Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Мариja Алексић
Успаванка за дечака из Беличког среза
– Родио сам се, кажу, ’иљаду деветсто два’ес и прве, веле да је било првог октобра, у село Јовац поред Ћуприју, Белички срез то се зваше. Родио сам се у Моравску бановину, баш те године кад краљ Ујединитељ заведе диктатуру – почео је своју причу Гвозден Станковић, деда Шане.
– Први пут сам видȏ воз кад сам био други разред и знам да сам млого желео да будем машиновођа – наставља деда Шане. – Ја сам ти завршио академије, али нећу да одустанем од моравски говор.
Гвозден Станковић беше стогодишњак, који је преживео све на својим плећима. Нејака плећа су изнела све ратове који су могли да га задесе. Сув, танак, висок, танких бркова и густих обрва, седео је за столом и сећао се свих животних догађаја док је испијао чај.
– Млого сам волео да се коцкам, док сам био шегрт, коцкао сам се по целу ноћ, све новце потрошим, ’леба немам сутра, ал’ нека, не мари – прича деда Шане кроз осмех. – Волео сам и куплераји, није да нисам, шта ћеш, жив човек, жива душа. Дође једном мој уја код нас, а мене нема код кућу. Кука мајка наглас: „’Де си, Шане, бог те убио, да те не убије”, јадиковала је мајка Мара. А ја, кућа – биртија, биртија – куплерај.
Ујак беше забринут за судбину младог Гвоздена Станковића. Зато је и потегао пут из Земуна у Белички срез. Звала га је забринута сестра Мара, која је сваке ноћи чекала сина јединца да дође, само да је жив.
– Не може то, Маро, тако, водим га са собом. Уписаћу га за пилоте, ово дете мора да извучемо.
– И тако, ја ти дођем у Земун, и постанем шегрт у фабрику авиона. Пита мене једном начелник шта би’ волео да будем, а ја кажем да би’ волео да будем пилот, ал’ куј ће сиромаха за пилота – наставља деда Шане.
– Послали ме 1939. у Сарајево, да научим да возим авион. Завршио сам ја и академију, све сам знао и учио. Млого ме то интересовало. Добио сам ти ја дозволу да управљам са војни авион десет дана пре него што Хитлер напао Југославију. Задесио сам се у авион кад смо сазнали шта се десило. Јао, шта сам све ја чуо и знао, ал’ морао сам да ћутим, кој смео да се супротстави – деда Шане је беседио.
Генерал Цветковић ме позвао један дан:
– Гвоздене, дођи до мене.
– Ево, одмах – нисам смео да не одем.
– Слушај ме веома пажљиво, млад си момак, немаш породицу, ово што ти говорим не смеш да изнесеш нигде – рече Цветковић.
– Војничка реч је војничка реч, генерале – никад не бих одао војну тајну, нисам ја био таки.
– Ох, мајку му, данас је 21. март, ускоро ће се десити нешто што не сме да процури – рече. – Сутра ћемо потписати приступ Тројном пакту. Није да волимо Хитлера, али немамо друге.
– Што то мени ви говорите, генерале? – запита се младић. – Ја сам само пилот.
– Баш зато, Станковићу, баш зато – с тешком муком уздахну Цветковић.
Гвозден Станковић је размишљао целу ноћ о ономе што је чуо. Ово је војна тајна, али тежина те тајне му је тако пала на нејаку главу. Осетио је зујање у ушима и благ притисак који га је заносио и терао да падне. Приступ Хитлеру није одобравао, али можда стварно није било друге, генерал је паметан човек – мислио је у себи.
Шане је имао једног јединог друга, Пантелију Миладиновића, који је био пилот исто као он, али старији и искуснији. Волели су да попију коју предвече, поготово су волели лагане мартовске вечери, када је пролеће полако пристизало. Листови дрвећа у Улици краља Петра су се њихали док је Шане чекао Пантелију у кафани. Волео је ту улицу. Чуо је од паметнијих да је то најстарија улица у главном граду. Један му је рекао: „Знаш ли, момче, да се овде спајају исток и запад? Ово ти је улица која говори све језике света.”
Шане је то носио са собом као тајни замотуљак који није смео ником да преда. Умео је да чува тајне, чак и кад нису биле тајне. Ова тајна га је тако обавила да није могао да дише. Пантелија је приметио да са Шанетом није све потаман.
– Шта је, друже, откад си постао пилот, не знаш где летиш – покушао је да га мало орасположи пријатељ.
– Јао, Панто, не знаш ти која мене несрећа стисла, али не смем, брате, ништа да проговорим, немој да ме питаш – невољно би одговорио.
– Ниси ли ваљда болестан, друже? – настављао би Панта радознало.
– Камо среће да јесам – није се дао Шане.
Сваке вечери до потписивања Гвозден би исте речи премотавао по глави. Ако ли би неком рекао, можда би план пропао. Ако не кажем, можда ће нас беда мимоићи. Гвозден је замишљао да је све ово био сан и покушавао да потисне оно што му је поверено. Мајка Мара га је учила, док је био мали, да за државу, ако мора, ваља и живот дати. Стално су њене мудрости летеле по глави двадесетогодишњег момка из Беличког среза.
– Да ми је мој Јовац, да ми је моја Морава – мислио је у себи.
Гвозден је чекао да се деси оно што је требало да се деси. Није му генерал Цветковић рекао тачан датум и време, али Гвозден је знао да мора бити у приправности као војни пилот. Свој позив волео је више од живота, али сада је почео полако да се двоуми да ли му је ово уопште требало.
– Чико, дај ми мало шећера – зачу пискав глас на улици.
Мало просјаче које је седело у Улици краља Петра га је дозивало. Окренуо се, вратио и бацио неки ситниш уплаканом, слинавом детету. Помисли у себи да је ово можда неки знак. Мајка му је стално беседила да увек чини добро свакоме.
– Двадесетпетомартовско јутро је освануло лепше него икад – помислио је Гвозден.
Атмосфера у Генералштабу је била усиљено пријатна. Нешто се осећало у ваздуху. Гвоздену је пало на памет да је ово дан који га је тако притискао.
– Па добро, биће шта ће бити – мрмљао је себи у браду – шта ћу ја један променити.
Знао је да ово неће изаћи на добро. Па, први он није био за ово, али ко је он да се пита. Он је ту да ћути и чека. Изашао је на улицу да прошета. Напетост га је сасвим савладала. Чинило му се да га неко сада тера да седне и управља авионом, да од обамрлости неће моћи. Споразум је већ био потписан. Влада Цветковић–Мачек је пришла Хитлеру. Шта је могао момак из Јовца да предузме – размишљао је.
– Јао, да ми је моје Мораве сада – вртело му се по глави.
Тајни споразум је већ завршен. Није могао Шане ништа да уради, а и шта би урадио. Нејака плећа су свашта изнела, и ово ће – мислио је момак – него шта ће...