neka, ne mari – priča deda Šane kroz osmeh. – Voleo sam i kupleraji, nije da nisam, šta ćeš, živ čovek, živa duša. Dođe jednom moj uja kod nas, a mene nema kod kuću. Kuka majka naglas: „’De si, Šane, bog te ubio, da te ne ubije”, jadikovala je majka Mara. A ja, kuća – birtija, birtija – kupleraj.
Ujak beše zabrinut za sudbinu mladog Gvozdena Stankovića. Zato je i potegao put iz Zemuna u Belički srez. Zvala ga je zabrinuta sestra Mara, koja je svake noći čekala sina jedinca da dođe, samo da je živ.
– Ne može to, Maro, tako, vodim ga sa sobom. Upisaću ga za pilote, ovo dete mora da izvučemo.
– I tako, ja ti dođem u Zemun, i postanem šegrt u fabriku aviona. Pita mene jednom načelnik šta bi’ voleo da budem, a ja kažem da bi’ voleo da budem pilot, al’ kuj će siromaha za pilota – nastavlja deda Šane.
– Poslali me 1939. u Sarajevo, da naučim da vozim avion. Završio sam ja i akademiju, sve sam znao i učio. Mlogo me to interesovalo. Dobio sam ti ja dozvolu da upravljam sa vojni avion deset dana pre nego što Hitler napao Jugoslaviju. Zadesio sam se u avion kad smo saznali šta se desilo. Jao, šta sam sve ja čuo i znao, al’ morao sam da ćutim, koj smeo da se suprotstavi – deda Šane je besedio.
General Cvetković me pozvao jedan dan:
– Gvozdene, dođi do mene.
– Evo, odmah – nisam smeo da ne odem.
– Slušaj me veoma pažljivo, mlad si momak, nemaš porodicu, ovo što ti govorim ne smeš da izneseš nigde – reče Cvetković.
– Vojnička reč je vojnička reč, generale – nikad ne bih odao vojnu tajnu, nisam ja bio taki.
– Oh, majku mu, danas je 21. mart, uskoro će se desiti nešto što ne sme da procuri – reče. – Sutra ćemo potpisati pristup Trojnom paktu. Nije da volimo Hitlera, ali nemamo druge.
– Što to meni vi govorite, generale? – zapita se mladić. – Ja sam samo pilot.
– Baš zato, Stankoviću, baš zato – s teškom mukom uzdahnu Cvetković.
Gvozden Stanković je razmišljao celu noć o onome što je čuo. Ovo je vojna tajna, ali težina te tajne mu je tako pala na nejaku glavu. Osetio je zujanje u ušima i blag pritisak koji ga je zanosio i terao da padne. Pristup Hitleru nije odobravao, ali možda stvarno nije bilo druge, general je pametan čovek – mislio je u sebi.
Šane je imao jednog jedinog druga, Panteliju Miladinovića, koji je bio pilot isto kao on, ali stariji i iskusniji. Voleli su da popiju koju predveče, pogotovo su voleli lagane martovske večeri, kada je proleće polako pristizalo. Listovi drveća u Ulici kralja Petra su se njihali dok je Šane čekao Panteliju u kafani. Voleo je tu ulicu. Čuo je od pametnijih da je to najstarija ulica u glavnom gradu. Jedan mu je rekao: „Znaš li, momče, da se ovde spajaju istok i zapad? Ovo ti je ulica koja govori sve jezike sveta.”
Šane je to nosio sa sobom kao tajni zamotuljak koji nije smeo nikom da preda. Umeo je da čuva tajne, čak i kad nisu bile tajne. Ova tajna ga je tako obavila da nije mogao da diše. Pantelija je primetio da sa Šanetom nije sve potaman.
– Šta je, druže, otkad si postao pilot, ne znaš gde letiš – pokušao je da ga malo oraspoloži prijatelj.
– Jao, Panto, ne znaš ti koja mene nesreća stisla, ali ne smem, brate, ništa da progovorim, nemoj da me pitaš – nevoljno bi odgovorio.
– Nisi li valjda bolestan, druže? – nastavljao bi Panta radoznalo.
– Kamo sreće da jesam – nije se dao Šane.
Svake večeri do potpisivanja Gvozden bi iste reči premotavao po glavi. Ako li bi nekom rekao, možda bi plan propao. Ako ne kažem, možda će nas beda mimoići. Gvozden je zamišljao da je sve ovo bio san i pokušavao da potisne ono što mu je povereno. Majka Mara ga je učila, dok je bio mali, da za državu, ako mora, valja i život dati. Stalno su njene mudrosti letele po glavi dvadesetogodišnjeg momka iz Beličkog sreza.
– Da mi je moj Jovac, da mi je moja Morava – mislio je u sebi.
Gvozden je čekao da se desi ono što je trebalo da se desi. Nije mu general Cvetković rekao tačan datum i vreme, ali Gvozden je znao da mora biti u pripravnosti kao vojni pilot. Svoj poziv voleo je više od života, ali sada je počeo polako da se dvoumi da li mu je ovo uopšte trebalo.
– Čiko, daj mi malo šećera – začu piskav glas na ulici.
Malo prosjače koje je sedelo u Ulici kralja Petra ga je dozivalo. Okrenuo se, vratio i bacio neki sitniš uplakanom, slinavom detetu. Pomisli u sebi da je ovo možda neki znak. Majka mu je stalno besedila da uvek čini dobro svakome.
– Dvadesetpetomartovsko jutro je osvanulo lepše nego ikad – pomislio je Gvozden.
Atmosfera u Generalštabu je bila usiljeno prijatna. Nešto se osećalo u vazduhu. Gvozdenu je palo na pamet da je ovo dan koji ga je tako pritiskao.
– Pa dobro, biće šta će biti – mrmljao je sebi u bradu – šta ću ja jedan promeniti.
Znao je da ovo neće izaći na dobro. Pa, prvi on nije bio za ovo, ali ko je on da se pita. On je tu da ćuti i čeka. Izašao je na ulicu da prošeta. Napetost ga je sasvim savladala. Činilo mu se da ga neko sada tera da sedne i upravlja avionom, da od obamrlosti neće moći. Sporazum je već bio potpisan. Vlada Cvetković–Maček je prišla Hitleru. Šta je mogao momak iz Jovca da preduzme – razmišljao je.
– Jao, da mi je moje Morave sada – vrtelo mu se po glavi.
Tajni sporazum je već završen. Nije mogao Šane ništa da uradi, a i šta bi uradio. Nejaka pleća su svašta iznela, i ovo će – mislio je momak – nego šta će...